Екуменски Сусрет православних и римокатолика у Фрибургу - Швајцарска

Осмог и деветог маја 2012.године у Фрибургу, Швајцарска, одржан је сусрет са Асамблејом православних епископа, у организацији конференције католичких епископа Швајцарске. У заједничком саопштењу председавајућих – Норберта Брунера и митрополита швајцарског Јеремије (Константинопољски патријархат), главни циљ сусрета било је узајамно упознавање, молитва и размена пастрског и теолошког искуства. Католичка и Православна Црква- каже се даље у документу- признају једна другу „Црвама-сестрама“. Током екуменистичког сусрета, папски нунциј Антонио Менини, био је награђен „Сребрном ружом св. Николаја“ за свој труд у зближавању католика и православних у периоду од 2002. до 2010. Године, када је био нунциј у Русији.

У центру: Бринер и митрополит Јеремија.
Други с десна: архиепископ Михаилo Женевски (Руска загранична православна црква)

Кроз готово цео прошли и на почетку овога века, сведоци смо тежњи Рима и једног дела православне јерархије да се односи међу римокатолицима и православнима приближе. Да ли је у питању само дијалог међу Православљем и јересима, или је то покушај насилног уједињеља светлости са тамом и спајање неспојивог?

Историјски претекст:

Већ од 1952. г. поједине Православне Помесне Цркве почеле су да се укључују у ССЦ, а 1955.г. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ, у Женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ се састаје на Родосу са представницима свих Православних Цркава. На овоме скупу екуменизам је практично ушао међу зидове Православља. Од 1961. православни екуменисти сазивали су низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. 1964.г. одржана је трећа конференција на Родосу. Папа, кентерберијски англикански архиепископ и генерални секретеар ССЦ послали су своје поздраве. Православни екуменисти су са захвалношћу узвратили. На овом скупу одлучено је да се воде “дијалози” са јеретицима “на равноправној основи”. Поред тога афирмисано је право да свака помесна Православна Црква самостално негује “братске односе” са јеретичким заједницама. Те исте године (1964), патријарх Атинагора се сусрео са римским папом у Јерусалиму, а наредне године Цариград скида анатеме против папске јереси из 1054.г. иако Рим остаје непокајан у свим својим новотаријама.

УНИЈА У БАЛАМАНДУ – ПОБЕДА ВАТИКАНСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Од 17-24. јуна 1993.г. одржана је 7. пленарна седница “Мешовите међународне комисије за богословски дијалог” између Православних и римокатолика на теолошкој школи у Баламанду, близу Триполија у северном Либану. На њој су учествовали 24 представника римокатоличке “цркве” и 13 Православних делегата који су представљали 9 од 15 Православних Цркава. Копредседници су били Архиепископ Стилијан и Кардинал Едвард Касиди. Заједничка комисија се бавила теолошким и практичним питањима која су настала због активности унијатских заједница које су недавно оживеле у Централној и Источној Европи. На крају комисија је разрадила текст који је припремљен од стране координационог комитета у јуну 1991. г. у Аричију код Рима, под насловом “Унија , стари метод сједињења и садашње тражење потпуног општења”. У овом документу остварени су следећи основни циљеви Рима: потпуна реинтерпретација православне патристичке еклисиологије и прихватање папистичког тумачења настанка и улоге тзв. унијатских “цркава”, мада је унија одбачена као модел и начин сједињења који припада прошлости (тзв. “теологија моста”), потпуно признавање римокатоличке “цркве” као “сестринске цркве” од стране Православних као и признање свих њихових “светих тајни”, признање православне стране да унијатске заједнице имају право да и даље егзистирају; православна страна је практично подржала основне принципе декларације Другог ватиканског концила о тзв. источним црквама, уз још веће уступке. Један од важнијих принципа, у Баламандском тексту, који су православни писмено подржали јесте принцип узајамног признавања римокатолика и православних као двају Сестринских Цркава.

У тексту се конкретно каже: “Католици и Православни опет откривају једни друге као Сестринске Цркве (чл.12) и “признавају једни друге као Сестринске Цркве”. (чл.14) Назив “Сестринске Цркве” није тек само ствар дипломатске пристојности, већ је фундаментална екуменистичка еклисиолошка категорија.У вези са теологијом “Сестринских Цркава” стоји и теологија о тзв. “два плућна крила” и “двоструком предању” (источном и римском, тј. латинском), на основу које паписти чврсто бране даље постојање унијатских “цркава“.

Даље се наводи: “Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио својој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим светим тајнама, и изнад свега, једно свештенство које свештенодејствује једну жртву Христову, апостолско прејемство епископа – не може се сматрати ексклузивним поседом једне од наших Цркава. …Јасно је да се у том смислу искључује свака врста прекрштавања.” (чл.13)

Православни екуменисти више не верују у сотириолошку и еклисиолошку ексклузивност Православља, као једне и једине Цркве Христове, посебно када узмемо у обзир чињеницу, да су се у Бечу 1990.г. једнодушно сагласили са римокатолицима у изјави која је у најблажу руку нечувена.

“Епископи и свештеници имају обавезу пред Богом да поштују власт, коју је Свети Дух дао епископима и свештеницима других Цркава и зато да не избегавају да се укључују у духовни живот верника те Цркве…поштујући светотајински поредак друге Цркве. Такође је потребно да се католички и православни епископи међусобно саветују како би избегли паралелне мисионарске активности…” (чл. 29) “Вера у светотајинску реалност подразумева поштовање према богослужењима других Цркава.” (чл. 28).

На литургији су присуствовали не само иноверни и чланови других религија, већ и Паписти (Католици) и Муслимани, који су се молили заједно, а многи Паписти су се чак и причестили.

Причешће католкиња у Равени
Да ли је Цариградска Црква променила став Отаца? Зар она није више идентична са Великом Црквом васељенских Сабора Григорија, Хризостома, Максима, Фотија, Паламе, Марка Евгеника и Схоларија?

Зашто се у Астани одржавају светски екуменистички скупови?

Четвртки Конгрес лидера светских и традиционалних религија биће одржан крајем маја 2012. у престоници Казахстана Астани.

Зашто баш у Астани? Смућује ли вас, можда, назив града Астана?

Ако заменимо места првог и другог слова у речи, АСТАНА добијамо реч – САТАНА.

Но, рећиће неко: то је само игра словима и ништа више, јер „Астана“, у преводу с казахског, значи „престоница“. Стога, да ли је овде реч о параноји и још једној „теорији завере“, или се иза свега крије нешто неупоредиво озбиљније?
Прва ствар која доказује да није реч о „теорији завере“ јесте грб града. Изнад речи „АСТАНА“ стоји чудан монограм који недвосмислено подсећа на (Господе, опрости) главу Бафомета:

Замишљена од најплоднијег британског архитекте, лорда Нормана Фостера, ова гигантска пирамида је чудан призор у сред азијских степа. Здање је посвећено „одрицању од насиља“ и „уједињавању светских религија“. Норман Фостер је рекао да здање нема препознатљиве религијске симболе, што омогућава хармонично уједињавање конфесија. У стварности, пирамида је храм за једину истиниту религију окултиста – обожавање Сунца. Путовање у унутрашњост овог здања је истински симболично. Оно симболише пут сваког човека до „просветљења“.

„Иницирани су прихватили пирамидални облик као идеални симбол и саме тајне доктрине и организација створених у циљу њеног ширења“

Менли П. Хол, „Тајна учења свих времена“

Како је навео Менли П. Хол, пирамида је основни симбол који представља мистерије древних цивилизација. Величанствена у својој једноставности, божанствена у пропорцијама, она у себи спаја и духовна знања иницираних и недотупавост маса.
Данашња „елита“, посвећена у окултизам, показује се наследником древних „мудрости“ и користи пирамиду као симбол власти у савременом свету.

ОПЕРА (ОСНОВА ПИРАМИДЕ - ПОДРУМ)
Приликом уласка у пирамиду налазимо се у тамном подруму, пећинског ентеријера. На том нивоу се налази опера Астане, где се забављају безазлене народне масе.

Подземна опера- позориште
Упркос тами, велика слика Сунца окупира скоро цео плафон.

СРЕДИШЊИ ДЕО ПИРАМИДЕ

За сунчаним столом

Непосредно изнад Опере налази се централни простор пирамиде. Он служи за одржавање конференција верских светских вођа. Застанимо на тренутак да погледамо читав симболизам. Верске вође из читавог света седе око огромне фигуре Сунца и разматрају путеве за превазилажење разлика које спречавају наступ Новог доба. Симболика је очигледна: све те теологије – само су крхотине стародревног објекта култа: Сунца.
Овде је далеко светлије него у опери, што симболише напредак на путу иницијације (просветљења). Слика Сунца у средини округлог стола, налази се тачно изнад слике Сунца у Опери. Док се шира популација забавља у тами материјалног света, просветљени, који седе тачно изнад њих, разматрају начине за достизање божанства.

Један од циљева Новог светског поретка је замена свих религија обликом неопаганизма. Ради тога се и одржавају светски екуменистички сусрети. Астана је заиста град Новог светског поретка.

ВРХ ПИРАМИДЕ

Врх је буквално небески: кружног облика, потпуно застакљен, он се купа у сунчевим зрацима. У стакла су уграђене слике белих голубова, који представљају мир, који ће наступити као резултат уједињавања светских влада и религија под покровитељством Новог светског поретка. Врх представља достизање просветљења на индивидуланом и светском нивоу.

Погледајмо плафон врха пирамиде:

Сунчано божанство осветљава просветљене.

Делови пирамиде (доња мрачна опера, конференцијска сала у средини и божански врх) представљају питагорејску визију света. Питагорина учења се данас темељно изучавају у окултним друштвима.

Питагора је поделио Универзум на три дела, које је назвао Врховни свет, Виши свет и Нижи свет...

Три нивоа пирамиде

Другим речима, ова пирамида је много више симбол филозофије просветљених, него атракција која привлачи туристе.

БАЈТЕРЕК

Déjà vu (већ виђено): идентичан симбол је на глави Бафомета.

Ова грађевина, направљена такође од стране британског архитекте сер Нормана Фостера, замишљена је да отелотвори причу о митском дрвету живота и магичној птици среће. Птица по имену Самрук излегла је јаје у напуклину између две гране тополе. Јаје – златна кугла на врху споменика представља, још једном, Сунце као врховно божанство.
Ово „дрво живота“ представља канал, кроз који духови напуштају материјални свет и улазе у божански свет. Ова концепција важи за већину (ако не и за сва) езотеријских друштава.

У УНУТРАШЊОСТИ ЗЛАТНЕ КУГЛЕ СТВАР ИЗ ФИЛМА „СЕЋАТИ СЕ СВЕГА“

У оквиру сферe налазимо ту загонетну „стварчицу“: златни троугао са отиском шаке председника Назарбајева. Непозната нам је њена симболика. Једино се може рећи да подсећа на сцену из филма „Сећати се свега“.

КОМПОЗИЦИЈА БАТА

Ово је кугла с потписима представника седамнаест верских заједница. Да, поново је реч о уједињавању свих религија у једну и успостављању Новог светског поретка итд.

ПРЕДСЕДНИЧКА ПАЛАТА

Импресивна председничка палата налази се на крају церемонијалног пута, који почиње код куле Бајтерек. На крову палате – велика округла купола, која симболише женски принцип, у супротности фалусној кули Бајтрек, која симболише мушки принцип. Овакав распоред је присутан у готово свим већим градовима, укључујући Париз и Вашингтон.

ЗАКЉУЧАК

Представници светске „елите“ стварају услове за уједињавање света под управом једне светске владе, на челу са Антихристом, и у том циљу по целом свету шире симболе своје власти. Због чињенице да највећи део становништва не зна ништа о скривеном значењу тих грађевина, њихови планови иду напред без постављања питања. Но, ти планови постоје већ вековима. Менли П. Хол је 1918. године писао:
„Када влада гомила, човеком управља незнање; када влада црква, њиме управља сујеверје; а када влада држава, човеком управља страх. Пре него што људи узмогну да живе у хармонији и разумевању, незнање мора бити транформисано у мудрост, сујеверје у свету веру, а страх – у љубав."
Маса одговара демократији, црква одговара религији, а државе земљама. Другим речима, пре него што људи узмогну да живе у хармонији, морамо да укинемо демократију (јер су људи сувише ограничени), религију (јер је то сујеверје) и државе (јер нам је потребна једна светска влада). Он продужује:
„Идеална влада Земље, после свега, мора бити слична божанској влади, која је васиону довела у поредак. Тог дана, кад буде успостављен савршен поредак, с миром у Васељени и трујумфом добра, људи више неће молити за срећу, јер ће је наћи унутра у себи“.
Примамљиво звучи, зар не? И неодољиво подсећа на рајску жељу наших прародитеља да, по наговору идеолога свих Нових светских поредака, прођу кроз „иницијацију“ кушањем са дрвета познања добра и зла, не би ли тако постали као богови. Њихов нови поредак завршио се, познато је, спознајом сопствене наготе, изгнањем из раја, навлачењем проклетства на себе и своје потомство, и, у крајњем исходу, смрћу. А први „нови поредак“ у Васељени, завршио се свргавањем с неба у пакао, у дубину гробну (ср.Ис.14,15), главног инспиратора и идеолога „Нових светских поредака“, бившег архангела Денице, и трећине њему послушних небеских ангела; тако је пропао његов покушај да више звезда Божјих подигне престо свој, и седне на гори зборној на страни северној... и изједначи се са Вишњим (ср.Ис.14,12-15). Да буде, дакле, на челу једне универзалне владе. „После рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи... И рече Господ... хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумеју један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (ср. 1.Мојс. 11, 4-8). Тако је пропао и овај покушај за успостављање „Новог светског поретка“.

Вавилонска кула - Зграда Европског парламента у Стразбуру у облику недовршене Вавилонске куле

А сви остали покушаји, разних „рајхова“, завршавали су се рекама крви. Јер Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви, рекао је: „Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа“ (Мт.12,30). А псалмопојац Давид: "Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари? Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника Његовог... Онај, што живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмева" (Пс. 2: 1,2 и 4).
Овај најновији светски поредак завршиће се тако што ће се земља спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао (Св. Владика Николај).

Фреска Христос Сведржитељ са мачем у руци, манастир Високи Дечани, XIV век.

Учешће официјелног Православља на оваквим и сличним скуповима, не смућује и не саблажњава православне, јер они знају да је питање, да ли ће Син Човечији, када дође изненада и убије 'сина погибли', последњег тиранина људи, Антихриста, - наћи веру на земљи? (види: Лк. 18,8) На ово питање Свети Владика Николај одговара: „Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену, него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја... Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безбројни народи и језици и колена, ликоваће у Њој, као у тихом пристаништу. Књига Живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге, биће светлошћу уписана имена оних последњих хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос, када се јави у сили и слави Својој, са свима Светим Анђелима. И сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан. А Небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словесна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости... Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.“

Овогодишња славска свечаност надмашила је сва очекивања.

Управни Одбор се молитвено и најсрдачније захваљује свима који су својом посетом увеличали овогодишње славље, на првом месту Колу Српских Сестара "Царица Јелена", које је припремило славски ручак, као и домаћинима Милану и Сретенки Косановић са њиховом породицом.

ВРЕМЕ ДАХИЈА И КАБАДАХИЈА И ВРЕМЕ КАДИЈА

Имајући у виду проблем најновијег и великог „раскола“ у СПЦ у Аустралији и ескалацују до сада незабележених судских процеса у историји СПЦ у дијаспори, сматрао сам за потребно да се пред предстојеће судско рочиште везано за „Манастир Светог Саве“ - Нови Келенић, огласим овим малим трактатом и по ко зна који пут подсетим српску јавност на узроке, а посебно и конкретно на узрочнике новонасталог катастрофалног стања, из кога је неопходно потребно тражити најцелисходнији излаз.

Посебно је овога момента значајно сазнање, из добро обавештених извора из Српске Патријаршије у Београду, да ће питање црквеног раскола у Аустралији бити као посебна тачка Редовног Заседања овогодишњег Светог Архијерејског Сабора, а са посебним освртом на сиднејску ЦШО „Свети Великомученик Георгије“ у Кабрамати, из које потиче највеће зло и несрећа, која је задесила Српски Национални Корпус у Аустралији.

Прошло је двеста година од страховладе београдских Дахија; Аганлије, Кучук Алије, Муле Јусуфа, и Фочић Мехмед Аге, који су чувеном „сечом кнезова“ изазвали преостале, непосечене са Карађорђем на челу, да подигну Први Српски Устанак. На општу нашу српску националну несрећу, за ових двеста година, ми никако да се ослободиомо нових и све новијих Дахија, које као да нам их „усуд“ додељује у временима ропским и смутним у нашој Отаџбини. Аганлији Брозу је било мало српских глава од Јајинаца, Крагујевца, Краљева, Јадовна, Јасеновца, бомбардовања скоро свих градова Србије на крају рата, од истих ових који су нас недавно бомабардовали, а данас нам перфидно и на наше очи, уз помоћ нових дахија и њихове страховладе чупају Косово - Срце из недара.

У правом смислу своју „сечу Кнезова“ , Броз је завршио у Србији тек после крвавог братоубилачког рата, коначно и страшно поделивши српски национални корпус. И та подела је у њему, нажалост још увек и данас присутна и жива.

Оно што нисмо могли ни слутити, догодило се да су нам нове Дахије стигли и у Аустралију. Још мање смо могли слутити да ће се нови Аганлија оваплотити у такозваном „епископу“ Иринеју, који је у првим данима своје страховладе показао сву своју наказност, немилосрдном „сечом кнезова“ – прогоном великог броја верног народа, и то оног најзначајнијег и самог језгра, који је одиграо пресудну улогу у организовању црквеног и националног живота Срба у Аустралији, и замећући кавгу за кавгом на сваком кораку.

Истовремено и синхронизовано, као по прецизном плану и договору, васкрсавају и она друга тројица; Кучук Алија Радан, Мула Јусуф Ђурђевић, и Мехмед Фочић Ага Перић. Тако у потпуно новом издању, настаје „дахијска управа“ и страховлада над сиротом српском рајом у Аустралији. Она стара, од пре два века, била се кажу одметнула од Стамбола на Босфору. А ова, каже Аганлија Добријевић, ужива „пуну подршку“ од свога „Стамбола београдског“.

Али Дахије сами, без својих помоћника не би могли успоставити своју страховладу. Зато су ту и КАБАДАХИЈЕ; њихови верни подрепаши и ударне песнице, аге и бегови; Милутиновић, Петровић, Шиповац, Ђорђевић, Ђурашиновић...

И тако Дахије и Кабадахије направише прави „дар мар“, како би се тренутно стање српског националног корпуса у Аустралији, најједноставнијим народним изразом описало. Тако нам Српску Цркву у Аустралији доведоше дотле, ва више не личи на Цркву, већ на обичну и праву „разбојничку пећину“, и један крајње профани полигон, првенствено за личне међусобне обрачуне, борбу за остваривање личних интереса, а за постизање циљева који са црквом, вером и Богом, немају ничега заједничког.

Уместо устоличења Христове Љубави, зацарила се небивала и до сада невиђена мржња, сукоби личних и профаних интереса, који свој епилог нажалост налазе на судовима.

Да би се поступно анализирало и описало сво зло које се у последњих неколико година, а за време ове „дахијске“ и „кабадахијске“ управе накотило у Аустралији, потребно је несравњено много више и времена и простора, него што то може стати у један обичан новински текст. Сво ово зло, представља посебну и велику тему за једну подебљу књигу, и то мало већег формата.
Ако ме Бог поживи и допусти, објавићемо и описати све, што ће млађим нараштајима остати као историјско сведочанство времена једне посуновраћене свести.

Ови модерни Дахије уз помоћ Кабадахија, обнављају правни систем из времена Кадија. Они туже, они суде, они пресуђују.
Додуше, ово није ништа ни чудо, а још мање, није ништа ни ново. Модерни хашки трибунал ради на потпуно истом принципу. Можда чак ово има велику везу и са процесом глобализације, где Хашки Трибунал, а са њим упоредо и Епархија, пардон Митрополија аустралијско-новозеландска, инаугуришу овај познати Дахијски принцип, у коме те Кадија тужи, и Кадија ти суди.

Дахијска и кабадахијска свест и судови

У време црквене поделе у дијаспори, такозваног Амричког Раскола 1963. године, у Аустралији уопште није било судова.
Наравно, тада у Аустралији није било ни Дахија.
Било је гласање, али фер и културно гласање, које су организовали и водили одрасли и зрели људи, дорасли времену и приликама и изазовима, а где су се определили поштујући демократски глас већине; једни за Слободну, а једни за Мајку Цркву. Тако је настао „раскол“ пројектован у ондашњем Брозовом дахијском београдском Стамболу.
У време ове поделе у САД и Канади, вођена су само два судска процеса. Први за Манастир Либертивил, а други за Катедралу у Њујорку. Са оним ЦШО које су остале у саставу Америчко Канадске Епархије, постигнут је договор, ако неко зна шта ова реч данас значи, тако да других судова није било.

И да поновимо; у Аустралији судова није било... А данас?

Да је овај „раскол“, кога су Дахије и Кабадахије у СПЦ у Аустралији изазвали, много тежи, озбиљнији и опаснији од претходног, показује и чињеница да се у Аустралији тренутно води неколико судских процеса, и то на Врховним Судовима појединих федералних држава.

1. На Врховном Суду државе Квинсланд - ЦШО Свети Никола у Јужном Бризбану
2. На Врховном Суду Викторије – ЦШО Свети апостоли Петар и Павле у Водонги
3. На Врховном Суду Новог Јужног Велса – Манастир Нови Каленић
4. На Врховном Суду Територије Престонице Аустралије – ЦШО Свети Кнез Лазар
5. На Врховном Суду Викторије, приватна тужба; г. Милорад Тркуља - „епископ“ Иринеј

Истовремено отпор Дахијама, пружиле су још две ЦШО, о којима нас је и дневна штампа обавестила, а то су „Свети Сава“ у Аделаиди и „Свети Архиђакох Стефан“ у Кизбороу (Мелбурн). И тамо се у оба случаја, да би се проблем решио, од адвоката тражило да кажу своју реч. И не ради се овде више само о „слободњацима“...

Маратонски судски процеси

Гледајући све ове судске процесе који се одвијају у Цркви, а на световним судовима, без обзира што Свети Канони изричито ЗАБРАЊУЈУ решавање црквених спорова на њима, интересантно је подсетити се на два поменута и карактеристична случаја у САД; а то су судски процеси у случају Манастира Либертивил и Катедрале „Светог Саве“ у Њујорку.

Суд везан за Манастир Либертивил, трајао од 1963. до 1979. године. Дакле пуних 16, и словима, шеснаест година.

За Катедралу у Њујорку, још дуже; од 1963. до 1989. Дакле пуних 26, и словима, двадесет шест година.

За Манастир Либертивил, било је јасно зашто је патријаршија добила, будући да је он грађен пре црквене поделе а за седиште епархије Америчко Канадске СПЦ. Рат је трајао пуних 26 година, да би патријаршија добила своје седиште назад.
Што се тиче Катедрале у Њујорку, она је купљена за време Другог Светског Рата, што значи пре поделе, и њу је купила Српска Православна Црква и њена епархија, која је већ тада егзистирала а са седиштем у Манастиру Либертивил.

Што се тиче Манастира Новог Каленића, ситуација је слична, али сада комплетно обрнута. Имање је купљено у времену највеће и најжешће црквене поделе. Имање су купили искључиво Слободни Срби, односно тадашња Слободна СПЦ а за времена која су дошла и која долазе када неће више бити комунизма у Српској земљи! Они су манастир подигли искључиво и само својим средствима, а са историјски значајним и наменским циљем, да у њему буде седиште Епархије и епископа, што је и био све до доласка Аганлије Иринеја.
А колико ће овај СУД трајати, ако се не прекине, можемо само да претпостављамо!?

Огрешења „епископа“ Иринеја

Велики је и дугачак списак, и тешко избројив број огрешења, овог „модерног“ Дахије. Побројаћемо нека најважнија, са којима ће ући у историју СПЦ.

Противзаконито и противуставно је, а са позиције администратора, у манастиру Новом Каленићу, укинуо седиште епархије и епархијског епископа и његову столицу преместио у Сиднеј.

Да апсурд буде још већи, седиште једне епархије, преместио је у ЦШО која је припадала сасвим другој епархији, што је једноставно речено, било погибељно и незамисливо, а још горе, потпуно супротно канонском реду и поретку.

Са легалним и легитимним власницима манастирског поседа, Имовинским Повереништвом, од првог дана када је крочио на тло Аустралије, није остварио нити један једини дужни „пастирски“ контакт. Напомене је вредно, да су сви претходни епископи учествовали по своме положају у раду овог важног Повереништва и да су истоме сви председавали.

У два наврата манастирску цркву је закључао, свештенослужитеља склонио и није дозволио богослужење, што је све противно Светим Канонима Православне Цркве, по којима је сваки епископ дужан да поступа, и да их поштује. Прво он, да би то могао да тражи и од њему подчињених.

Власнике манастирског поседа - Имовинско Повереништво, ниједног јединог момента није признавао, његове легалне и легитимне руководиоце, из црквене заједнице је екскомуницирао и из чланства њихових ЦШО избацио, а легалну и легитимну установу регистровану по Федралном закону Аустралије прогласио је за страно тело у СПЦ, односно за неку „протестантску“ творевину.

Пуне три године према Повереништву, материјално финансијске обавезе епархије којом је неканонски администрирао, није испуњавао, да би на крају „славно“ завршио каријеру администратора, забраном приступа на манастирко имање.

И сада се овај Дахија појављује са својим Кабадахијама на оволико судова, тражећи и „неко своје право“!?

Прота Драган Сарачевић
Канбера,
Томина Недеља 2012

Драга браћо и сестре,

Обраћамо Вам се овим писмом, са којим желимо да Вас упознамо са Распоредом главних богослужења,
свечаности и предвиђеним планом рада за наредна три месеца.

У Недељу 6. Маја, на Ђурђевдан, ЦШО "Свети Великомученик Георгије" у Канбери,
прославиће своју Храмовну Славу.
Света Литургија ће се служити по уобичајеном распореду у 10.оо часова.
После Свечане Славске Литије, освећење Славског Знамења и сечење Славског Колача,
обавиће се у сали Српског Центра Дража Михаиловић, где ће бити послужен и Славски Ручак.
Домаћини Славе су г. Милан и Сретенка Косановић са својом породицом.

Субота 2. Јуни – Духовске Задушнице
Општи парастос служиће се на Манастирском Гробљу са почетком у 15.оо часова

Недеља 3. Јуни – Силазак Светог Духа на Апостоле – Духови
Света Литургија у 10.оо часова.
У продужетку Духовске Молитве са клечањем и плетењем Духовских Венаца.

Недеља 10. Јуни – Петровске покладе
После Свете Литургије, на црквеном имању одржаће се Покладски Пикник са такмичењем у Боћању

У Недељу 1. Јула, после Свете Литургије служиће се ВИДОВДАНСКИ ПАРАСТОС
После Парастоса у Сали "СрпскогЦентра Дража Михаиловић" биће послужено подушје
и где ће се одржати пригодна Видовданска Академија, уз учешће деце из Српске Недељне Школе

У Недељу 15. јула – ДРАЖИН ДАН
После Свете Литургије одслужиће се парастос Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу
и свим борцима Равногорског Покрета, пострадалим у Другом Светском Рату,
и од комунистичке власти после рата.

После полагања венаца пред спомеником, у сали Српског Центра биће припремљено подушје
и организована пригодна комеморативна академија.

БОГОСЛУЖЕЊА И СВЕЧАНОСТИ У МАНАСТИРУ „СВЕТОГ САВЕ“, НОВОМ КАЛЕНИЋУ

У Суботу 2. Јуна, Духовске Задушнице.
Општи Парастос на Манастирском Гробљу са почетком у 15.оо часова.

ВИДОВДАН у Манастиру НОВОМ КАЛЕНИЋУ - Субота 30. јуна.
После Свете Литургије која ће се служити у 10.оо часова, Видовдански Парастос
Подушје и Видовданска Академија у сали Дечијег Летовалишта

У Недељу 26. августа СЛАВА САВЕЗНОГ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА
Слободне Српске Православне Цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд
Света Литургија ће се служити у Манастиру у 10.оо часова.
Освећење Славског Знамења и сечење Славског Колача у Манастирској Цркви
Славски Ручак биће послужени у сали Дечијег Летовалишта.

Желећи Вам од Господа свако добро, најсрдачније Вас поздрављамо,
и позивамо да својим учешћем увеличате ове предвиђене свечаности.

У име Урпавног Одбора ЦШО и Манастира Новог Каленића

Протојереј Драган Сарачевић

У Канбери, 22. Априла 2012. године

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕНО
У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У КАНБЕРИ

Празници Христовог Васкрсења су ове године у храму Светог Великомученика Георгија у Канбери прослављени достојанствено и на опште задовољство са изузетном и изнад очекивања добром посетом. Нажалост, овога пута са фотографијама затајила главна камера, па нисмо у могућности да сликовитије прикажемо сва богослужења. Очекујемо да нам парохијани пошаљу још прилога. Посебна карактеристика овогодишњег васкршњег славља је велика посета омладине и деце, и велики број причасника.

На два велика празника; Благовести и Лазареву Суботу, 7. априла ове године у Манастиру Новом Каленићу, одржана је редовна Годишња Скупштина Имовинског Повереништва. Поред ов ескупштине, одржана је и прва седница Епархијског Савета Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, годишња скупштина Савезног Кола Српских Сестара, као и годишња скупштина парохије Манастира Новог Каленића.

Имовинско Повереништво је поред устаљеног Дневног Реда и подношења редовних годишњих извештаја, већи део заседања посветило питању актуелног судског процеса, на коме је о њему поднет детаљан извештај. Чланови Повереништва су обавештени да је за предстојеће рочиште, адводкатски тим припремио све што је за сада потребно.

Општирније у Васкршњем броју Епархијског Весника

После вишемесечне паузе, и стрпљивог чекања, Организација Српских Четника "Равна Гора", месни одбор за Канберу, добила је поново свој простор зa емитовање српског радио часа "Глас Ревне Горе", који постоји више од 30 година.

Програм ће се емитовати сваког понедељка са почетком у 21.оо час у трајању од 30 минута

Водитељ програма је прота Драган Сарачеивић

Дејвид Јигли (David Yeagley),

БЕЛА КУЋА СЛАВИ ЗЛОЧИНЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ

Др Дејвид Јигли је пијаниста, композитор (један од 4 образованих америчко индијанских композитора класичне музике), писац, сликар потрета, политички коментатор, учењак, говорник. Предаје психологију, књижевност, музику, филозофију на Оклахома државном универзитету.
Оснивач је и председник "Бед Игл" фондације, члан Команчи Нације, и директан потомак (пра, пра – унук) вође Команчија Бед Игл-а
Колумниста је у FrontPageMagazine.com, VDARE.com, AmericanEnterprise, Persian Heritage Magazine, и говорник за фондацију Млада Америка

Среда, 4 април 2012

Дејвид Јигли (David Yeagley), написао је пост на једном од својих блогова БедИгл.цом (BedEagle.com) о слављењу злочина над Србима од стране Беле Куће, као реакцију на вест да ће подпредседник Џо Бајден у Белој Кући угостити косовског мафијашког ”премијера” Хашима Тачија, који је тренутно под истрагом за трговину људским органима.

У бескрајној бујици националних клеветањa, демократска администрација сада је позвала косовско албанског муслиманског мафијаша Хашима Тачија у Белу кућу. Потпредседник Џо Бајден састао се са Тачијем и раније (2010). Ово је наставак највећег злочина Америке 20. века: међународне крађе Косова од Србије, и стварања нове, источноевропске муслиманске државе и раја за сваку врсту међународног криминала познатог човеку. Бил Клинтон је започео, Џорџ Буш је славио, а црни туђин афрички Комунистички муслимански издајник у Белој кући то наставља.

”Хеј имаш одличну косу, Хашим!”, Каже Бајден косовском мафијашу Хашиму Тачију, шефу новог, Америком направљеног центара криминала у Источној Европи: Косова. Косово је буквално отето од Србије помоћу администрације Била Клинтона.
Хашим Тачи је идентификован од стране Европског суда за људска права као шеф Ослободилачке војске Косова (ОВК), насилне паравојне групе познате по трговини људима, људским органима, оружја, дроге, по рутинским убиствима, изнуђивању и бруталним премлаћивањима. Тачи је такође познат као шеф Косовског заштитног корпуса (КЗК), главног апарата мафијашке “владе” Косова.

Хашим Тачи има дугу историју антагонизма против Србије. Постао је премијер Косова 2007, и обећао тада да ће Косово учинити независним од Србије.

Енглески "Гардијан" 2010:

“Хашим Тачи је идентификован као шеф мреже која је почела криминално рекетирање на почетку косовског рата 1998’99, и од тада одржава снажну превласт над владом ове земље.”

То је човек којег слави Бела кућа. Ово је херој у очима наше националне владе.
Америчке либералне вести све су веома свесни криминалног процеса на Косову. Тачи је пажљиво посматран неко време. Чак је Правда.ру честитала чудовишту прошле године:

“Хашиму Тачију треба честитати. Он је успео себе да прогласи премијером једне земље која не постоји (и по међународном праву, никад неће), након што је био вођа једне од најмонструознијих терористичких организација која се бавила варваризмом и тероризмом, мучењем и силовањем, отмицама и убиствима. Он је пример Принца произишлог из монструма, неетички подржаног од стране припадника међународне заједнице, упркос издатом налогу за његово хапшење због терористичких активности.
Честитке Хашиму Тачију, бившем команданту албанске терористичке групе Ushtia Çlirimtare ë Kosovës, односно Ослободилачке војске Косова, групе за коју је признао почињена терористичка дела против цивилног становништва да би створио проблеме властима у Србији. Као лидер Partia Demokratike e Kosovës (Демократске партије Косова), он сада тврди да је, након законодавних избора овог викенда, премијер – први од самопроглашене “независности” ове српске покрајине. Проблем је како он може да буде премијер једне земље која не постоји судећи по свим нормама међународног права?”
Одаје се утисак да Москва бар показује забринутост за Србију, словенску државу, више него за америчкI-направљену муслиманску криминалну државу у Источној Европи.

BadEagle.com је поновио много пута у прошлости, грешка коју је Србија направила је била што је дозвољавала албанским муслиманима да мигрирају у Србију. Лекција Косова је једноставно довољна: када се усели довољно странаца, онда они захтевају територију. Али, како и зашто су Сједињене Државе су одлучиле да подрже такав међународни криминал, глобалну крађу, тако очигледну, тако нечувену, је мистерија која је још увек нерешена. Хероин, оружје, секс, шта год организовани криминал има да понуди, очигледно је било одобрено од Клинтона, Бушова администрација је то покривала, а Бела кућа отворено слави.

Бела кућа одаје почасти Хашиму Тачију. Ово је заиста ван памети. Ова измишљена националност. Нема достојанства, поноса, части, и нема снаге у Сједињеним Америчким Државама. То не може бити. Не сада. Ради се о моћи и новцу, у рукама неколико играча. Нације су само картице или чипови у игри, алатке у трговини. Државност није ништа за њих. Ови трговаци елитистичких снага стављају себе изнад нације, изнад човечанства.

То је богохуљење.

Изворни текст на енглеском језику можете прочитати на блогу badeagle.com.

Управни Одбор ЦШО са УО Кола Српских Сестара

ИЗВОД ИЗ ПАРЕДГОВОРА АУТОРА

Будући да нисам био у могућности да у једном правном – канонском беспоретку, у коме смо се били нашли, да до краја изведем проблем на чистину и покажем и другу страну медаље, како би се он у потпуности сагледао, одлучио сам да објавим овај зборник чији ће документи изнети на светлост дана једну пуну, али од очију јавности сакривену истину, за коју су се сви завереници у томе заверничком ланцу до изнемоглости трудили, да она тако остане покопана и заувек сакривена, и да се на њено мисто устоличи лаж, којом је кљукано и пренакљукано јавно мњење.

Тако лаж понољена небројено пута, а да то трагичније буде, од оних који по императиву своје службе треба да сведоче истину, она поприма снагу истине, замењује истину, и тако постаје за то исто јавно мњење, посебна, али сада већ устоличена „истина“.

Поред овог разлога, који је и главни, да објавим ова документа руковођен сам био исто тако и личним и породичним разлозима. Наиме, сматрао сам за потребно да објасним својој супрузи и нашој деци, који су у овом периоду у коме се надамном а истовремено и над њима, одвијао један невиђени духовни терор; зашто је њен супруг и њихов отац, после три деценије у свештеничком чину, избачен као обичан и последњи разбојник на улицу, а да његова кривица није била нигде написана, а што је још трагичније, ни доказана. Напротив.

Сматрао сам да и они, који су заједно самном испили ову чашу горчине, и који су самном састрадавли, и који и данас самном састрадавају, имају право да сазнају пуну истину о моме случају, који је мој, исто толико колико и њихов.

Такође сам сматрао да и моји искрено верујући и дугогодишњи парохијани, који су били у процепу и на муци да схвате о чему се заправо ради, а који су били убеђени да сви заједно, и они као ја и моја породица страдамо на правди Бога, а који су нас сво време овог немилосрдног прогона подржавали, и који нам и данас пружају подршку, имају неприкосновено право да сазнају шта је у позадини проблема, односно да сазнају исту ту истину, која може бити само једна, неокрњена, дакле целовита. То је још једна моја обавеза, коју њима посебно у знак поштовања и неизмерне захвалности дугујем.

ЕКУМЕНИЗАМ
И ВРЕМЕ АПОСТАСИЈЕ

Јеромонах Сава Јањић

РАЗБОЈНИЧКИ САБОР ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА ЈЕРУСАЛИМСКОГ ДИОДОРА У ЦАРИГРАДУ - 1993 г.

Оштар, али по свему светоотачки и предањски став патријарха Диодора, довео је до озбиљних несугласица између две древне Патријаршије. Цариград још од раније није гледао са симпатијама на чињеницу да Јерусалимска Патријаршија постаје духовни стожер око које се окупљају све антиекуменистичке снаге. Посебан проблем био је све чешће одржавање контаката Јерусалима са извесним старокалендарцима[1] као и отворена подршка коју Јерусалим даје неким парохијама у Аустралији које су у сукобу са својим архиепископом Стилијаносом.

Овај сукоб између две Патријаршије кулминирао је сабором одржаним у Цариграду од 30-31 јула 1993.г. коме је председавао Патријарх Вартоломеј, а учестовали су још и Александријски Патријарх Партеније, грчки архиепископ Серафим са још већим бројем епископа Цариградске Патријаршије (међу њима и Јаков амерички и Стилијан аустралијски) и ширег грчког говорног подручја.

У сваком случају еклисиолошки став тзв. "Синода супротстављених" око митрополита Кипријана, веома је близак ставу РЗЦ која званично никада није негирала каноничност Московске Патријаршије и поред свих њених пропуста. Митрополит Кипријан је у међувремену рукоположио још неколико епископа у Африци, Грчкој, Западној Европи и САД. 1992.г. Румунска Старокалендарска Црква (која броји око 2 милиона верника) предвођена митрополитом Власијем, која је у општењу са Кипријаном, ступа у општење са РЗЦ и подстиче синод Заграничне Цркве да прими у општење старокалендарце око митрополита Кипријана. Прво свечано саслуживање одржано је приликом глорификације Св. Јована Максимовича 11. јула 1994.г.

Тренутно ситуација је следећа. Против све развијенијих екуменистичких активности Цариграда и неких других помесних Православних Цркава, као и у јеку све већих папистичких апетита патријарха Вартоломеја, с друге стране формиран је један међународни традиционалистички фронт кога чине тренутно: Руска Загранична Црква, Старокалендарска Црква митрополита Кипријана, Румунска старокалендарска Црква и Бугарска старокалендарска Црква око епископа Фотија, које се све међусобно налазе у литургијском општењу и имају јединствен еклисиолошки став. Поред тога, иако не у званичној канонској вези, са њима одржава контакт велики број антиекумениста из свих помесних Православних Цркава, поготово патријарх јерусалимски Диодор. Многи римокатолици и протестанти, поготово њихови клирици, проналазе данас управо преко ове заједнице Цркава једини пут за улазак у Православну Цркву канонским путем, крштењем и евентуалним монашењем и рукоположењем, док с друге стране Цариград отворено забарањује крштавање паписта, поготово ако се ради о њиховим "свештеницима" или "бискупима". Ипак ове Цркве (за разлику од РЗЦ која неформално општи са Српском Црквом), немају литургијског општења са иједном другом канонском Помесном Православном Црквом, што компликује њихов канонски статус.

На основу свега овога јасно је зашто ове Цркве представљају кост у грлу православним екуменистима, који их називају јеретицима и шизматицима (изразима које не употребљавају за квалификацију своје "браће у Христу" из папистичких, протестантских и монофизитских заједница.) Будући да се ове заједнице не сматрају канонски зависне од званичне Цркве и њеног преовлађујућег екуменистичког расположења, оне имају много шири маневарски простор и већу слободу за борбу против екуменизма и модернизма с једне стране и неразумног, радикалног зилотизма, с друге стране. Отуда и тако интензивно настојање Цариграда да преузме пуну контролу над православном дијаспором, где ове Цркве најјаче делују, како би онемогућио њихово ширење утицаја. Нажалост због постојања крајње радикалних и богохулних ставова грчких старокалендараца друге две групе, цели покрет је дубоко компромитован као болестан и уображен и као такав не представља велику опасност за екуменисте већ им својом "ревношћу, али не по разуму" даје савршен пример на коме могу да се изругају свим противницима екуменизма.

(на основу брошуре: "The Old Calendar Orthodox Church of Greece", епископи Хризостом, Авксентије и Амвросије, Etna, California 1994. г.)

Сукоб масона и језуита
око превласти у Србији

Др Мирољуб Петровић

Сваком озбиљном човеку је јасно да су политичари само пиони на политичкој сцени неке државе. Главни играчи – они који вуку конце и управљају политичарима су у позадини –невидљиви за оне који имају слаб „вид“, а таквих је много. Захваљујући великој манипулиацији и испирању мозгова током низа година, људи су постали неосетљиви на превару и слепи да препознају оно што се око њих дешава.

Свети Нектарије Егински
(†1920.)

“ЧАК И АКО СВИ ПРОМЕНЕ,
ВИ ОСТАНИТЕ ПРИ СВОМ ПРЕДАЊУ...
НЕКА ВАМ КУЋЕ ПОСТАНУ ЦРКВЕ…”

Налазимо се у Теби 1924. године, у области места Пирија. Све се одвија мирно и спокојно. Домаћице украшавају своје куће делима својих руку, очеви породица себоре за свакодневно преживљавање проводећи највише времена на пољима, док деца безбрижно трчкарају овамо онамо све док не засите своју жељу за игром.

Изненада, међутим, у свом том спокојству, два човека, јашући на својим коњима, иначе позната већини народа у Теби – то су били Кимон Стефањотис и Лука Калаxис – враћају се успаничено и преплашено, вичући онако са коњâ: “ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”.

Шта се догодило? Нажалост, они су примили вест да је Грчка црква променила календар, а да народ то није знао, и да за то нису били питани ни сви архијереји у Грчкој, осим оне петорице који су га и променили.

“Покатоличили су нас! Покатоличили су нас!” – они су непрестано викали и обавештавали села у суседству Тебе.

Да, али са каквим су овлашћењем они то чинили? Наиме, они нису били свештена лица, били су обични мирјани. Одакле им та смелост? Шта су они знали? Какву су заповест имали?

Ова двојица људи су као духовног вођу имали неког епископа који се налазио на једном лепом острву у Саронском заливу, на Егини. Име му је било Нектарије, епископ Пентапоља. Oбојица су 1918. године отишли на острво да му се исповеде и да од њега затраже савет у вези са једним проблемом, који је у то доба био наглашен. Тај проблем тицао се промене календара. Њихово питање је гласило:
колико је достижно и допустиво мењање календара? Свети владика, како је био мудар и благ, одговорио им је:

- Децо моја, не треба вршити промену календара, јер су на основу њега установљени сви празници Цркве наше, а нарочито вечита Пасхалија.

- Тако је, владико; али, шта ће бити ако Црква ипак прихвати реформу календара? Шта нам ваља чинити?

- Ви останите при ономе што имате; ви нећете следити реформаторе, јер су Григоријански календар осудила три свеправославна сабора: они за патријарховања Јеремије Траноса из 1592-1593, као и онај за време Антима из 1848. г. Немогуће је за православне хришћане да прихвате ту промену. Ја не признајем и не прихватам ни једну, па макар остао једини у томе.

- Да, владико, али, шта ћемо ако останемо без свештеника?

- Чеда моја, Господ наш ће се постарати да вам их пошаље.

- Али, како ћемо се суочити са тим што ћемо остати без цркава, пошто сви приђу григоријанском календару?

- Зар се за то бринете? За то нема никакве тешкоће, ваше куће ће постати цркве!

- Али, како, владико? Како је то могуће?

- Ја се, чедо моје, молим да не дође до промене; али, ако до ње дође, онда треба да јој се супротставите. Будите сигурни да ће Христос наш бити уз вас онда, када савесно браните храмове и светиње Цркве наше. Ако прочитате историју наше Цркве, видећете и сазнаћете да су, у доба буна и нереда у Цркви, многе куће постале места заједничке молитве”.

Ово и много тога другог им је рекао и испричао епископ Пентапоља, Нектарије. После две године, 1920, свети владика се упокојио. Присуствовали су његовој сахрани, узимајући по последњи пут његов благослов и целивајући га.

Живот се спокојно одвијао даље, све док, као што смо на почетку напоменули, 1924. године није наступила промена календара.

Сходно дужности, дакле, ова два човека, поштујући успомену на свог духовника, као савесни хришћани, покушали су, што је више било могуће, да обавесте народ о великом духовном злу, које је наступило у Грчкој. Подухватили су се, уз благодат Господа нашег, да духовно помогну бројном народу, те је резултат био да је више села у Беотији остало верно предању.

Ове историјске чињенице познате су нам захваљујући преживелим следбеницима светих предања, Тебанцима – Евангелу Тутузи, Христу Лаљотију и Стилијану Скуми – који су живели, како као деца, тако и као већ зрели људи, у близини Кимона Стефањотија и Луке Калаxија, касније познатијег као отац Леонтије.

Данас постоји сведочанство у виду историјског храма Благовештења пресвете Богородице, који је саграђен молитвом и заповешћу светог Нектарија Егинског, а изнад којег се налази предивни храм Свих Светих, саграђен под надзором почившег Константина Тутузе. Вечан им спомен.

„Шта је Црква? – Црква је тело Символа Вере

Нови календар је, желећи да угоди секуларним силама Запада и Грчке, у Православну Цркву увео, двадесетих година прошлога века, цариградски патријарх – авангардиста Мелетије (Метаксакис) и тиме направио дубоку рану на Телу Христовом.

Овако је о НОВОКАЛЕНДАРСКОМ РАСКОЛУ
својевремно писао Свети Јустин Ћелијски

„Шта је Црква? – Црква је тело Символа Вере. Шта је Символ Вере?

Символ Вере је душа Цркве.
Све што је истински православно – душом је у Символу Вере.
Није ли ти душа вером, љубављу и надом ушла у Символ Вере, зар је осетила бескрајност Истине, зар наслутила вечност Живота?

Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничену светошћу, саборношћу и апостолскошћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно, апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради, ћутке и с радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски Патријарх, реците – које живо православно срце неће од туге проплакати и проговорити у одбрану свете и апостолске саборности?

А Цариградски Патријарх употребљава не апостолска, не саборна средства да наметне грегоријански календар. Нарочито у Грчкој.

Још није покушао да делатност своју пренесе и на православне Словене. Све словенске Православне Цркве, а то ће рећи четири петине православних, остале су при старом календару. Васељенски Патријарх замахнуо је српом своје ревности, (да ли свештене?), и хоће да пожање успех. Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И наилази на дисциплину, на саборност у Цркви.“

О великим и страшним последицама календарске реформе, у истом коментару, отац Јустин ће писати и ово:

„Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету „Свеправославни конгрес Цариградски“; немир сеје и Патријарх Васељенски по Светој Гори. „Васељенски“ чувар Св. црквеног предања – први је раскинуо молитвено јединство Православне цркве. Ако на данашњи дан ми славимо Св.Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио је Васељенски патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава најезду страшних последица што Васељенски Патријарх онако формалистички и рационалистички суди о јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање „спољашњег поретка“. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, – питање „спољашњег поретка“?

Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог, јер „коме је много дано, од њега ће се много искати“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века“.

Отац Јустин наводи да су Светогорци, ти „кротки лафови истине Православља“, одбили да се потчине таквој одлуци, и да су од њих многи похапшени и затворени у Солуну, али да се не дају. Тиме је он, по ко зна који пут, показао на чијој је страни било његово срце, пуно ревности за Цркву Христову. Још1923. године („Црквени живот“ бр. 9), отац Јустин је наводио писма православног свештеника из унутрашњости Србије и из Босне. Оба су се односила на народни став у вези са променом календара и скраћивањем постова:

Календарско питање.

Од једног сеоског свештеника добили смо писмо следеће садржине:

„Нека чудна легенда проходи душе многих православних јерараха. Ради се на промени календара. Народ прислушкује, ишчуђава се, не схвата нашто све то. Желео бих да наши јерарси завире у душу нашег простог народа. Тамо се комеша ћутљиво негодовање. Промена календара је не само канонско-астрономско већ и психолошко питање. То питање треба решавати са народом и ради народа. Говори се да ћемо после промене календара празновати празнике са римокатолицима заједно. И десиће се немила и ружна појава: празноваћемо заједно велике празнике са римокатолицима, но не и са православном браћом Русима, којима није до промене календара сада када их ради Христа распињу, убијају, прогоне и муче“.

Глас из Босне. Вести о увођењу неких реформи у нашој цркви узбудиле су православни народ нашу Босни, нарочито сељаке који су навикли да учествују у свима важнијим црквеним пословима. Један нам свештеник пише:

„Сељаци у Босни, дознавши из новина о укидању свих постова сем ускршњег, врло су изненађени и узбуђени, и изгледа им да од наше вере нема више ништа. Један ми шта више рече: „Ми ћемо се још мало почети турчити, јер и Турци имају само један пост, а и ми ћемо сад имати само један. Осим тога наши црквени великодостојници желе да укину поједине празничне дане, да смање број светитеља и да нам одобре да у празничне дане радимо као што Турци раде на сам Бајрам. Зар не виде да ми Срби, и ако смо много празновали и славили Божје угоднике, и ако нисмо у те дане радили, ипак смо свега имали и Бог нас је увек чувао, а Турци су увек радили, и на сам Бајрам, па никад ништа имали нису, нити ће икада имати“.

За оца Јустина, питање промене календара без одлуке Васељенског Сабора било је дубоко и значајно питање, повезано с духом модернизма који је продро у Православну Цркву. У „Хришћанском животу“ (9/1924), отац Јустин пише, и тиме као да закључује све што је о календару рекао и написао:

„Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђаву Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христо - откривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хвастају се мудрошћу.
Но таква мудрост – лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени представници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично, ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности.
Представници појединих аутокефалних православних цркава надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом?
О кротко Православље, зашто те тако руже, дали зато што се душа твоја зове – смиреност?“

РАЗБОЈНИК У МАНТИЈИ

Ко је био цариградски патријарх Мелетије?

Јереј Србољуб Милетић

МЕЛЕТИОС (Метаксакис)
митрополит, архиепископ, папа и патријарх

По тврђењу историчара Александра Зервудакиса, истражног официра британског Министарства одбране (1944-1950), Мелетије 1909. године посећује Кипар и ту, са још два православна свештена лица, ступа у ред енглеске масонске ложе...

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА
У ЖИВОТУ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА

Превела са а руског : Наташа Вулетић

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве.
Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама.
Свих седам Светих Тајни имају Божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос.

УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства.
Сабравши своје ученике на пасхалну вечеру, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио данашњу Свету Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Причешћа треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео.
Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши:
Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28).
Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и свештеницима, да савршавају ту Свету Тајну.
Данас, Христос Спаситељ, посредством хиротонисаног епископа или рукоположеног свештеника, претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв.
О обавези причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ у Светом Јеванђељу:
„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56).

НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА

Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом.
Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу сваког православног верника, јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, и Христос треба да уђе у нашу душу и срце.
Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити сједињен са Њиме и у вечности.
Евхаристија - Свето Причешће се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову.
Господ устројава Свету Тајну Причешћа због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“ . Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу.
Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере.
Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20).

ПОРЕКЛО ЛИТУРГИЈЕ

Још је у давна времена Света Тајна причешћа, Евхаристија, добила назив литургија, што на грчком значи „заједничко дело“, „заједничко служење“.
Свети апостоли, ученици Христови, добивши од Свог Божанственог Учитеља заповест да савршавају Свету Тајну причешћа у знак сећања на Њега, после Његовог вазнесења су почели да обављају ломљење хлеба — Евхаристију. Хришћани бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. (Дап. 2, 42)
Литургијски обред се формирао постепено. На почетку су апостоли савршавали Евхаристију по истом оном редоследу који су усвојили од свог Учитеља. У апостолска времена Евхаристија је била сједињена са такозваним агапама, или трпезама љубави. Хришћани су јели храну и пребивали у молитвама и братском општењу. После вечере се обављало ломљење хлеба и причешћивање верујућих. Али је потом литургија била одвојена од трпезе и почела је да се савршава као самостални црквени обред. Евхаристију су почели служити унутар светих храмова. У 1. и 2. веку, по свој прилици, поредак литургије није био записан и преносио се усмено.
Какве литургиjе могу бити
Постепено су у различитим крајевима настајали различити литургијски обреди. У Јерусалимској општини се служила литургија апостола Јакова. У Александрији и Египту се служила литургија апостола Марка. У Антиохији, пак, литургије светог Василија Великог и Јована Златоустог. Те литургије су имале много заједничких црта у главном светотаинском делу, а разликовале су се једна од друге у детаљима.

Данас се у пракси Православне Цркве служе три литургије. То су литургије светог Јована Златоустог, светог Василија Великог и светог Григорија Двојеслова.

Литургиjа Светог Jована Златоустог
Та литургија се служи током читаве године, осим радним данима Великог поста, као и првих пет недеља истог.
Свети Јован Златоусти је саставио чин литургије на основу претходно састављене литургије светог Василија Великог, изузевши неке молитве. Свети Прокло, ученик светог Јована Златоустог, говори да се раније литургија служила веома опширно и да је „свети Василије, снисходећи...слабости човековој, скратио; а после њега још више свети Златоуст“.

Литургиjа Светог Василиjа Великог
Према речима светог Амфилохија, епископа Иконије Ликаонске, свети Василије Велики је молио „Бога да му дâ снагу духа и разума да саврши литургију својим речима. Након његове шестодневне ватрене молитве, Спаситељ му се јавио на чудесан начин и услишио му молитве. Убрзо потом Василије, будући прожет усхићењем и Божанственим трепетом, поче возглашавати: нека се испуне уста моја хваљења; и чуј Господе Исусе Христе Боже наш, из светог Твог обитавалишта, и остале молитве литургије“.
Литургија светог Василија служи се десет пута у години: на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављења); на дан празновања светог Василија Великог 1.јануара/14.јануара; у првих пет недеља Великог поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу.

Литургиjа Светог Григориjа Двоjеслова, или Пређеосвећених дарова
За време свете Четрдесетнице Великог поста, радним данима се не служи пуна литургија. Пост је време покајања, плача над греховима, када се из богослужења искључује и најмања празничност и торжественост. О томе пише блажени Симеон, митрополит Солунски. И због тога се по црквеним правилима средом и петком у току Великог поста служи литургија Пређеосвећених дарова. Верујући се причешћују Часним Даровима, претходно освећеним на недељној литургији.
У неким помесним православним Црквама на дан празновања светог апостола Јакова, 23.октобра/5.новембра, служи се литургија по његовом обреду. То је најстарија литургија и она је дело свих апостола. Свети апостоли, до тренутка када су се раштркали на различите стране због проповедања Јеванђеља, окупљали су се ради служења Евхаристије. Доцније, тај обред је остао и писмено обележен као Јаковљева литургија.

КАКО СЕ ПРИПРЕМАТИ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ?

Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови.
Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем.

О молитвеном правилу

Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве.
Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије.
Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику.
Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка.
О посту
Пре причешћа потребно је телесно постити и телесно се уздржавати. Телесни Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Оно што је најважније, употреба и посне хране, треба да буде умерена, будући да је „неумереност у јелу и пићу смртни грех“.
Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског).
Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава.
Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама.
Опште правило прописује тродневни пост пред причешће.
Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника.
Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, и деци, као и у неким другим животним околностима.
Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима „наште срца“. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије.
О покаjању
Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази.
Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити.
Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа.
Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори:

1. „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста.

2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша.

3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14).

И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4).

„Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна.
Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати.
Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима.
Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним - као песак морски.
Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа.
Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу.
Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости.
Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка.
Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо.
Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова.
Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему.
Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе.
Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему.

КОЛИКО СЕ ЧЕСТО ПРИЧЕШЋИВАТИ СВЕТИМ ТАЈНАМА?

У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће.
У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једаном у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво.
Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла?
Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“.
Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот:
„Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“.
Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам.
Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве.
Како прилазити Светоj Чаши
Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба прићи и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго).
Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи или гласно.
Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити.
Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник на краају Литургије, приликом узимања антидора, може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема.
По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику.
На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове.
Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела.

Протојереј П. Гомеров

Јово Р. Дробњак:

СРПСКА ДИЈАСПОРА – ДЕО СВЕУКУПНОГ СРПСКОГ БИЋА

Српска дијаспора је виртуелна Србија, односно друга Србија расејана широм планете.

Како је настајала, нестајала и опстајала српска дијаспора, објаснићемо у наставку текста.

Снагу српске нације чини, како Матица са укупним природним и друштвеним ресурсима и историјским наслеђима, тако и свеукупна биолошко-умна енергија и економска моћ српског народа независно на коме се делу планете налази. Управо због тога, српску дијаспору треба и посматрати као интегрални део свеукупног српског корпуса. Степен његове кохезије увек је у сразмери са друштвено-економским приликама и политиком у Матици, односно са снагом њених конститутивних чинилаца...

Овај значајан рад можете прочитати на страници КОРЕСПОДЕНЦИЈА

Напомена:

Текст је преузет у оригиналном облику, без редакцијских скраћивања. Поједини сегменти не одсликавају наше гледиште, и не представљају ставове наше редакције.

Уредништво

11. јуна 1996. – експлозија у московском метроу, на станици „Тулскаја“, 4 особе погинуле, 12 хоспитализовано;

11. септембра 2001.г. – терористички напад у Њујорку, стотине жртава;

11. марта 2004.г.- седам експлозија у шпанском возу, погинула 191 особа;

11. јуна 2010. г. – ноћни нереди у Ошској области Киргизије, 26 погинулих, око 150 рањених;

11 децембра 2010. г.- митинг на Мањежном тргу у Москви, у сукобима учествовало више од 5000 људи;

11. априла 2011. г. – терористички напад у минском метроу, 12 погинулих, више од 200 повређених;

11.фебруара 2011. г. – нереди у Египту, државни удар, оставка владе, а затим и председника Х. Мубарака.

11. децембра 2011. године - планирани револуционарни митинзи у руским градовима.

Притом је А. Вујма прецизирао, да су се догађаји (мисли се на догађаје поводом протеклих парламентарних избора у Русији- нап. "Борба за веру") одвијали 10. на 11. децембар, у ноћи када је било помрачење месеца, што није неважно за окултисте.

Извор: "Информ-религија.ру"

Корени српске црквене кризе

Др. Владимир Димитријевић

У оквирима увида Четверикове треба тражити и корене србске црквене кризе. Они су видљиви и голим оком: у врху СПЦ је, бар за сада, победила атлантистичка струја (која се ослања, преко Фанара, на осовину Вашингтон – Ватикан). Потписник ових редова не жели да верује да било ко од вођа СПЦ свесно ради у корист трујумфа воље за моћи америчко-папистичког Новог поретка, према коме ће Хитлеров поредак бити само невина шала дечака у алпским панталоницама. Реч је, вероватно, о мистичкој кратковидости, заснованој на страху од „усамљености“ у свету који се мења, и у коме „јачи тлачи“. Црквена јерархија је морала да се прилагођава и турском ропству као и да избегава замке папистичког Беча у доба K und K. – монархије, као и да испуњава вољу „дебелог мртваца Гроза“ (како је Тита звао блаженопочивши владика будимски Данило): по Титовом налогу, између осталог, рашчињен је владика америчко-канадски Дионисије. Сто пута сам чуо од људи у мантији: „Змију глади, испод ње се вади“. Међутим, садашњи поход змије (сатане!) на свет, је такав да не оставља места компромисима: реч је о покушају (на ивици успеха) ђавола и његових слугу да се, после диригованог хаоса, у свету успостави глобална држава, на чијем челу ће, из Св. Писма и Предања то знамо, бити антихрист, последњи лажни месија у злу уједињених нација. Зато је свако ослањање на вашингтонско–ватиканску моћ пут ка признању власти антихриста над људима и народима. А православни хришћанин у томе не сме да учествује. Напротив!

Нова природа демократије.

Сједињене Америчке Државе, као "бедем светске демократије", заштитиће содомију у читавом свету, пошто демократизација света подразумева содомизацију света.

Таква је природа саме демократије.

То потврђује и недавна изјава државне секретарке САД Хилари Клинтон. По њеним речима, заштита „права“ содомита и других сексуалних изопаченика (бисексуалаца, танссексуалаца) јесте приоритет спољне политике САД. Клинтонова је ово изјавила на заседању Савета ОУН за права човека у Женеви, извештава "Лента.ру".

По речима државне секретарке, САД су израдиле програм хитне помоћи пропагандистима сексуалних изопаченика и заштитницима права содомита у целом свету.

Председник САД Барак Обама је 6. децембра потписао специјални меморандум који условљава пружање помоћи другим државама поштовањем „права“ „сексуалних мањина“ у њима. Меморандум такође обавезује државне структуре да пруже помоћ онима који су приморани да напусте своју земљу због „сексуалне дискриминације“.

САД су и раније иступале с критиком нарушавања „права“ „сексуалних мањина“ у различитим државама. Тако је, рецимо, Стејт Департмент крајем новембра осудио планове да се у Санкт Петербургу кажњава пропаганда содомије међу малолетницима.

После одржаног Црквено Народног Сабора Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, епископ аустралијски г. Иринеј је 4. Јануара ове године објавио један памфлет у виду саопштења за јавност са уобичајеним нападима и клеветама, који је такође објављен на званичној презентацији СПЦ, а у скраћеној верзији у дневном листу Вести. Већ одавно навикли на овакве памфлете, овога пута нисмо придавали значај, тако да нисмо благовремено ни одговорили.
Међутим, 16. Јануара је мелбурншки „Српски Глас“ штампао епархијски плаћени оглас за предстојећи Светосавски Омладински Фестивал, па је уредништво нашло за сходно да паралелно са овим огласом, на истој страници објави овај бласфемични памфлет епископа Иринеја. Одмах по објављивању, Уредништву Српског Гласа се у име Епархијског Савета усмено и писмено обратио г. Јован Бањанин, са молбом да објаве Саопштење за јавност Епархијског Савета Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, као одговор ан овај бласфемични напад, што је уредништво одбило да учини. Писмо г. Бањанина доносимо у прилогу и истовремено објављујемо поменуто Саопштење за јавност, како би што шири круг заинтересованих био у прилици да види и "другу страну медаље".

Овај поступак уредништва Српског Гласа није нимало изненађујући, имајући у виду њихову нескривену пристрасност, која је посебно сведочанство једне посуновраћене новинарске етике.

Уредништву Српског Гласа,
Имајући у виду мој телефонски позив од понедељка, 23. јануар 2012, без обзира на исход ове поруке, молим Вас да и даље објављујете наш плаћени оглас како је планирано све до 27. јануара 2012.
Као што сам Вам казао, разочарани смо да је Српски Глас одабрао да објави текст владике Иринеја који још давно, 4. јануара 2012. целих шеснаест дана раније, био постављен на www.soc.org.au.
Без обзира на објашњење које сте ми дали, ми смо одлучили да прихватимо ваш савет и формално напишемо одговор, како би смо дали прилику и обезбедили да ваши читалаци искористе своје право на одговор. У интересу уравнотеженог извештавања и новинарске етике, тражимо да овај наш одговор објавите у првом наредном броју Српског Гласа.
Уколико сте мишљења да у њену постоји неки параграф који је евентуално увредљив, и уколико сматрате да се према закону о штампи не може објавити, сходно Вашим уређивачким правима не морате га објавити.
У име Епархијског Савета
Јован Бањанин

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД

Поводом памфлета епископа Иринеја Добријевића под насловом: Саопштење за јавност поводом новокомпоноване НВО „Слободне Цркве“
Када се ово „саопштење“ појавило 4. јануара ове године, и почело да „кружи Интернетом“, није нам била намера да се оглашавамо на овако бескрупулозне и небројено пута поновљене нападе овог епископа, а на које смо се сви већ навикли у последњих неколико година, тачније готово од самог његовог доласка у Аустралију.
Повод за наше оглашавање јесте објављивање овог памфлета у листу Српски Глас из мелбурна упоредо, на истој страници и поред самог нашег плаћеног огласа за предстојећи Светосавски Омладински фестивал. Пошто је овај бласфемични текст препун увреда, шарлатански ниских удараца, и отрцаних фраза, на основу закона о штампи захтевамо од уредништва Српског Гласа да ово наше Саопштење објави у наредном броју, на истој страни и у истом облику како је већ објављено саопштење епископа Иринеја.
Други, много важнији разлог јесте наша обавеза према српском јавном мњењу, да чују и другу, у овом случају нападнуту и јавно небројено пута ољагану страну, како би могли да извагају и донесу исправније закључке по питању свих релевантних информација као и дезинформација.
Ради потпунијег одговора, као и лакшег праћења целог случаја, држаћемо се редоследа самог памфлета, почевши од наслова, који је сам по себи противуречан. Наиме, епископ Иринеј у њему тврди да се ради о „новокомпонованој“, и још „НВО“, односно „Не Владиној Организацији“. Више је него јасно да Слободна Српска Православна Црква у Аустралији није „новокомпонована“, а још мање „Не Владина Организација“. Надамо се да ће се сви читаоци сложити са нама, да је Митрополија СПЦ у Аустралији, којој се епископ Иринеј налази на челу, новокомпонована организација, будући да је настала и незаконито „компонована“ тек прошле године.
Што се тиче Слободне СПЦ, Eпархије зa Аустралију и Нови Зеланд, она постоји континуирано и без прекида, све од Црквено народног сабора одржаног у Мелбурну 31. октобра 1964. године, на коме је донесен и њен још увек важећи устав, што је сведочанство да јој епитет „новокомпонована“ ни мало не пристоји. Ова епархија је регистрована у Генералном главном државном регистру као добротворна и непрофитабилна установа, а у Федералном Јавном Правобранилаштву као призната деноминација, равна са свим осталим признатим верским деноминацијама у Аустралији. Ово више него јасно сведочи и потврђује да је она била и остала призната Црква, и да нема никакве везе са термином „НВО“, односно „Не Владина Организација“, који је крајње злонамерна измишљотина самог епископа Иринеја.
Даље, епископ Иринеј уопштено и у његовом осведоченом маниру, а без било каквих пружених доказа тврди да је у нашем Саопштењу за јавност са Црквено Народног Сабора, изнесено „на рачун Српске Православне Цркве низ флагрантних неистина и лажи“. Пошто не знамо о којима се то флагрантним „неистинама и лажима“ ради, нисмо у могућности да у потпуности одговоримо на овај напад. Овде можемо само да поставимо питање везано за ову формулацију, и затражимо објашњење, која је разлика између неистина и лажи?
Даље, следујући наслову „новокомпонована“, он у даљем тексту тврди да је ова Епархија „новооснована“, што смо видели и доказали да није истина, и опет уоштено понавља али опет без икаквих доказа тврди да она, сада са додатком „експлицитно“, удара на СПЦ. Овде ћемо и ми у нашем одговору морати да пређемо на редне бројеве овога памфлета.
1. Наравно да ниједна Црквена Општина нити било која од набројаних институција његове Митрополије није официјелно слала своје делегате, или посматраче. Ми то нигде нисмо ни тврдили а нисмо нигде ни написали. Међутим чињеница је да их је било, да су присуствовали чисто индивидуално, како су се и декларисали, и чињеница је да су поједини узели и активног учешћа у раду самог Сабора, што могу да посведоче сви присутни, као и објављене фотографије. Међу њима је било и оних, који су у Манастиру Новом Келенићу, као његови градитељи, примили првог дана Сабора и Свету Тајну Причешћа.
2. Под овом тачком, епископ Иринеј опет по ко зна који пут понавља, и сада пише, да „горепоменута НВО није Црква“ мислећи на нашу Слободну Српску Православну Цркву, и каже да није чак ни „православна“! Ово смо питање већ у самом почетку расчистили. Међутим када је у питању његова овако безобзрина и безочна тврдња да нисмо ни Православни, било би пожељно да то и докаже.
У овом параграфу он даље каже да нисмо у „икаквој вези са било којом признатом Православном Црквом…“ Овде све зависи шта он подразумева под појмом „призната“ Црква. Овај наш статус је био исти све од 1964. па до 1991. године, и на општу жалост наставља се и данас. Ко је узрок томе, то је посебно питање. Желимо само да подсетимо да ни СПЦ као патријаршија, у време Цара Душана па све до пред Косовски Бој, није била у „икаквој вези“ са Великом Црквом Константинопоља и осталим „признатим Православним Црквама“. На исти начин Руска Загранична Црква није била у „икаквој вези“ са „признатима“ све до пре четири године, када је се ујединила са Московском Патријаршијом. Данас, Америчка Православна Црква, на чијој је академији епископ Иринеј и студирао, такође није призната од исте те Цркве, па ни од саме Московске патријаршије. Данас исто Македонска православна црква није у „икаквој вези са било којом признатом Православном Црквом“… Румунска старокалендарска црква са преко петнаест митрополита и епископа није у „икаквој вези“ са већ поменутим. А исто тако и Грчка Старокалендарска Црква.
На жалост епископа Иринеја, све ове набројане, а има их још прилично велики број, нису у „икаквој вези“ са онима са којима би требали по његовом личном нахођењу да буду, све оне егзистирају, и све су оне признате од „некога“, ко им обезбеђује постојање, односно правни легитимитет и егзистенцију. Да напоменемо, и сам епископ Иринеј је као дете одрастао, у за њега данас „непризнатој цркви“, у њој богослужења похађао, у њеној недељној школи учио азбуку и веронауку, и у њој се и причешћивао, а данас тврди да она није ни православна. О овом параграфу мислимо да је довољно.
3. Што се тиче Игумана о. Софронија (Никић), он је својевремено био секретар епархије бихаћко-петровачке, све док није запао у немилост код своје „браће“. Игуман о. Софроније је завршио богословију, богословски факултет, школу Холокауста у Јерусалиму, у енглеској је провео пар година на усавршавању енглеског језика, а на Светој Гори на учењу модерног грчког језика. Тачно је да је био „рашчињен“ и „размонашен“ од свога надлежног епископа, што све није признао и потврдио Синод, а ни Велики Црквени Суд СПЦ што епископ Иринеј не наводи. Тачно је и још нешто, што је битно да јавност зна: после одлуке Савеза Слободних Српских Православних ЦШО у Аустралији од септембра 2010. године да се доведе у Аустралију у Манастир Нови Каленић, о. Софроније је позван на „разговор“ од свога бившег епископа, и „враћени“ су му и свештенички и монашки чин, искључиво у покушају спречавања његовог доласка у Аустралију. И ове детаље је епископ Иринеј, свакако намерно прећутао.
Даље, епископ Иринеј тврди да смо ми „група НВО активиста“, и да смо део грчке такозване „Истинске православне цркве“ што је апсолутна измишљотина. Са овом групацијом у Грчкој ми нити смо имали нити имамо било какву везу, будући да је она крајње екстремна секташка заједница, која све поново крштава, па чак крштава и рукополаже већ крштене и рукоположене свештенике, јер они никога живог у Васељени не признају.
Исто тако, нетачна је и тврдња да је се „нама придружила нека руска секта“… тзв „Руска истинска православна црква“. Све што је везано за њих, истина је да стицајем тренутних околности, један њихов свештеник опслужује привремено једну слободну Црквено Школску Општину, док ова не буде у прилици да обезбеди српског свештеника.
У сизифоском напору да потпуно дискредитује Слободну СПЦ Епархију за Аустралију и Нови Зеланд, епископ Иринеј на крају свога памфлета није презао ни од безобзирних најкрупнијих и највећих увреда. Ми га овде донекле и разумемо, јер му је од свега што се тиче нас, само то и остало; да нас вређа и понижава. То што тврди да наступамо секташки, да смо идеолошки фанатици, спада у домен његове свакако болесне маште и произвољних закључака.
Међутим, тврдећи да смо „антисветосавци“, да ширимо „саблазан“, да „подваљујемо“ и да смо обични „преваранти“, нама се чини да све ове побројане особине и епитете које савршено њему пристоје, пребацује у „наше двориште“, будући да је „напад најбоља одбрана“, његов већ давно опробани метод.
Напротив, ми за разлику од епископа Иринеја за ове наше тврдње имамо и доказе.
Да се он сам лично, антисветосавски понаша, сведочи његово активно учешће у екуменском покрету и његово чланство у небројеним белосветским организацијама, као и у Светском Савету Цркава где је он члан чак и њиховог Централног Комитета. Овде као што видимо, све чисте протестантске секте, он признаје за „цркве“, док за нас каже да смо НВО (Не Владина Организација), да смо секта, и да чак нисмо ни православни. Више је него јасно, ко овде шири саблазан у верном српском народу.
Исто тако, више него јасно до сада је показао на делу своје подвале у појединим ЦШО, са постављањем својих марионетских управних одбора тамо где му је то успело. А сведочанство његове највеће преваре оних које је успео да преври, јесте такозвано „усвајање“ новог заједничког устава и креирање, да се послужимо његовом терминологијом, „новокомпоноване“ Митрополије.
Сматрамо да је за сваког разумног оволико довољно.

У име Епархијског Савета
Протојереј Драган Сарачевић
Ратомир Нешић

Упозорење
Молимо уредништво да, уколико је мишљења да постоји неки параграф у нашем одговору који је евентуално увредљив, и уколико сматра да се не може објавити, да нас електронским путем обавести..

Била је пауза између тог и идућег часа. Сви смо били у дворишту. Пришла ми је једна девојка и питала ме ко сам. Одговорио сам јој да сам српски православни свештеник. Повишеним гласом ми је рекла: “Па шта онда тражите овде? Одмах, молим Вас, бежите одавде док и Вашу веру нису убили!” Послушао сам је и одмах напустио и зграду и школу. Да сам сада у Београду, морао бих отићи на Теолошки факултет и из свег гласа довикнути студентима теологије: Бежите одмах одавде док вам српски епископ није веру убио!”

Верујем да ће се наћи неки српски православни епископ, и позванији и ученији и паметнији од мене, да уразуми ако не владику Игњатија, онда његове студенте. А ја ћу овде навести само неколико од многобројних неправославних и јеретичких изјава из његових предавања. Сви цитати су из његових предавања која су записана и на папиру и звучно на дискетама.

1. Права слобода је када извршиш самоубисто као Кирилов. Кирилов је личност из романа Зли дуси од Достојевског. Он је хтео да самоубиством докаже да је слободан, односно да је као Бог.

2. Човек може да уништи свет јер му је свет наметнут.

3. Човек има проблем зато што његово биће није израз његове слободе, јер он жели (како владика зна шта човек и који човек жели, ММ) да сам себи даје биће и не слаже се са чињеницом да му је неко други дао биће.

4. Велика је трагедија што је Црква одавно престала да се бави проблемом смрти као опасности од небића. Црква је тај проблем решила на незнабожачки начин, прогласивши душу бесмртном.

5. Ако би Бог створио душу бесмртну, (значи Бог није створио душу бесмртну (ММ)), онда ми не бисмо више имали проблем спасења и смрти, јер бисмо сви постојали сами у себи и сви бисмо били обожени. (“Кириловска ”философија” много далека од теологије, (ММ)

6. Сви чланови литургијске заједнице, без обзира колико су грешни у етичком смислу, у рају су на основу онтолошких категорија.

7. Хомосексуализам – природно! – није то пало с неба.

8. Учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубан по Цркву...

Ово су само неколико цитата узетих из једног тома (а има их три!). Мислим да је и оволико sapiens satis да се види како се теолошки и догматски васпитавају наши будући свештеници и можда и владике. А наши епископи, који свакако знају јеретичка застрањења епископа Игњатија - ћуте! Ћуте и док он у својој епархији освећује новоподигнуте цркве без иконостаса. Колико ми је познато један српски православни епископ, Артемије, не ћути. Али, док Игњатије трује ум и душе својих студената, и руши правослaвље у својој епархији а нико му од епископа ништа не чини, дотле неки епископи прогоне епикопа Артемија указује на јеретичко учење епископа Игњатија само зато што се не хвата у коло новотараца

Српска православна Црква има много врло озбиљних проблема које треба да расматра на овогодишњем мајском заседању Архијереског сабора. Али и ово је један проблем који се не сме оставити нерешен. Јер ако Сабор, ако Црква не учини нешто да се спречи ширење јеретичког учења на Теолошком факултету и завођења новотарија у браничевској епархији, онда ћемо ми сви моћи да кажемо оно што је Јован Дучић рекао у песми Коб посвећеној Милану Ракићу: “ЦРКВА ЈЕ ВЕРУ МОЈУ УБИЛА”.

И З Д А Ј А
Одбрана и издаја Косова и Метохије
(Редакцијски скраћена верзија)

Мр. Зоран ЧВОРОВИЋ

Светосавски Омладински Фестивал, у манастиру „Светог Саве“ - Новом Каленићу, са традицијом од пуне три деценије, одржан је после две године поново у организацији обновљене делатности Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. План овогодишње организације брижљиво припреман укључио је четири пуна дана. У четвртак 26/13 одржан је фамилијарни пикник са турниром у боћању који је окупио неколико такмичарских група.

Централно славље је организовано на сам дан Светог Саве, у петак 27/14 Светом Литургијом коју су служили протојереји о. Драган Сарачевић и о. Звонимр Јовић и архимандрит о. Јован Смелић уз саслужење ђакона о. Небојше Мирковића, и прославом манастирске славе, чији је домаћин био г. Срећко Буквић из Водонге, са својом породицом. По речима самих организатора, имајући у виду да је слава пролсављена ван термина фестивала, изузетно велика и неочекивана посета, пријатно је све изненадила. Овоме величанственом слављу је свакако допринела његова претходница; а то је опет традиционално и дубоко укорењено одржавање Дечијег Кампа, који је ове године по броју деце и по квалитету показаног исто надмашио сва очекивања.

Посебно пријатно изненађење овогодишњег фестивала представља гостовање високопреподобног протосинђела о. Наума (Мирковића), настојатеља манастира Светог Јустина Ћелијског у Барајеву код Београда, иначе свештеномонаха у свези клира Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у Егзилу. Њему је као госту припала и част да после Свете Литургије, како је то устаљена пракса, тачно у 12 часова отвори фестивал. И ове године организатори кажу да су били сиромашнији са фолклором будући да у осталим ЦШО и Националним Организацијама влада страх од претњи и пропаганде епископа Иринеја. Група родитеља из фолклорног ансамбла Српске Народне Одбране била је принуђена да се сама организује и независно од организације доведе своју децу.

Овогодишњи фестивал је према показаним резултатима надмашио два претходна. Статистика званичног извештаја Организационог Одбора показује да је број посетилаца, посебно првог дана, будући да је други дан увек мање посећен, био далеко већи од два претходна. Без обзира што је ове године улаз био довровољни прилог, укупан профит био је више од дупло већи од профита претходног.

Напомена

Имајући у виду да је у зачетку судски процес кога је против Имовинског Повереништва Манастира Новог Каленића повео епископ СПЦ г. Иринеј, сав приход од овогодишњег фестивала ће према одлуци Епархијског Савета бити уложен у фонд за одбрану Манастира на суду. Према званичном финансијском извештају благајне митрополије аустралијско-новозалндске, епископ Иринеј је до септембра пошле године потрошио $80.000 долара за адвокатске трошкове. Посебно се у извештају организационог одбора Фестивала наглашава, да бивша епархија СПЦ новограчаничке митрополије није измирила свој дуг Имовинском Поверништву за пуне три године, (2007, 2008 и 2009) у висини од близу $100.000 долара, будући да је целокупан приход од Фестивала већим делом користила ненаменски.

Фотографије говоре више од писане речи
Детаље са Фестивала погледајте на страници ГАЛЕРИЈА 2

АКТИВНОСТИ У ЦШО "СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ" - КАНБЕРА

Почела са радом Српска Недељна Школа при Црквено Школској Општини "Свети Великомученик Георгије" у Канбери - Настава сваког петка од 18.3о до 20.3о часова

НОВО ЛИЦЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ
"СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ" У КАНБЕРИ
У Црквено Школској Општини "Свети Великомученик Георгије" у Канбери, протекле две године биле су године темељне обнове.
- Поред замене готово свих црквених предмета у Светом Храму, недавно су израђене и постављене столице за старије особе и оне који из здравствених разлога нису у могућности да одстоје цело богослужење.
- Основана је и код надлежних државних органа регистрована Библиотека Црквене Општине
- Преуређено је двориште парохијске куће са новом верандом, травњаком и оградом
- Саграђен је терен за боћање у црквној порти, кога очекују мањи завршни радови.
- Подигнута је нова скупоцена дрвена ограда, од најквалитетнијег и најскупљег материјала
- У парохијској кући, постављена је нова кухиња високог стандарда и преуређена је трпезарија
- У стану за чувара имања, реновиран је дневни боравак са новом кухињом и купатило

БОЖИЋНА ИЗНУДА ИЗ ВИСОКИХ ДЕЧАНА
ИЛИ ИЗБОРИ ЗА НАЈВЕЋЕГ КВИСЛИНГА

Пише Жељко Цвијановић

Шта је Тадић хтео својим интервјуом из Високих Дечана и зашто је сваки његов избор по правилу избор најгорег за Србију

петак, 13 јануар 2012

Још увек нисам сигуран да је политички маркетинг доказ да нема Бога, али јесам да савремени политички маркетинг наступа на претпоставци да је баш тако. Јер, да верује да постоји још нешто изнад њега осим Ангеле Меркел, зар би Борис Тадић на Божић у Високе Дечане отишао икако другачије осим да ћутећи за собом затвори врата манастира и да проведе време обраћајући се само Богу, монасима и себи, утолико пре што би свакоме од то троје имао штошта да исповеди. Овако, задужбину мученика Светог Мрате искористио је као поприште почетка своје изборне кампање,

позорницу која је својим снажним исијавањима само требало да попуни рупе у значењима у празној љуштури његове политке и да историјску тежину његовим маркетиншким напорима да спаси власт. Сви који верују да је политички маркетинг доказао да Бог више није потребан човечанству могу да буду задовољни Борисовим наступима у Високим Дечанима, тако да више никога не би требало да зачуди, рецимо, захтев Јелене Карлеуше да тамо сними свој нови спот, још мање да неки од Борисових адвертајзера тамо ради рекламну кампању за нову поруџбину уложака с крилцима. Јер, ако им је прошло с Борисом, шта фали улошцима.
А у Високе Дечане са Борисом су грунули новинари, ваљда да га овековече у тиховању пред његову Косовску битку, коју ће – обећао им је – водити толико креативно (његов израз) да ту по свој прилици битке и неће бити јер је владарева глава толико скупа да нас уочи косовског расплета лично она уверава да Србију чекају толико велике ствари да на свету нема никог осим Бориса ко би уопште могао да помисли да их уради.
У интервјуу за „Недељник“, дат у Високим Дечанима, Борис је објаснио своју историјску мисију тиме што једино он, осим Зорана Ђинђића, за последњих двадесет година покушава да реши Косовско питање. То креативно решење (опет његов израз) – каже – требало би да поштује интересе великих сила, Албанаца и Срба, што ће рећи да је већ у самој поставци ствари јасно колико решење мора да буде креативно – као ходање по жици не само без штапа за балансирање него и без жице.
Ако се ствар преведе на језик примитивних Срба, који не разумеју Борисове историјске синтезе, које искачу из његовог интервјуа као буве из неког дебелог крзна, његова идеја изгледа овако: странцима и Албанцима може све, док Борисовим Србима требају четири ствари: прва, посебно решење за српске манастире; друга, посебне гаранције за Србе у енклавама; трећа, питање имовине Срба и Србије; и четврта, посебно решење за север Косова. Ако се ово још поједностави, пред нама су три техничка питања (прва три) и само једно политичко – решење за Север. А то ће рећи да Борисова Србија пополитички интерес има само на северу Косова, што значи да остатак већ може да призна, а признаће и остало чим реши Север.

ЧЕМУ ЖУРБА?

Ако ћемо поштено, у овом моменту се више и не може добити, по чему ја не бих сада постављао питање да ли би се требало Косова решити, него шта је то што Бориса туче по глави да мора сада да га реши. Ако њега питате нешто о томе, он ће вам рећи да „они који одлучују о Косову не желе никакво залеђивање конфликта“, па још додаје – „нити то нама одговара“. А зашто нам не одговара, Тадић директно не објашњава. Тако се из расположивог да закључити да нам не одговара зато што не одговара великима, одакле још закључујем да међу велике српски председник не убрана ни Русију ни Кину, утолико пре што нисам видео да је њима оглаву да се то мора решити јуче.

Други разлог зашто се Тадићу жури је тај што се – каже – „политички процес везан за Косово приводи (се) крају, што смањује маневарске могућности“. А зашто се приводи крају? Да не наступа крај времена? Не, већ из два друга разлога: првог, зато што то хоће Запад и, другог, зато што им је то омогућио сам Тадић кад је пристао да му 9. септембра 2010. године Брисел напише резолуцију у Генералној скупштини УН. Наравно, да је Тадић најбољи председник на свету, он је тог дана у УН на Косову капитулирао, што се – историја нас учи – догађало и бољима од њега. Онај, међутим, ко је капитулирао, мора да оде јер, по дефиницији, такав не може да допринесе решавању проблема, док Тадић, како видимо, све време несмиљено смишља нова и нова решења, све креативније од креативнијег.

Зашто то ради, покушаћу да објасним касније, тек његов наступ у Високим Дечанима разјашњава нам још један разлог зашто је за све опасно да се он бави Косовом. Наиме, он каже да Србија на Западу тек треба да се избори за легитимизацију својих националних интереса због – каже – „грешака и злочина којима су актери били наши сународници“. Тадић верује да се „могло наћи рационално решење у расформирању Југославије, могли смо да се сачувамо од свега оног зла“ (из 90-тих; прим Жељка Цвијановића).

Шта то значи? Ако Тадић верује да Србија није легитимизовала своје националне интересе због грешака и злочина, тада се поставља питање да ли то значи да остали актери у 90-тим нису чинили грешке и злочине, будући да са својим националним интересима немају проблем, посебно ако се они развијају на рачун српских. Неће бити да је тако, али ће бити нешто друго. Прво, Тадић под међународном заједницом подразумева само оне западне замље које су од 90-тих сврстане против Срба и, друго, он пристаје на аргументе непријатеља Србије и покушава да из те визуре води национално одговорну политику.

То, наравно, не бива јер – према Тадићевој једначини – да би Србија стекла легитимитет да се бори за своје националне интересе, она мора да се одрекне својих националних интереса; да би вратила Косово, мора да га се одрекне; да би сачувала Републику Српску, мора да је пусти низ воду; да би спасила Војводину, мора да преда Војводину. Ако ова смешна једначина с моје стране није добро изведена, онда је могуће и овако: једини српски национални интерес је да следи националне интересе моћних западних земаља, чак и када они налажу разбијање Србије. Трећег нема!

Пристајући на визуру српских непријатеља, Тадић у својим плитким псудоисторијским синтезама у високодечанском интервјуу пристаје и на стереотипе који у таквом свету важе о Србима. Он говори о „деструктивној енергији“ код Срба, какве, каже, нема код Немаца, да одустају у историјским процесима, што сматра „системском грешком у нашој политици“. То Тадић види као „наш погрешан код“, и верује да је његова историјска мисија да измени тај код у српској политици.

ПРЕДСЕДНИК НАД-СРБИЈЕ

Е, сад, није највећи проблем што Тадић не познаје српску историју, па не зна да је српски пут ка модерној државности у 19. веку текао више од 70 година – из дана у дан од упорних Карађорђевих устаника до стпљивог Јована Ристића – што се баш и не да назвати одустајањем. Одустајање је Србе стигло оног тренутка када су престали да се боре за Србе и Србију и почели да се боре за наднационалне заједнице – прву и другу Југославију. Отуда, Тадић није човек који ће променити тај, како га он назива, код. Он је последња пароксистичка инстанца тог кода, јер се и сам не бори за Србију у Србији, већ за још једну наднационалну Србију у Европској унији. Ако нисам у праву, нека ми неко докаже да ово што данас гледамо у Тадићевом Беогаду није одустајање и нека ми неко докаже да је одустајање од историјских процеса оно што се већ две деценије догађа у Бањалуци или више од деценије у Косовској Митровици.

Зато није чудно што Тадић своју историјску синтезу о Србима читаоцима илуструје једним рђавим вицем о мишу који се напије српске шљивовице, а онда иде и тражи мачку да се бије. Стереотип достојан бечких булеварских новина из времена уочи Првог светског рата или шовинистичких досетки Федералне телевизије у Сарајеву.
Само такав Тадић, који верује да ће донети бољитак Србима пристајући на матрице српских непријатеља, може данас да верује како је Југославија могла да се распадне као Чехословачка и да је све могло да прође без ратова и трагедија. Јер, он се, када то каже, можда и понаша као човек који је апсорбовао искуство 90-тих. Али, ако то искуство није веродостојно демантовано понашањем Запада и српских суседа после Петог октобра, онда је Тадић 2000-те преспавао. Што и не мора да буде проблем, проблем је што их је преспавао на месту председника Србије.

Тадић, који се 80-тих формирао на ставовима и лектири српске дисидентске националне левице и на тим ставовима постао председник Србије 2004. године, данас завршава каријеру на ставовима петоколнашке југоносталгичне српске елите, која је своју политичку легитимацију увек исписивала на националној самомржњи. Не знам да ли је то урадио од својих уверења или – чему сам склонији да верујем – из опортунизма и кукавичлука, будући да га је та елита редовно тукла по ушима кад год је показивао неслагање с њом – тек овакав Тадић данас нити може нити има снаге да артикулише било какав национални интерес. Зато су његова данашња посртања, колико год невољна, катастрофална, и зато су његова настојања да се подигне, најчешће маркетиншког карактера као у Високим Дечанима, једна врста тужне комедије, у којој се многи смеју гледајући његове болне покушаје, али им смех остаје залеђен када тај бол пређе на њих.

Ако се читаоцу из досадашњег текста Тадић учинио недораслим „типичним сметењаком свог времена“, како је писао Црњански, не би требало да пропусти његов последњи део, који ће бацити сасвим друго светло на Борисове покушаје. А они ће показати једног оштроумнијег Тадића, који не тражи грозничаво решење за Косово да би тамо спасао што се спасти да; који не верује да ће решити српске националне интересе ако најпре удовољи интересима свих других; који, на крају, није пристао на све магистралне тезе српских непријатеља само зато што није био способан да смисли ништа друго.

СТО ЗА ЈЕДНОГ

Наиме, Тадићеве плитке историјске синтезе нису намењене Србима. Када он Србе види међу народима „који су у једној деценији (90-тих; прим. аут.) учинили такве стратешке грешке“, он Србе види и међу народима који се „у следећој деценији налазе пред судбоносним изборима, јер сваки пут постоји могућност да на изборима направе грешку и врате се у време у које се више никад не смеју вратити“. Ево шта тиме хоће да каже Тадић: „Код нас још није постигнут неповратан процес. Он ће бити непровратан када добијемо датум за преговоре. Тек тада ће бити јасно да ће Србија бити потпуно другачија од оне коју су нам наговештавале деведесете“.

Ево поново превод на простачки српски језик: ако не изаберете Тадића, вратићете се у 90-те јер процеси још нису неповратни. Јер, можда сте с Тадићем гладни, можда морате да се са породицом иселите из стана који сте купили на кредит, можда вам судови плене ствари јер нисте платили комуналије, можда сте после дуго времена пронашли посао на коме вам за сада нико не обећава плату, али бар нисте у 90-тим, а тих година се добро сећате, зар не?

Борис жури са идејама за Косово у тренутку кад и сам зна да Србија тамо не може добити ништа добро, он трчи дакле пред руду само да би се пред странцима наметнуо као једини међу Србима који ће са Косовом да раскрсти. Али времена је мало, ускоро ће избори, и, ево га, он је дао идеју, нека је прочитају Ангела Меркел и још ко би требало, па нека каже зар то није предавање Косова, уз неколико козметичких уступака који не дирају у суштину и које чак и брутални Немци морају да схвате. Али то је процес за који нашем јунаку и његовој странци треба макар још један мандат. Јасно!?

Зашто то говори, зар не би на све што даје Борис пристао и Тома Николић, његов највећи ривал? Зар нису они исти, како мисле многи? Нису јер – сведочи Борис – „ви никад не знате кад ће да експлодира та направа, политичка направа Српска напредна странка“. Он у Високим Дечанима на Божић оптужује Николића да је једном, ваљда тих 90-тих, изговорио следеће речи: „За једног убијеног Србина убићемо сто муслимана“, тврдећи још да „тај ко је то изговорио није способан да влада собом, а камоли земљом“. Истина, Тадић нигде не помиње Николића именом, али његов саветник Небојша Крстић, два дана пошто је интервју у „Недељнику“ објављен, не оставља простор за забуну. „'За једног Србина убићемо 100 муслимана!', обећао је (Николић; прим. ЖЦ), а да није трепнуо“, каже Крстић у блогу на Б92, успут називајући Николића „најгори људски олош“.

Поред Крстића, Тадићеву лопту прихватио је и Душан Петровић тврдећи да николићевци „не могу да уведу Србију у ЕУ“. Е сад, да су се Тадић и Петровић обраћали искључиво српским читаоцима, не верујем да би први говорио о својој амбицији да промени српски „погрешан код“, као што ни други не би помињао ЕУ, будући да је број Срба заинтересованих за то, после одустајања Боже Ђелића, пао за још 50 одсто, тако да је књига спала на Милицу Делевић. Наравно, они се обраћају странцима јер неће Србе, навикле да чују свашта, тако лако згранути тиме што су извукли из неког нафталина Томину изјави о сто муслимана за једног Србина.

То бедно цинкарење – у коме за Тому можда и неће бити штете, али се она за Србију већ десила кад је ту гадост Тадић изговорио – требало би да згране странце. Исто тако као што би требало да им Тадићев интервју за „Недељник“ каже како је он научио све лекције, како му није требало мало времена за то и да нема никакве шансе да је Николић за тако кратко време успео да исте те лекције савлада. Процес није неповратан, поручује им Тадић и само он – верује – може да им гарантује долазак до тачке кад ће то бити.

ПОКВАРЕНО ДО КОСКЕ

Наравно, не треба имати илузије ни о Николићу, али Тадићева изборна стратегија, најављена у Високим Дечанима, толико је покварена да нема преседан. Наиме, у ранијим изборима Тадић и његови деловали су заједно са странцима убеђујући Србе и плашећи их како ће их гласање за Тому и касније Коштуницу вратити у 90-те. Таква стратегија, наравно, била је главни мотор злокобне поделе српског друштва. Али њима ништа није скупо за победу, ниједан во није сувише крупан за кило меса које су наменили себи. Сада, међутим, када је Николић прешао на прозападну страну и када би једна корист од тог преласка требало да се огледа у чињеници да странци имају мање разлога да се драстично и вугарно мешају у српске изборе, Тадић враћа причу уназад, овај пут убеђујући странце да су се у Николићу преварили. Чак и када би у Србији било све друго у реду – то је сасвим довољан разлог да жути и Тадић заувек оду са сцене.

Наравно, Тадић зна да тешко да може бити те математике у којој он и његова коалиција поново могу да освоје већину. Зато ова поквареност, која би даље требало да урнише Србију, има сасвим специфичан карактер: он покушава да убеди странце да притисну Николића да, ако жели да уђе у власт, то може само ако са собом поведе Тадића. Зато његов интервју из Високих Дечана има карактер изнуде, а упорна понављања жутих да неће са напредњацима само је позив странцима управо на то. Са друге стране, та стратегија користи можда највећу слабост напредњака. Наиме, ако после ових избора не уђу власт, од њих неће остати ништа. Опет, ако уђу у власт са жутима, од њих такође неће остати ништа, али мало касније. Гадан избор!

Наравно, да би се то избегло – говорим од нагорем могућем избору за Србију – потребно је да разлика између жутих и напредњака не буде мања од десет одсто као и да Коштуница не буде на мање од 13-14 одсто. Зато ћемо наредних недеља у медијима гледати покушаје да се скине рејтинг Томи и Коштуници, али и да се промени карактер следеће владе. Наиме, док ми се чини да ће истински смисао следећих избора бити у томе да Србија добије што мање марионетску владу – али свакако марионетску – Тадићев интервју из Високих Дечана ствар поставља управио супротно.
Он ради на томе да ово буду избори за што више марионетску владу, квислиншку чак. Његова шанса је само у таквом карактеру избора. Његова шанса је само у најгорем за Србију. И зато он на најгорем ради. И из Високих Дечана на Божић.

Српска дипломатија у америчким депешама

или "Сага о лажима, издаји и непоштењу"

Пише: Јелена Гускова (редакцијски скраћена верзија)

Књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“ која на својих 120 страница објављених документа америчке дипломатије, а који се односе на Србију, јесте типична "сага о лажима, издаји и непоштењу“...

Иринеј Добријевић:
"Слушај Теодосије, Артемија мораш одмах да протераш са Космета, иначе ништа од сарадње са Американцима!"

Теодосије Шибалић:
"Знам Добријевићу, али то мора Тадић да договори са патријархом Павлом, а Павле то неће. То би могли да урадимо једино кад Павле умре."

Цео свет се узбудио због могућности да преко депеша америчких дипломата, објављених на Викиликсу, сазна шта се дешава са оне стране завесе светске дипломатије. Оне су се односиле на све државе и на многа питања, а количина им је била толика, (четврт милиона страница) да је било ужасно тешко да се нека земља или неки проблем избришу.

На срећу, недавно се у Београду појавила књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“, у којој су на 120 страница објављени документи америчке дипломатије из периода 2006. – 2010. год. који се односе на Србију. Закључак аутора је јадан: материјали показују да је руководство земље (мада има и изузетака), као и дипломатија, годинама лагало свој народ, иако су доцније те лажи обелодањене. Врзић је своју књигу назвао „сага о лажима, издаји и непоштењу“.

Година 2006. представља време активних преговора у Бечу у вези са питањем статуса Косова, те су зато америчке дипломате озбиљно проучавале позицију српских лидера. Депеше америчких дипломата из Београда показују да су у 2006. години председник владе Војислав Коштуница (ДСС) и председник Борис Тадић (ДС) у вези са Косовом имали истоветно мишљење: независност покрајине је за Србију неприхватљива.

Међутим, запаљива антиамеричка реторика Војислава Коштунице је дипломатама показала, да је сваки даљи разговор са њим у четири ока бесмислен. Схватили су да је Коштуница спреман да се за Косово бори до краја, и да више пажње треба да поклоне председнику Борису Тадићу.

Из депеша је било очигледно да је план за независност Косова у Вашингтону био одавно припремљен, и да су у свим приватним разговорима Американци говорили да ће Косово свакако бити независно, а да се „од Срба очекује да они то што лакше прогутају, да не ометају и да буду конструктивни“ (стр. 19). Коштуници и Тадићу је чак предлагана и варијанта која је, како се чинило Американцима, била баш згодна: као, Косово је изгубио Милошевић, а не садашње руководство. Предлагано им је да се пронађу начин и форма како да се окриви Милошевић, а њихова кривица спере. Када је та варијанта одбијена, министар иностраних послова Словачке Јан Кубиш је Србима послао упозорење: воз је кренуо, а крај пута ње је – независност Косова. Београд је био зачуђен због таквих алузија, али мишљење није промењено. ....

Американци су наставили да раде са осталим лидерима земље, сматрајући да је Борис Тадић еластичнији и да је са њим лакше доћи до компромиса. Аутор књиге претпоставља да је Председник сво време „балансирао између издаје и страха од свог народа“ (стр. 23). Депеше показују како је Тадић постепено, од „не“ независности Косова прешао на спремност да призна ту чињеницу. На том путу су се нашла и његова правдања америчкој амбасади о саветовањима, и придруживање програму НАТО - Партнерство за мир и прихватање мисије ЕУЛЕКС на Косову, и слагање са планом Бан Ки Муна о Косову који се састоји до 6 тачака, и сагласност са новим преговорима. Из депеша се види да је председник био врло узнемирен због своје политичке каријере, јер уколико би дошло до признања независности Косова њему би бирачи окренули леђа. Шта више – он се плашио да не доживи судбину убијеног премијера З. Ђинђића.

Када су америчке дипломате схватиле да у Тадићу имају најбољег могућег саговорника, у августу 2006. године изразиле су потпуно конкретну заинтересованост да подрже његову политичку каријеру.

Почетком 2007. године дипломате јављају да Тадић тежи да заврши косовски процес што пре, да говори само о евро-интеграцијама, јер Косово представља већ решено питање. Шта више, он се дистанцирао и од преговарачке групе у Бечу из марта 2007. године, изјављујући да њени чланови представљају заробљенике друштвеног мишљења. У јулу – септембру 2007. године у многим саопштењима америчких дипломата констатује се Тадићева жеља да „окрене главу“ док Европа буде решавала косовско питање, као и да се подвлаче његове сумње – како да се народу објасни губитак покрајине, када до тога дође.

Амерички план у четири фазе

У првој је требало да САД помогну долазак на власт у Србији „демократском“ руководству (на изборима у јануару 2007 год.) које признаје независност покрајине. Вашингтон је препоручио да се у предизборној кампањи ослонац стави на реалистичку политику у односу на Косово. Нагласак се стављао и на младе: за њих су прављени концерти, дискусије, семинари, интернет презентације. Позивали су их да гласају за будућност, за демократију. Новац за подршку ДС је долазио од невладиних организација, хуманитарних фондова, западних амбасада, итд.

У другој етапи задатак је био да се „управља последицама“ одвајања Косова, што је значило да се друштво убеди у неизбежност губитка покрајине. У вези са тим препоручивало се да се активно користе масмедији који је требало да буду пуни позитивних чланака о светлој будућности, о решавању насушних животних питања. Обзиром да САД и њихова политика нису претерано популарни у Србији, „Стратегија“ је претпостављала да Србе не треба да убеђују странци, већ „прогресивни“ Срби, што је и учињено. О томе, да је Косово изгубљено говорили су списатељица Биљана Србљановић, политичари Вук Драшковић, Чедомир Јовановић и други.

Трећа етапа је претпостављала да Србију одобровољи низом новчаних донација, као и тиме да се у друштву широко продискутује о томе, како да се помоћу њих побољша живот. Било је планирано да се Србији да око 60 милиона долара (од њих преко 20 милиона за Санџак и јужне области Србије и 1 милион за Дом омладине).

Четврта етапа је требало да преориентише Србију на будућност (евро-атлантске интеграције), а не на прошлост (Косово). Како пише аутор књиге, „и тако смо ми прошлошћу платили будућност“ (стр. 40), али будућност без перспективе и лажну. Судећи према депешама, још почетком 2006. године и Американци, и Европљани су знали да ЕУ не може у скоријој будућности да понуди пријем Србији у Европску Унију. Ангела Меркел је Тадићу отворено рекла још у новембру 2006. године да ће Србија морати да чека на одлуку најмање следећих 10 година. А Михаел Флугер из немачког МИП-а је САД-у саопштио да Немачка „не жели да види“ Србију у ЕУ (стр. 41)....

Принципијелна позиција Русије САД-у није оставила другу могућност, осим да иницира једнострано проглашење независности Косова. Данијел Фрид је писао: „Независност Косова је неизбежна и огромну цену ће платити свака нација која нам се нађе на путу“ (стр. 51). Без обзира на тако оштре изјаве, САД су од тог тренутка почеле да наилазе на препреке. А најважније је - низ земаља је одбио да призна Косово без изгласане резолуције СБ.

Стицао се утисак да је Председник заиграо дуплу игру: Американцима је обећавао уступке у вези са Косовом, а у земљи и на међународним трибинама се борио за територијалну целовитост своје земље. И више од тога: у Београду је разрађен чак и тајни план деловања српске владе у случају да Косово прогласи независност.

Међутим, америчка дипломатија је у Србији радила и са другим руководиоцима. Будући шеф преговарачке групе за Косово, политички директор у Министарству иностраних послова Борко Стефановић, како саопштава депеша од 10. децембра 2007. године Американцима је предао детаље тог плана, са којим је био упознат само узак круг људи.

Депеше показују такође како су Американци радили са политичким странкама, покушавајући да утичу на грађење политичког система и са црквеним лицима, јер су међу њима имали јавне симпатизере (Иринеј Добријевић, епископ Теодосије), и да су отворено подржавали муфтију санџачког Зукорлића.

Важна тема у депешама је постала и реформа армије и ступање Србије у НАТО.

У истом правцу је вршена и реформа армије. У депешама се констатује да су главни реформатори армије према НАТО-стандардима, које би водиле доцнијем ступању у НАТО, начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац. У јуну 2007. године Шутановац је рекао амбасадору САД у Београду да је „његова мисија да припрема српске оружане снаге за ступање у НАТО“ (стр. 96). У депеши од 7.05.2009. године констатује се да „министар одбране Драган Шутановац… приљежно ради на измени друштвеног мишљења о НАТО и САД“ (стр. 96 – 97). За Американце је такође било врло важна чињеница да им је министар одбране обећао да „српска армија нема ни планова, ни интереса да се меша у послове Косова, без обзира како ће се сценарио развијати“ (стр. 98). Американци су сигурни да се однос Србије према НАТО-у неће променити чак ни ако у Министарству одбране дође до промена и премештаја.

Како се констатује у дипломатској преписци, после проглашења независности Косова у фебруару 2008. године Б. Тадић и његови министри су били принуђени да изразе своје негодовање Албанцима, Американцима, и оним земљама које су Косово признале за самосталну државу. Међутим, у депешама се подвлачи да је то позоришна представа коју је одиграла српска политичка елита како би задржала гласове демократа за следеће изборе. На једном политичком пријему Вук Јеремић је „пришао сараднику амбасаде (САД) и извинио се због својих антиамеричких изјава и замолио да се амбасадору преда његов поздрав…“ (стр. 110).

У књизи се амерички материјали завршавају са 2010. годином. Они одражавају незадовољство САД због позиције Србије, одлуку да се појача притисак на Београд, претње да ће се европске перспективе за Србију одложити. Београду се препоручује да предузме нове кораке ради нормализације односа са Косовом.

Отворено „Србија мора да призна Косово уколико хоће да уђе у ЕУ“ је већ постало главни лајт-мотив свих дипломатских разговора са руководством Србије. Судећи по свему Београд је почео да извршава управо тај налог главних европских држава. Његова позиција у последњим догађајима на Косову је потпуна незаинтересованост да се конфликт реши у корист Срба са Косова и Србије.

НОВА ВАТИКАНСКО - УСТАШКА АГРЕСИЈА НА СРБЕ

Пише Бранко Ђаковић

После пада Берлинског зида и глобалног комунистичког поретка 1989, Ватикан је наставио у свом прозелитистичком деловању на Балкану тамо где је стао 1945. Очигледно је да "света столица" жели да што пре надокнади време „изгубљено” током

трајања комунизма, посебно стога што су се њени интереси данас потпуно поклопили са интересима САД и Велике Британије.

На другој страни, највећи Ватиканов противник на Балкану – Србија – данас је посрнула и скрхана: морално, демографски, политички, војнички и економски.

Србија 2011. није наиме Србија из 1914. или 1941. То Ватикан добро зна и зато жели да што пре оствари своје верско-политичке циљеве ширења на исток преко српских земаља.

Јер, главни циљ Ватикана – нестанак Срба из Хрватске и Војне Крајине – започет са Антом Павелићем и Алојзијем Степинцем 1941–1945, завршен је с Фрањом Туђманом и Фрањом Кухарићем 1991–1995.

Католизација Црне Горе, промовисањем дукљанске идеологије на антисрпској основи, већ даје своје прве резултате. Циљ Ватикана је јасан: одвајање Црногорске митрополије од Српске православне цркве и проглашење уније са Светом столицом, над којом би Загребачка надбискупија добила пуну црквено-правну јурисдикцију. На тај начин би се и већинско православно становништво, преко „монтенегринства” постепено претапало у Хрвате, према већ уходаном механизму примењеном у Босни, Херцеговини, Далмацији, Славонији, Жумберку и осталим „земљама под мисијом”.

И у северној Србији (конституисаној као аутономна „Војводина”), нарочито после усвајања њеног неохабзбуршког статута, на делу је исти такав етничко-верски инжењеринг, с циљем да она буде предмет пуне католизације и тиме одвојена од матичне државе.

У том походу Ватикана једину препреку за сада представља Република Српска. Но, Ватикан се нада да ће и та препрека бити савладана. За то ће послужити Хашки трибунал, као нека врста постмодернистичке шпанске инквизиције. Пресудом за измишљени геноцид у Сребреници, већ намењеној Радовану Караџићу и Ратку Младићу, жели се постићи да Република Српска формално и фактички буде уклоњена са политичке мапе. На тај начин унапред се криминализује било какав облик српске државности западно од Дрине, и у старту сматра злочиначким.

На крају, беатификацијом надбискупа Степинца жели се постићи још један циљ – забашуривање и бацање у историјски заборав усташког геноцида над српским народом, као и улога Ватикана и Католичке цркве у њему.

Пред нас се поставља питање; има ли "српска држава" адекватан одговор на овакав судбоносни изазов?

Наш одговор је: НЕМА!

БАДЊЕ ВЕЧЕ У КАНБЕРИ - РЕКОРДНА ПОСЕТА
СА ПРЕКО 500 ВЕРНИКА, НАЈСВЕЧАНИЈЕ У ПОСЛЕДЊЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ

Рекордна посета

Током Бадње Вечери преко 5оо верника, узело је учешће у овогодишњој прослави. Вечерње богослужење, налагање Бадњака на ветру, освећење и подела Бадњака са помазивањем освећеним уљем, трајало је пуна два сата. Велики број присутних остао је и на посној Бадњачкој вечери у Спомен Центру „Дража Михаиловић“.

Крстиле су се
МИЛАНА
и
ЕКАТЕРИНА

Венчали су се
ИГОР и СВЕТЛАНА

Преподобни Јустин Ћелијски

ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ
“О заједничкој молитви за јединство”

Његовом Преосвештенству Господину Јовану
Епископу Шабачковаљевском, Шабац

13/26. новембра 1974

за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

Ваше Преосвештенство, Свети Владико,

У предмету који ми преко Вас упућује Св.Архијерејски Синод СПЦркве “на проучење и мишљење” налазе се три папира које је Свети Синод добио од “Бискупске конференције Југославије” из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) "и програм

РУСКИ МЕДИЈИ: "Тадић је издајник"

Пише Миодраг Новаковић

Питање за све нас јесте: Када ће српски независни медији, српске јавне личности и политичка интелектуална елита, скинути своје рукавице, издају која је на делу у нашој отаџбини назвати правим именом?

Коначан закључак је на Вама поштовани читаоци, а коначна одлука на Вама поштовани српски опозициони лидери, водећи интелектуалци, свештеници и многи други, у које су данас уперене очи овог ИЗДАНОГ народа.

ЦРКВЕНО НАРОДНИ САБОР
Слободне Српске Православне Цркве
Епархије за Аустралију и Нови Зеланд

Манастир “Свети Сава” - Нови Каленић
453 Wallaroo Road, Wallaroo via Hall, NSW 2618
понедељак 26/13. и уторак 27/14. децембра, 2011. године

Оправдано сазивање овог Црквено Народног Сабора, проистекло је из неопходне потребе, саобразно Резолуцији представника Црквено Школских Општина и Националних Организација Слободне Српске Православне Цркве, донетој на састанку 12. новембра 2011. године у Црквено Школској Општини „Свети Сава“ у Аделаиди, имајући у виду да епископат и одговорни фактори; Сабор и Синод СПЦ, већ неколико година не придају никакв значај „вапајима“ верника из Аустралије, и не показују заинтересованост за решавање новонасталих проблема.

У дводневном заседању Сабора, учешће су узели представници Манастира „Светог Саве“ – Новог Каленића, Савезног Кола Српских Сестара, седам Црквено Школских Општина Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, девет Српских Националних Организација и Клубова, заступљених са укупно 57 (педесет седам) делегата, и неколико посматрача из Митрополије аустралијско-новозаландске СПЦ, којима је било дато право на постављање питања, дискусију и предлоге.

Кључна питања Сабора су била, обезбеђивање легитимитета и континуитета Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, које је проузроковано непоштовањем “Предлога о Помирењу” од стране епископа Иринеја (Добријевић) и одговорних фактора у управљању Српском Црквом у Аустралији, и обнављање структуре и функционисања Епархије са Епархијским Саветом на челу и пратећим телима и органима, саобразно Уставу Слободне Српске Православне Цркве, усвојеном на Првом Црквено Народном Сабору 1964. и допуњеном 1976. године.

Саборска одлука од посебног значаја јесте, да како је и било од дана њеног оснивања, Слободна Српска Православна Црква Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, неприкосновено задржава чисто Српски и Светосавски карактер и остаје чврсто у јединству и заједници са Светим Православним Предањем и Црквом Никеоцариградског Символа Вере, са Црквом Светих Апостола, Светих Отаца и Светих Васељенских и Помесних Сабора.

Да би се ово обезбедило, према закону Аустралије о инкорпорираним асоцијацијама, Епархија је добила статус Правног Лица, и као таква задржала сва легитимна права на продужетак своје чисто црквене делатности.

Сабор је према своме уставном праву и овлашћењима, изабрао за администратора Епархије високопреподобног игумана о. Софронија (Никић), привременог пароха при храму Светог Архангела Михаила у Торонту – Канада.

Сабор је предложио смернице за будући рад Епархије, као и понашање и опхођење одговорних лица у Црквено Школским Општинама, у новонасталим условима:

1. Настојати да свака појединачна парохија буде попуњена сталним свештеником, који поред свештенорадњи треба да одржава редовну наставу у Српској Недељној Школи, из веронауке и српског језика.

2. Одржавати на највећој могућој висини хришћанске и братске односе, са свима онима у Српској Православној Цркви у Аустралији, који се осећају да их је епископ Иринеј (Добријевић), својим неканонским и противзаконитим одлукама, у било ком смислу оштетио, саветовати се са њима и помагати их у границама својих могућности.

3. Одржавати братски однос и помагати Епископа рашко призренског и косовско-метохијског у егзилу Г. Артемија, његово монаштво и верни народ, који се храбро борe да очувају Колевку Србије и српске православне цркве.

Сабор изражава жаљење због игнорисања новонасталих проблема у СПЦ у Аусталији, од стране Сабора и Синода Српске Православне Цркве.

Сабор такође жали због крајње нецрквеног и неодговорног односа епископа Иринеја као и администрација двеју епархија, према верницима и суштинским проблемима Српске Цркве у Аустралији, а посебно због тужби које је поднео против Имовинског Повереништва Манастира Новог Каленића, и две Црквено Школске Општине, а које могу да произведу дугогодишње спорове, као и велике материјалне трошкове.

Имајући све ово у виду, Сабор се нада у Божију Правду, и одлучан је да свим легитимним средствима истраје у одбрани, како Слободних Црквено Школских Општина, тако и Слободног Манастира „Светог Саве“ - Новог Каленића, кога су будућем српском нараштају, подигли искључиво и само, Слободни Срби Аустралије, односно Слободна Српска Православна Црква Епархија за Аустралију и Нови Зеланд.

Сабор се са вером, надом и љубављу узда у Господа, и узноси молитве, да у што скоријој будућности зацеле деобне ране у многострадалном српском роду, како би поново, са озбиљнијим и далековидијим људима, који ће бити свесни степена своје одговорности пред Богом и народом, могло да се разговарамо у братској љубави о црквеном помирењу и уједињењу.

Дано у седишту Епархије
Манастир "Свети Сава" - Нови Каленић
код Канбере, Аустралија

27/14. децембра, 2011. године

У житију Светог преподобномученика Стефана Новог налазимо да га је цар-иконоборац Константин V Копроним (741-775) ставио у окове и затворио под стражом у Филипиков манастир, где је Стефан провео 70 дана не окусивши јела. После тога су цар и Патријарх пред њега извели најчувеније јеретике и највештије говорнике, како би наговорили Светог Стефана да приступи јереси. Између осталог, донели су са собом и књигу одлука јеретичког иконоборачког сабора, ког су они називали „Седми васељенски“. Преподобни Стефан им је рекао да му прочитају одлуке тог сабора.

Када је Константин Никомидијски узео књигу и почео да је чита, у наслову је писало: „Предање светог васељенског седмог сабора“. Чим је то прочитано, светитељ је одмахнуо руком, и рекао: „На како несигурном темељу сте саградили своју трошну грађевину... Не може се ваш сабор назвати Васељенским, јер је лажни. Још га називате Седмим. Како он може бити седми када одбацујете првих шест Сабора? Ако сте хтели да буде Седми, били сте дужни да следујете Шестом, Петом и осталим пре њега одржаним Саборима. Јер без Првог, Другог, Трећег, Четвртог, Петог и Шестог, како може бити Седмог? Ваш сабор није Седми него први, пошто сте одбацили предање претходних шест Сабора.“

На овакве светитељеве речи, присутни Епископи запитаише: „Које то предање, предано од шест Сабора, ми одбацујемо? He, ми не одбацујемо претходне Саборе и њихова предања, него примамо све то.“

Светитељ им тада одговори: „Нису ли ранији Сабори држани у светим храмовима? У храмовима који беху украшени иконама. Први Сабор би одржан у Никеји, у великом храму тог града, Други у Цариграду у храму Свете Ирине, Трећи у Ефесу у храму Светог Јована Богослова, Четврти у Халкидону у саборном храму Митрополије, Пети и Шести опет у Цариграду, и то Пети у храму Свете Софије, а Шести у придворском храму званом Трул. Сви ти храмови не беху ли украшени светим иконама? И ни један од тих Сабора не одбаци их, а ваш сабор их одбацује. Одговорите ми на то.“ На такве светитељеве речи, присутни Епископи су посрамљени отишли назад цару.

Можемо ли из речи Светог Стефана Новог извући поуку? Можемо ли се запитати - како окарактерисати будући сабор, ако он унесе промене у оно што иначе претходних седам Сабора нису сматрали да треба да се мења? Може ли се уопште назвати „васељенским“ сабор кога припремају заговорници јереси екуменизма? Може ли се тај сабор сматрати „осмим“, ако ће на њему главну реч водити кршиоци светих канона Цркве? Реч је о онима који су приступали заједничким молитвама са јеретицима, што канони Цркве изричито забрањују. Ти канони Свете Цркве су на снази и данас, као што су били на снази и у прошлости.

Промотери екуменистичке јереси иду дотле да је, у новембру 2007. године, један од првих архијереја велике помесне цркве, чак изјавио да су "канони о забрани заједничких молитава са јеретицима, делатни у односу према расколницима, а нису делатни у односу на римокатолике и протестанте". Та изјава је у директној супротности са светоотачким предањем, јер отворене и несумњиве јеретике проглашава за „православне“, и то оне јеретике које су Свети Оци осудили и предали анатеми. Други врховни архијереј се јавно, и на саблазан свеколиког Православља, молио са јеретицима, па чак присуствовао и јеретичким мисама заједно са архијеретиком Рима, папом. Такви поступци грубог кршења Црквених канона би требали бити узрок сазивања Осмог Васељенског сабора, али са циљем осуде и анатемисања свејереси екуменизма и њених промотера.

Узмимо још један пример. Питање папског календара је решено у XVI веку, тачније на помесном сабору у Цариграду 1583. године, када су нова римска пасхалија и месецослов анатемисани од стране Патријараха Цариграда, Александрије и Јерусалима. Како разумети потез те исте катедре, цариградске Патријаршије, са које 1923. године масон-патријарх Мелетије Метаксакис уводи анатемисани папски календар у праксу (прво цркве у Цариграду, а убрзо после тога и Александрије), него као очигледан пример одбациваања предања претходних сабора, и увођења, не само новачења, него и одлука у потпуној супротности са претходним саборима. Од тог времена, Васељенска Патријаршија непрестано покушава да увуче свеколико Православље у ту исту позицију поштовања анатемисаног календара. Без сумње је да ће се тај покушај поновити и на евентуалном будућем сабору, који ће претендовати да се назове „васељенским“. Да би себи олакшала посао на том сабору, екуменистички и модернистички настројена Васељенска Патријаршија је благовремено произвела велики број викарних Митрополита, који нити имају Епархију, нити паству, са јединим циљем обезбеђења већег броја гласова за своје новотарије на том сабору.

Прва иницијатива за сазивање новог великог Сабора Цркве, дошла је 1901. године, од Васељенског Патријарха Јоакима III, првог екуменисте и промотера новачења у низу Патријараха-екумениста који су уследили иза њега. 1961. године је на Родосу одржано саветовање које је имало задатак да припреми подлогу за припрему сабора, као и питања којима би се тај сабор требао бавити. То саветовање је донело листу са десет циљева:

1. Прелазак Православне дијсапоре под јурисдикцију Васељенске Патријаршије, тј. стварање источног папоцентричног система, по угледу на латинску јерес.
2. Процедура признавања аутокефалије неке помесне цркве, тј. омогућавање уплитања Васељенске Патријаршије у унутрашње послове помесних Православних цркава.
3. Процедура признавања аутономије неке помесне цркве, тј. отварање врата за отимање делова помесних Православних цркава и њихово потчињавање Васељенској Патријаршији, као што се већ десило са Епархијама Руске Православне цркве у Финској и Естонији, и Епархијом наше СПЦ у Чешкој.
4. Диптиих, тј. правила узајамног признавања помесних цркава, тј. омогућавање признавања инославних религијских скупина, које по садашњим правилима не могу бити признате од стране помесних цркава.
5. Установљење заједничког календара празника, тј. увођење анатемисаног папског календара у оне помесне Православне цркве које до тада нису прешле на тај анатемисани календар.
6. Правила и препреке везане за Свету Тајну брака, тј. промене које би омогућиле клирицима да се жене више пута.
7. Питање поста у савременом свету, тј. укидање и смањење и броја и строгости поста – понављање добро познате грешке латинских јеретика.
8. Повезивање са другим хришћанским конфесијама, тј. признавање „црквености“ јеретичким скупинама и свођење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве на ниво „једне од многих хришћанских конфесија“.
9. Екуменистички покрет, тј. уједињење Цркве Божије са свеколиким јересима, па и паганским религијама.
10. Допринос Православља у утврђивању хришћанских идеала мира, братства и слободе, као да они до данас нису били познати, и као да Црква има потребу да своје ставове усаглашава са јеретичким скупинама римокатолика и протестаната.

С обзиром на иницијативе, циљеве, услове, намере и архијереје - криштеље канона (који раде на сазивању новог великог Сабора), да ли ће се тај нови Сабор, уколико до њега уопште дође, моћи назвати „васељенским“, или ће то бити још један разбојнички сабор, попут неколико већ познатих у историји Цркве?

Подсетимо се да је седам Васељенских сабора сазивано из потребе да Црква пружи свој одговор на јереси које су значајно угрозиле учење и веру Цркве:
- први против аријанства
- други против духоборства
- трећи против несторијанства
- четврти против монофизитства
- пети против јеретичка три поглавља
- шести против монотелитства
- седми против иконоборства
- осми против ???

Која јерес је озбиљно угрозила Цркву у ово наше време, сем екуменистичке јереси?

Ако управо поборници те јереси организују сабор, може ли се он назвати „васељенским“? Надаље, све Васељенске саборе су сазивали цареви – Божији помазаници. Који је то цар који ће да сазове „осми“? Ко га је помазао, када и где?

„Неће више бити Сабора.
Било jе седам сабора, као седам Светих Тајни, седам дарова Светог Духа.
У овом веку, пуноћа је број седам. Број будућег века је осам.“
Нектарије Оптински, †1928

„Долазе последња времена. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом 'свети'. Али, биће то осми сабор, који ће бити сабор безбожних. На њему ће се све вере ујединити у једну. Потом ће укинути све постове, монаштво ће бити скоро уништено, Епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској Цркви.Будите будни. Гледајте да идете у Божије храмове док су још наши. Ускоро нећете ићи тамо, јер ће се све изменити. Само изабрани ће то увидети. Људи ће наставити да одлазе у цркве, али ми ни у ком случају тамо не треба да идемо. Молим вас, стојте у истинској Православној вери до краја ваших дана и спашавајте се.“
Јеросхимонах Кукша, †1964

Једнодушно и једногласно: Слободна СПЦ у Аустралији

Полагање заклетве чланова Епархијског Савета

У понедељак 26/13. и уторак 27/14 децембра, у Манастиру Светог Саве, Новом Каленићу, одржано је заседање Светосавског Црквено Народног Сабора Слободне Српске Православне Цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд.
У раду Сабора учествовали су представници Манастира Новог Каленића, Савезног Кола Српских Сестара, седам Црквено Школских Општина, девет Српских Националних Организација, заступљених са 57 делегата. Учешће у овом заседаању узела је и група посматрача из појединих ЦШО аустралијско-новозеландске митрополије СПЦ.
Представници присутних ЦШО и Националних Организација су акламацијом - једнодушно и једногласно одлучили, да се обезбеди легитимитет и континуитет Слободне СПЦ, епархије за Аустралију и Нови Зеланд, и да се њена мисионарска делатност настави према Уставу Слободне СПЦ, донетом на Првом Црквено Народном Сабору 1964. и допуњеном 1976. године.
Саборска одлука од посебног значаја јесте, да како је и било од дана формирања, Епархија остаје и задржава чисто Светосавски карактер и остаје чврсто у јединству и заједници са Светим Православним Предањем и Црквом Никеоцариградског Символа Вере, са Црквом Светих Апостола, Светих Отаца и Светих Васељенских Сабора.
На саборском заседању изабрани су чланови Епархијског Савета и осталих епархијских тела и органа.

Званично Саопштење, и детљније информације у вези рада Сабора биће објављене наредних дана.

Шандор Ла Веј
Оснивач сатанске цркве
аутор "сатанске библије"

Сатана говори... одломак

„ Ја се зовем Сатана, јеврејски hasatan. Придев моме имену је Велијар (Злоћа) (2 Коринћанима 6, 15). Још се зовем Веелзевул, тј. господар ђубрета, нечистоте и греха. Зато је мој елемент смрад, прљавштина, распадање... итд. Ја сам Дијаволос – опадач, ђаво.
По идеји и назначењу свога бића, ја сам анђео, који се удаљио од идеје и значења ове речи, дакле пали анђео (3 Књига о Царевима 22, 21), припадам духовном свету као личност, али по етичким својствима противан сам добрим анђелима.
Ја сам непријатељ у апсолутном смислу ове речи, и са свих могућих тачака гледишта; непријатељ Бога, Божијих планова и дела, непријатељ људског рода, људи и њиховог спасења...
Био сам као што рекох анђео, а сада сам пали анђео, а пао сам због зависти, гордости и дрског бунта против Бога и истине, и тако постао зао дух, демон, узрок зла и греха, кушач људи на зло, клеветник и тужилац целог човечанства пред Богом (Откорвење 12, 10).

Но и поред тога, мени се чини велика неправда што се сва кривица за зло код људи баца на мене. Јесте, ја, надземаљска сила непријатељска Богу и људима, ја сам узрочник зла, али нисам извршилац. Извршилац је човек, а не ја!
Дали људи могу указати макар само на један злочин, од најмањег до највећег, које је убиство, да сам га ја починио?
Дали су код икојег злочина нађени отисци мојих прстију?
За сваки злочин ја имам као што видите савршен алиби.
Дали ја имам лабораторије и фабрике у којима се израђују, рецимо нож, револвер, пушка, бомба, ракета, атомска и хидрогенска бомба, уже за дављење, вешала, гиљотина...?
Не, ништа од тога ја не израђујем нити ишта од тога ја поседујем.
То све има ЧОВЕК!
Моја лабораторија је пустиња, без справа и фабрика, без машина и алата, без живота, без травке, без капи воде... само голо камење. Ту ја смишљам у миру, самоћи и тишини. Из пустиње ја сам само суфлер злих мисли, а глумци на позорници човечанства су као што видите, људи..

Ја сам само сива еминенција иза сваког зла и злочина, само суфлер дакле – шаптач и ништа више, а људи су извршиоци зла. Ја нисам уопште крив што људи слушају мој шапат, јер они га могу слушати и неслушати, или примити или одбити. Ако га не приме, ја немам санкције, али као што видите, ја сам ипак „кнез овога света“ (Прва посланица Јованова 12, 31), јер владам светом који је у мојој власти (Прав посланица Јованова 9, 19) и људима, зато што им је примамљива моја pompa diaboli (сатански сјај, срачунат на спољни ефект, на задовољење сујете, на саблазан и грех)

Санкције за свако зло долазе од Исуса Назарећанина. То сви људи врло добро знају.

Моје способности би се најбоље могле применити на пример у дипломатији. Пошто је моја сврха уништење реда, поретка и свега живога, то бих својим разним, тајним махинацијама, а којих је велики број, припремио рецимо крваве државне ударе, обарање режима, и ратове, а за све то ја имам савршени алиби, јер ме том приликом нико није никада видео, пошто су то све извршили људи.
Овде ћу вам открити и једну велику тајну:
Мисао је најглавнија и највећа вредност у животу људи. Она је извор и покретач говора и целокупне акције у њиховом животу. Она може да се рађа како њиховом вољом, тако и без ње. Може да се рађа и у сну. Када се мисао појави, после тога неопходна је и треба да дође и њена оцена, оцена дакле саме мисли. Али, врло мало људи контролишу и оцењују своју мисао, па и ако је оцењују, за правилну оцену потребна је и нормална етичко-правна душевна способност.

Тога код људи има најмање, зато што већина људи, иако мисле, мисле туђом главом. А ако не мисле, живе анималним животом, у бризи за његово одржање.

Зато људи врло нерадо загледају у своју душу, тешко признају и осуђују у себи зло и избегавају аутопсихоанализу, сматрајући је као глас и оптужбу својих непријатеља.

А мисао може бити само добра или зла. Мисао не може бити индиферентна, односно ни добра ни зла, нити релативно добра, нити релативно зла.

Код јављања и обликовања мисли, ја, Сатана сам присутан и својим шапатом усмеравам их на зло, непрестано, и на јави и у сну.
Али, ту је присутан и Исус Назарећанин који их усмерава на добро, и увек само добро.
Али, избор је слободан, а према избору следе и последице. Од злих мисли, потичу зле речи. Од злих мисли потиче псовка, роптање, хула на све што је свето, каљање и прљање свега чистог и невиног... Све дакле противно од добрих мисли и добрих дела.
Човек нажалост не трпи друкчије и противно мишљење, и непоштедно и немилосрдно се бори за вредност своје мисли. Због различитог мишљења закрве се отац и син, рођена браћа, муж и жена, суседи, читави народи... Нетрпељивост друкчијег и противног мишљења је код људи толика, да иде и до убиства, а код народа доводи и до ратова, а све у циљу да би се другачија и противна мисао уништила. Као што видите вредност и уважавање мисли одржава се оружјем, које треба да уништи свакога ко противно мисли.
Међутим, овде се људи много варају, јер човека можете убити, размрскати му главу, али његову мисао не можете уништити. Можете је гађати свим могућим оружјима, али је не можете ни погодити, а камо ли је убити. Зашто? Зато што је мисао вечна.
И када ја шапућем зло и лаж, а Исус Назарећанин добро и истину, ја сам при томе у много бољем положају, зато што је зла мисао за човека примамљивија. Она не тражи никакав напор воље и одрицање, док добра мисао и истина траже напор воље и рад, на шта се човек много теже одлучује.
Човек је ипак добио савршене апарате – радаре, да може да разликује добро и истину Исуса Назарећанина, од греха и лажи, што их ја, Сатана, нудим. То што је човек добио од Исуса Назарећанина, јесу савест, разум, воља, свест, чула, интуиција осећања добра и зла... Сву ту апаратуру ја разарам грехом, тако да она не може добро да функционише.
Ја сам челних злих анђела, злих духова, демона... Ја мучим људе и лукаво их заводим да их увалим у грех и кривицу, да их оптужим и изазовем против њих казну (Откровење 12, 10). „Јер се збаци тужитељ браће наше који их оптуживаше пред Богом нашим дан и ноћ“.
Ја сам отац лажи и непријатељ истине, ја грешим од почетка, жедан крви (Прва посланица Јованова 3, 8).
Ја сам човекоубица од почетка и не стојим у истини. Ја сам отац лажи. (Јован 8, 44).
Ја идем као лав и ричем, тражећи кога да прождерем. Грешници су моја деца, а ја њихов отац. Који твори грех од мене је, јер ја грешим од попчетка. Ја наговарам вернике Исуса Назарећанина да се оделе од Бога, од вечне истине као што сам то ја учинио, да се противе мисли и вољи Божијој.
Зато се и јавио Син Божји, да разори моја ђаволска дела (Прва посланица Јованова 3, 8).
Пошто сам ја од почетка убица (Јован 8,44), то је моја највећа радост, као и свих осталих злих духова, када човек убије човека, када пролије крв, ту страшну и драгоцену течност живота, и тако добије на чело Кајинов жиг...

Иза свега тога зла, стојим дакле ја, Сатана.
Али, ко пак итински прими науку Исуса Назарећанина и Његову Љубав, ништа од тога неће чинити. Напротив чиниће само добро...

... Много ми се допада то, што су верници Исуса Назарећанина раздељени у разне конфесија и многе секте, па не могу да нађу заједнички језик на основу учења Исуса Назарећанина, и односе се једна према другој непријатељски, противно његовом учењу о ЉУБАВИ, не само према његовим вернима, свима ближњима, него и према непријатељима који их гоне.

Ја се много радујем када служитеље Исуса Назарећанина заведем сластима овоземаљског живота; алкохолом, новцем који се котрља и води у раскош, охолошћу, тежњом за влашћу, да служе не само Исусу Назарећанину, јавно, но и мени, Сатани, тајно, да приносе не само тамјан на жртвеник Исуса Назарећенина, него и грешна дела на мој прљави жртвених греха. Волим да их посматрам, како су бедни и малоумни, када мисле да могу два господара служити; зло - Сатану, и добро - Исуса Назарећанина. (1 Посланица Коринћанима 10, 20 - 21)

Томе се радујем зато, што нико не може нанети више штете Цркви Исуса Назарећанина и бласфемије (богохуљења) Његовим вернима, као Његови служитељи, када не чине оно што проповедају. Верније су очи које виде што они чине, од ушију које слушају шта они проповедају. (Требник: Света Тајна покајања).

Највише се радујем када служитељи Исуса Назарећанина не могу да верују у оно што проповедају, и када погазе своју заклетву верности Исусу Назарећанину, и када тако прекину сваку везу са њим и издају Јудиним пољупцем, и када се придруже мени у заједничкој борби против Исуса Назарећанина, односно када постану моји борци.

Раније су они оглашене пре крштења питали "Одричеш ли се Сатане?".... а сада су улоге измењене, јер сада ја Сатана, питам њих: "Одричеш ли се, и јеси ли се одрекао Исуа Назарећанина?, а они морају да одговоре: "Одричем се, одрекао сам се"!

Кад би човек читао или слушао овај мој говор, он би се бунио и рекао да сам сатански зао и пакостан, и да у свету и човеку видим само зло. Али јесам ли ја крив када износим само оно што видим и када могу указати на зло у човеку и свету, и доказати га. Јер, човек воли да се заварава и неће да види у себи зло, и неће да га призна, него изналази свакојаке разлоге да га оправда, или да за свако своје зло, кривицу баци на другога. Човек неће и избегава да види зло у свету, ако само није њега лично погодило, превиђа га, и само ако је њему добро, онда су овај живот и овај свет лепи. Иначе зло у свету га не узнемирава, и не тиче га се, само ако је њему добро.

Од човека нема већег егоисте, јер га се невоља ближњег не тиче, иако изиграва улогу филантропа (човекољубца) и хуманисте. Одржавају се састанци и симпозијуми о хуманости а без испитивања колико су чланови тога симпозијума пре тога у животу били хумани, и дали су уопште химани, и дали су квалификовани да расправљају о хуманизму. На мировним састанцима, савезима и покретима за мир, учествују људи који су код куће оставили нагомилани и потенцијални убиствени арсенал.

Не измишља ли човек свакодневно све савршенија и модернија средства за убијање и проливање крви? Када бих набрајао сва ова средства, списак би био исувише дугачак, и то од најобичнијег тупог предмета па до хидрогенске бомбе. Сами реците, дали претерујем када ово тврдим?

Пођите замном у суднице, па ћете видети и чути безбројне злочине у којима се испољило зло у човеку, и такве злочине које је могла само злочиначка машта да измисли, па ћете видети колико је велико зло у човеку. Пођите за мном у тамнице да видите те људе, и нека вам они испричају своја "добра" дела, па ћете видети колико је зло у човеку.

Пођите за мном у луднице, да видите последице греха, проституције, алкохола, дроге, и да видите до чега је зло у људима њих саме двело. До лудила их нису довели људи својим "племенитим" поступцима...

А најмучнија је борба коју човек води против Бога тиме што пориче да постоји Бог. Ако Га нема, зар је онда потребна борба и пропаганда против вере у Бога и Исуса Назарећанина, односно против нечега што не постоји? Људи нису свесни да оно у чему нема истине, да се то не може одржати, и да то пада само од себе.

У чешком парламенту је вођена расправа о споразуму о реадмисији између те земље и Косова, а у расправу се у једном тренутку убедљивим говором укључио и посланик Чешке социјалдемократске партије и члан одбора за иностране послове Доњег дома парламента Јарослав Фолдина.

Говор преносимо у целости:

Госпођо председавајућа, господо министри, моје колегинице, моје колеге,

Дозвољавам себи да говорим у вези са материјом о којој се дискутује. Чешка Република треба да дискутује о споразуму са некаквом државом, која се зове Косово. То је такозвана држава, госпођо посланице, можда ће ми поћи за руком да Вам неке ствари објасним.

У јануару 2008. године. чешки парламент је изгласао резолуцију, којом обавезује чешку владу да не признаје, нити да чини никакве кораке којима би се признала некаква држава Косово, већ уместо тога да настави у тражењу статуса у складу са Резолуцијом Савета безбедности 1244. У тој резолуцији се каже да су границе Косова интегрални део Србије, државе наследннице Југославије. То су суве информације које су прошле чешким парламентом и посланици чешког парламента су то представили чешкој влади, која није поштовала резолуцију чешког парламента и својом вољом је признала некакву државу Косово, на чијем челу си људи, који су оправдано осумљичени да су учинили најтеже злочине. Савет Европе дискутује о извештају Дика Мартија у ком се говори о одузимању људских органа од затвореника. Значајни посланци косовског парламента су оптужени за кривична дела ратних злочина, скривени сведоци су убијени, Хашки трибунал је се грчи због недостатка доказа иако сви знају каква је истина. И ми требамо да гласамо о споразуму, или да гласамо о споразуму и чинимо кораке који де факто признају некакву државу Косово?

Знате, ја не бих имао никакве примедбе са билатералним споразумом, о којем је господин министар унутрашњих послова говорио, међутим принципијелно за чешки парламент који је наследник чехословачког парламента, тог парламента који је био 1938. године постављен пред чињеницу, да му је на основу међународних споразума Немачке, Италије, Француске и Енглеске одузето 15% његове сопствене територије и да није било Другог светског рата , вероватно бисмо и данас путовали у Рајхенберг (немачки назив за чешки град Либерец), уместо у Либерец. Ја само тешко налазим речи којима бих ово назвао. Не желим овде да правим екскурзије у историју и да се враћам на то о чему сам већ говорио, о идејама Масарика, али сасвим једноставно, за мене као посланика чешког парламента никаква квази држава Косово не постоји и не могу за њу да гласам.

Дакле, предлажем да ову тачку скинете са дневног реда и да не гласамо о њој. Или, у случају да се о њој буде гласало, да гласамо против, или да извадимо (из посланичких аутомата) своје посланичке легитимације. То је ставр оних, који су Косово признали и они нека преиспитају своју савест. На Косову, где људи умиру и где нису истражене довољно чињенице - око хиљаду Срба је убијено од 1999. године, а за то време је управу над Косовом преузела међународна заједница. Где су резултати? Нема их. Хашим Тачи је званични представник Косова, господин Харадинај седи у парламенту, други такође. Представници ОВК, који су у другој половини деведесетих година били на списку терористичких организација, сада су партнери оних који су признали Косово.

Пријатељи, ја своје руке нећу да прљам и захтевам од вас и молим вас да их не прљате ни ви. Хвала вам.

На реду су православни, које мало по мало, миц по миц, кроз такозвани „богословски дијалог“, у коме активно учествује и Српска Црква; свадја, цепа, дели и уситњава. Плодови овог „дијалога“ у СПЦ полако сазревају кроз новотарски раскол и до сада невидјено расуло и беспуће, из кога ће повратак бити тежак, готово немогућ, посебно имајући у виду да се „унија“ спроводи упоредо на два колосека; државном и црквеном.

-У којој мери, и на који начин би остварење те идеје утицало на вернике

Остварење ове идеје, имајући у виду данашњу страховито лошу геостратешку позицију српског народа као целине, имало би катастрофалне последице. Без обзира на велики проценат декларисаних верника у српском народу, готово да је занемарив број оних, који су због овога “ветра” и забринути. Криза државне идеологије, коју су модерни унијати наметнули српском народу, јесте важан фактор који је довео до његовог општег песимизма. Србе је вец поодавно захватило свесно изумирање народа, у науци познато као “ендогена психоза другог и трећег века”, што је довело до масовне патологије психе, односно губитка смисла даљег постојања.
Последице издаје вере су дакле већ увелико видљиве. А у питању је издаја наше највеће вредности, издаја Светиње Православља. Са истинама вере се не сме и не може играти, а играло се и игра се, а све због неких и нечијих прагматичних интереса.

Који су конкретни потези које је СПЦ предузела када је упитању уједињење?

Конкртни потези СПЦ јесу њено активно учешће у раду свих ових “богословских комисија”, чији је циљ “уједињење”. После састанка 1993. године у Баламанду (Либан), за време папе Војтиле, настао је дужи период затишја, да би реактивирање дијалога са папиним изасланицима настављено 2006 у самом Београду, а онда интезивирано; 2007 у Равени, 2008 на Криту, 2009 на Кипру и 2010. у Бечу.
Разлог поменутог застоја свакако је била преорјентација паписта. Наиме, Рацингер није могао да прогута Војтилин пристанак на одрицање од уније, и на теорију “сестринских цркава”. У даљем, дакле интензивираном дијалогу, Папа је недвосмислено показао да нема кимпромиса са поставком да је његова “црква” мајка црква, чиме се подчињавање не доводи у питање.

Дали је по Вашем мишљењу, верујући народ довољо упућен у делатност Цркве по том питању?

Верујући народ је у целини пракатично нимало, или врло мало упућен у цео овај процес. Детаљних саопштења у смислу информисања верног народа, практично нема. Све се своди на агенцијске информације, и на појединачне изјаве “одговорних” из Информативне службе СПЦ. И даље се званично не објављују детаљи тих разговора, тако да је све обавијено велом тајне, што ствара још већу конфузију у верном народу. Црквена јерархија овде полази са позиције неприкосновне и унитарне аутократске власти, која узима сама себи за право да одлучује у име лаоса – верног народа, као да он није Црква и као да он не сачињава њену срж, њен најважнији део без кога Цркве не би ни било, за разлику од екумениста са Фанара који су без пастве.

На које се све начине противници екуменистичке струје у нашој цркви боре против тог покрета и на који начин икуменисти одговарају на потезе супротстављенего дела сгештенства?

Много тога у овом моменту није видљиво. Велико је питање колики је проценат свештенства и епископата који је само у принципу против, будући да врх СПЦ неоспорно користи репресивне мере. Кад ово кажем, имам на уму новокалендарски раскол у Грчкој у првој половини прошлог века. Цариград није био проблем за разлику од саме Грчке, где је Црква у спрези са режимом инаугурацију Папиног календара спроводила силом. У СПЦ у Србији, постоји побуна у делу верног народа, дакле лаоса. Али лаички фацтор, који има бројчану превагу у самој Цркви, засада је ограничен само на појединачне случајеве отпора.
Свакако да је новотарска јерес, која је већ драстично поделила српски национални корпус, плод екуменизма. Она се узгаја на кључном подручју Српске Цркве, и то у самом срцу Србије; у епархијама жичкој, шумадијској и браничевској. Примерии репресије су драстични. Први већи сукоб је био у Чачку, када је надлежни епископ потегао за казненим мерама, премештајем тројице свештениа. Захваљујући одлучности чисто лаичког фактора, тај покушај је осујећен. У шумадијској епархији, један свештеник је због поштовања вековног богослужбнеог поретка, неканонски протеран са парохије. У жичкој епархији је дошло чак до два, нама позната физичка напада на вернике од стране свештених лица, што је канонски недопустиво, а да ови нису санкционисани. У браничевској епархији имамо већ свете храмове без иконостаса, и њихово бласфемично осликавање. Везано за дијаспору, у Аустралији се такође користи физичка сила, према онима који пружају отпор, тамо где то може да прође без интервенције грађанских власти и судова.

Какав је Ваш став када је у питању случај владике Артемија?

Случај владике Артемија није само катастрофална грешка ове “незаменљиве” поставке синодалаца, у спрези са актуелном влашћу у Србији, која је неоспорно сва у служби глобализације, већ је то злочин у правом смислу речи. То што је урађено са епископом Артемијем није ништа друго него оваплоћење римске инквизиције и најекстремнијег облика стаљинизма у Српској Цркви. А опет његово дуготрајно стрпљење, трпљење, и на крају његова одлучност, представљају пример доследности у одбрани основних постулата Светог Православља, односно пример пастирске бриге за поверене му душе. Свакако да он лично није узрок чину одвајања од СПЦ, веће је његов поступак последица једног безакоња, односно како он то сасвим исправно и аргументовано каже, насталог “канонског беспоретка” у њој самој.

Да ли је по Вашем мишљењу реално очекивати да до уједињења цркви некада ипак дође?

Реално је очекивати једино са гледишта православне еклесиологије и учења о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, дакле о Оној која је остала на путу Светих Отаца и Учитеља Цркве, која није одступила од Светог Предања ни за јоту, која се у поретку руководи одлукама Светих Васељенских Сабора и поштује и држи за непроменљиве Каноне, који имају карактер Светиње.
Право “уједињење” би морало бити дакле у Истини, и оно је једино могуће у случају да се осведочени јеретици, који су отпали од православља, на челу са Папом покају и врате на прави пут у коме је Пуноћа Истине. У овом контексту, идеја уједињења је неостварива, јер се римски “понтифекс” никада неће одрећи своје неприкосновене и неограничене власти, а посебно непогрешивости.

Нема те књиге која би грађанину Србије као читаоцу могла послужити као „својеврсни оптички инструмент“ за расветљавање његове животне ситуације. Где наћи такву највишу научну установу као што је Српска Академија Наука и Уметности која је прогласила питање Косова за пуко политичко питање у које она не жели и не сме, чувајући своје достојанство да се уплиће?

Како објаснити било коме нормалном да ће неки православни Србин на литургији слушати епископа Иринеја Добријевића, знајући из Викиликсових депеша, да он много боље „пева“ као достављач америчком амбасадору и да му се уместо Господа често указује нека страна обавештајна служба?

Како разумети да избегличка влада у Лондону за време окупације никада није прихватила разбијање Југославије, а да ова данашња српска крња телефонска Влада на телефонској седници у Београду прихвата комадање Србије и у томе активно учествује?
Иста та, не избегличка, него телефонска Влада, Врховни суд Косова проглашава врховниом правном инстанцом за грађане Србије и поставља се као пуки наковањ за Тачијев маљ?
У којој се то литератури и којим „оптичким инструментима“ ноторна национална издаја може прогласити испуњењем аманета предака? Како проникнути у тајну успеха оних који вршећи државне послове отворен и брутално лажу свој народ, а истовремено су до бола (нашег) искрени према нашим противницима?
На сва ова и друга питања читалац мора да одговори сам

Милорад Вучелић

У суботу 12. новембра у Слободној Српској Православној ЦШО "Свети Сава" на Хајндмаршу - Аделаида, одржан је заједнички састанак представника свих слободних ЦШО и Српских Националних Организација Аустралије.

Доносимо

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Његовој Светости Патријарху Српске Православне Цркве ГГ Иринеју
Председнику Светог Архијерејског Синода,
Митрополитима и епископима Светог Архијерејског Сабора
Српске Православне Цркве

Српска Патријаршија
Краља Петра 5
Београд 11000
Србија

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Ваша Преосвештенства,

Предмет:

Резолуција и закључци
донети на заједничкој седници делегата Слободних Српских Православних ЦШО
и српских националних организација Аустралије,
одржаној у просторијама Слободне Српске Православне ЦШО „Св. Сава“ у Хајндмаршу,
држава Јужна Аустралија 12. новембра, 2011. године

Увод

Црквено Школска Општина „Свети Сава“, Хајндмарш, Јужна Аустралија

Након црквене поделе 1963. године, Срби који су донели одлуку да остану уз владику Дионисија (Миливојевић) имовину у Хајндмаршу у Јужној Аустралији су регистровали као инкорпорирану асоцијацију под називом „Слободна Српска Православна Црквено Школска Општина „Свети Сава“.
Касније, сходно одлукама Црквено Народног Сабора Америчко Канадске Епархије из 1963. године, Управни Одбор и чланство су са одушевљењем дочекали „Предлог о Помирењу“ и његове одредбе које су предвиђале превазилажење црквене поделе у дијаспори.

Председник Управног Одбора ове ЦШО, г. Милимир Тепавчевић, Управни Одбор, чланство као и велики број Срба у Аустралији гајили су велико поштовање према епископу Никанору (Богуновић) и ценили његов пастирски рад и искрени напор у раду на новом уставу, у циљу постизања коначног административног јединства.

Председник ове ЦШО г. Милимир Тепавчевић био један од оних, који су поднели одређене амандмане на нацрт заједничког устава у којима су били и они који регулишу питање управљања црквеном имовином. Епископ Иринеј није испунио обећање да ће предложене промене бити унете у Устав. У међувремену је Устав потврђен и примљен на задњем Светом Архијерејском Сабору, после чега су се односи на релацији епископ Иринеј – ЦШО „Свети Сава“ у Хајндмаршу, заоштрили.

Следствено легитимној одлуци Управног Одбора, ангажована је адвокатска фирма “Johnston and Withers” да анализира цео овај Устав и да изради званични правни савет.

Примљен је детаљан адвокатски извештај који суштински саветује да је неупоредиво боље и корисније држати се досадашњег интерног правилника и устава Слободне Српске Православне Цркве, него допустити да верни народ овим новим уставом у потпуности буде лишен свакога права у своме црквеном животу.

Да би се спречило потпуно губљење контроле, а у договору и споразуму са другим незадовољним и забринутим епархиотима и ис других ЦШ, и Управним Одборима српских националних организација г. Милимир Тепавчевић упутио је позив на заједнички састанак у циљу консултација и изналажења одговарајућих решења.

После исцрпне дискусије у којој су дотакнуте, више или мање, све горње констатације донесена је

РЕЗОЛУЦИЈА

После анализе тренутног стања у СПЦ у Аустралији, као и после исцрпне дискусије, потврђено је да је стварање Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве неспојиво са “Предлогом о Помирењу”, који је сачињен између представника Српске Патријаршије и Слободне СПЦ, 24. априла 1991. године, а који је потписан од стране блаженопочившег патријарха СПЦ, Павла (Стојчевић), и блаженопочившег митрополита Слободне СПЦ, Иринеја (Ковачевић), у циљу измирења, и постизања духовног и адмистративног јединства Српске Православне Цркве.

У овом легитимном документу, Члан 6 Секција 1, гарантује се да ће Црквено Школске Општине и парохије задржати контролу и власништво над читавом имовином својих поседа. Члан 6 Секција 2, загарантовао је право, да у случају прекршаја ове уредбе, свако спороно питање буде решавано од стране надлежног Цивилног Суда.

ЧЛАН VI ЦРКВЕНА ИМОВИНА
Секција 1: Властиштво и контрола
Новограчаничка митрополија, њене епархије, црквеношколске општине и парохије задржавају права на потпуну котролу и власништво над њиховим имовинама свака посебно као што је предвиђено у њиховим уставима, уредбама, правилима и постојећим документима.

Српска православна патријаршија се слаже да ни она нити ма која од њених потчињених или административних јединица ван Југославије, неће полагати право на ма коју непокретну, покретну или личну имовину Новограчаничке митрополије, њених епархија, црквеношколских општина, парохија или подручних институција и манастира.

Секција 2: Озакоњење
Ма који прекршај предње секције бр. 1 биће утврђен у грађанским судовима, ма које нације – државе где Новограчаничка митрополија има црквеношколску општину или парохију.

Правну пуноћу и снагу овог споразума, потврдила је и одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ; АС Бр. 20, 49 и 50/ Зап. 155 од 24. маја 1991, коју је потписао лично Његова Светост блаженопочивши Патријарх Српски Павле, у коме у тачки број 2, дословце стоји:

'' Држећи се начела Светог Апостола Павла: 'Не тражим ваше него вас' (II Кор. 12, 14), Свети архијерејски сабор изјављује да Српска патријаршија никада није претендовала, нити сада претендује, да преузме или котролише имовину црквених јединица ван Југославије.''

Каснији документ, познат као “Прелазне Уредбе”, који је потписан 14. Фебруара 1992. од стране тадашњег председника Црквено Народног Сабора СПЦ за САД и Канаду блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевић), и тадашњег председника Црквено Народног Сабора Епархије Новограчаничке Митрополије, митрополита Иринеја (Ковачевић), је био ограничен, и у своме називу прецизно ограничен на управне органе СПЦ и Слободне СПЦ, који се односе на САД и Канаду. Тај уговор је потврђен, и потписан такође, од стране блаженопочившег патријарха Павла (Стојчевић),као трећег лица.

Ове “Прелазне Уредбе” су својевремено „наметнуте“ епархији западно европској, која је као што је познато незаконито арондирана и на крају ликвидирана. Незаконити покушај наметања овог документа у Аустралији није успео. Тачније речено, ове „Прелазне Уредбе“ су акламацијом одбачене на Црквено-народном сабору Слободне Српске Православне Цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд који је одржан 16. и 17. октобра, 1993. године, и оне немају правни легитимитет на подручју Аустралије.

Имајући све ово изнето у виду, после писменог извештаја правних саветника, финансијски чланови и верни народ Слободне Српске Православне ЦШО „Свети Сава“ у Хајндмаршу - Аделаида, заједно са представницима Слободних Српских Православних Црквено Школских Општина и српских националних организација из Аустралије, донели су следеће одлуке:

1) После примања „Предлога о Помирењу“, који је донео крај црквеној подели у дијаспори, а коју су изазвали непријатељи српског народа, непоколебљиво и чврсто остајемо да сведочимо нашу свету веру Православну, канонима прописану, предану и примљену од светих отаца и учитеља Цркве, а преко наших честитих и славних предака.

2) Осуђујемо Епископа Иринеја (Довријевић), због тога што је 2. августа 2011. године, у своје лично име и у име његове имовинске компаније покренуо судски процес против Имовинског Повереништва Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд (Property Trust), који је регистрован 28. новембра1969. године, као и друге судове у Црквено Школским Општинама Аустралије, без размишљања о милионским трошковима и то без икакве консултације и одобрења одговорних епархијских тела у Аустралији.

3) Умољавамо Свети Архијерејски Сабор, да својим ауторитетом утиче на свога брата у Христу епископа Иринеја, да сходно Светим Канонима, који у решавању било каквих црквених спорова не предвиђају, већ забрањују судске процесе пред цивилним судовима, исте обустави. Ово подразумева и престанак прогона из Српске Цркве српских родољуба и повратак ранијег достојанства рашчињеним свештеницима и екскомуницираним верницима, као и повратак истих у крило своје мајке цркве, како би смо наставили опет „да живимо сви у слози“, на заједничком Светосавском Путу.

4) Најоштрије осуђујемо епископа Иринеја (Добријевић) што је основао и регистровао компанију “Serbian Orthodox Church in Australia and New Zealand Properties Limited” ACN 129 465 194, т.ј. (“Српска Православна Црква за Аустралију и Нови Зеланд - Имовина“, компаниски број 129 465 194), дана 31. јануара, 2008. без претходног писменог одобрења од Светог Архијерејског Сабора СПЦ, без званичног одобрења од стране Црквено Народног Сабора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Новограчаничке Митрополије, као и без писменог одобрења њеног Епархијског Савета.

Циљ оснивања ове компаније јесте преузимање и контрола над свом црквеном имовином СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду, што се може видети из приложеног члана Правила ове имовинске компаније:

''2. Sell any property and to exchange it for other property and to transfer assign or convey property so sold or exchanged to the purchaser or persons taking in exchange freed and discharged from all trusts affecting the same in the hands of the Company.''

5) Осуђујемо поступак укидања финансиског чланова и стрварање до сада у пракси непознате институције „старатељстава“. Укидањем финансијског чланства у ЦШО, аутоматски престаје постојање самих ЦШО и њихових имовинских корпорација, чиме по новом Уставу сва имовина припада новооснованој компанији чији је епископ Иринеј директор.

6) Захтевамо да Свети Архијерејски Сабор преиспита уставност и законитост целокупног рада епископа Иринеја (Довријевић), као администратора епархије аустралијско – новозеландске НГМ, у вези прекршаја Члана 112 Устава Српске Православне Цркве који гласи:

''Све докле је епархијско седиште упражњено, у епархији се не могу обављати ма какве промене.''

7) Осуђујемо поступке епископа Иринеја (Добријевић) и његово мешање у рад српских националних организација, који су изазвали буру негодовања, као што је званичан писмени акт Е Бр. 283/11 од 27 јула 2011. године, у коме је издао наређење фолклорним групама широм Аустралије, да не могу имати ма какав контакт са фолклорним групама Српске Народне Одбране и Удружења Бораца „Дража Михаиловић“. Карактеристично је да ово његово писмо почиње са речима; ''Љубљени у Христу'', а завршава „са очинском љубављу'', док је сам акт у суштини диктаторског карактера са правне тачке гледишта, незаконит.

8) Стављамо до знања да сва релевантна акта, као и позитивно законодавство Аустралије сведоче, да административно обједињавање СПЦ у дијаспори, да би било легитимно, захтева искључиво активно учешће у одлучивању финансијског чланства и верног народа у свим подручним Црквено Школским Општинама, што је у процедури „усвајања“ такозваног заједничког устава у Аустралији у потпуности, и незаконито изостало.

9) Безрезервно подржавамо све оне ЦШО Слободне Српске Православне Цркве у Аустралији који су донели следеће одлуке:
а) да се у својој администрацији управљају искључиво по важећем Уставу Слободне СПЦ, својим Правилима, и документима који су били на снази пре доласка епископа Иринеја (Добријевић) у Аустралију.
б) да у целини одбаце нови и незаконито наметнути Устав епископа Иринеја (Добријевић).
в) да прекину сваку везу, и одбију сарадњу са новом установом, такозваном Митрополијом аустралијско новозеландском СПЦ, и што су решени да у односу на њу остану независни.

10) Одобравамо и поджавамо само оне одлуке епископа Иринеја (Добријевић) у вези новог установа, искључиво у случају да је за њих гласало чланство свих црквено-школских општина документованом двотрећинском већином, коју предвиђају црквени Устав и Правила, која су у складу са правним поретком Аустралије.

11) Чврсто стојимо иза одлука Црквено Школских Општина и Српских Националних Организација, које желе да остану у саставу ове обудовљене епархије као и иза одлуке да се задржи регистрација, и сачува Слободна Српска Православна Црква – Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, њена независтност и аутономија, а са епископском катедром у Манастиру „Светог Саве“, Новом Каленићу 453 Wallaroo Rоаd, Wallaroo NSW 2618. Обнављање рада ове Епархије је било неопходно из простог разлога, што је епископ Иринеј својом самовољом поништио и обезважио „Предлог о Помирењу“ и све друге одлуке Светог Архијерејског Сабора у којима је целокупна имовина Слободне СПЦ била правно заштићена.

12) Не слажемо се, не одобравамо и противимо се свакој идеји формирања “Аустралијске Православне Цркве“ , духовног и административног подчињавања цариградској патријаршији, или било каквом решењу, које би ишло на штету административне независности Слободне Српске Православне Цркве – Епархије за Аустралију и Нови Зеланд.

13) Обраћамо се Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ са молбом, да све ове наведене одлуке и примедбе, озбиљно размотри, и да предузме потребне кораке, како би се ова конфликтна ситуација смирила, и болна питања решила, на благоразумну корист наше Српске Православне Цркве и нашег мученичког и напаћеног српског народа, а у циљу постизања слоге и јединства у узајамној братској и хришћанској љубави и истини.

14) Уколико после овог нашег вапаја и молбе, будемо поново остављени, занемарени и заборављени, стављено нам је у налог да сазовемо један свесрпски, светосавски Црквено Народни Сабор за 26. и 27. децембар ове године, у нашем манастиру Новом Каленићу. Позив ће, поред већ декларисаних Слободних ЦШО и националних организација, бити упућен и свим осталим ЦШО и организацијама у Аустралији, да пошаљу своје делегате, да на томе Црквено Народном Сабору донесемо одговарајуће одлуке, које се тичу наше будућности у Аустралији, и да њима одредимо правац и пут за наше млађе нараштаје.

Усвојено на заједничкој седници представника Слободних ЦШО и националних организација, која је одржана 12. новембра, 2011. у просторијама Слободне Српске Православне ЦШО „Св. Сава“ у Хајндмаршу, Јужна Аустралија
1 Mary Street, Hindmarsh South Australia 5007.

Одбор за резолуцију и даљи рад:
Ратомир Нешић, Милимир Тепавчевић, Миле Гостић, Војвода Бранко Јевтовић, Милош Вујатов, Слободан Јузбашић, Јован Бањанин и Милован Карајчић

Адресе за коресподенцију:

The Executive Board – Управни Одбор
St. Sava Monastery – New Kalenich
453 Wallaroo Rоаd, Wallaroo NSW 2618

Telephone/Fax +61 02 6295 1344

E-mail: stnicholaschurch@iprimus.com.au

"Свештеници" у колони дочекују епископа

Домнус Јероним благосиља

Domnus Jerom with the clergy

Домнус Јероним и "свештеници" на ретроцесији!?

The final pontifical blessing - Задњи понтификални благослов

С лева на десно: архиепископ кентерберијски Роуан Вилијамс, цариградски патријарх Вартоломеј, папа Бенедикт, рабин Дејвид Розен, Уанде Абимбола из Нигерије – “Молитва за мир”, међу - религијски састанак у италијанском граду Асизију 27. октобра 2011.

У присуству цариградског патријарха Вартоломеја, папа као домаћин у име „хришћанске вере“ говорио о срамоти крсташких ратова и католичким покољима америчких домородаца, приписујући све – "хришћанству"...!?

Папа Бенедикт, вођа светског међуверског састанка, признао jе “са великом срамотом” да је хришћанство користио силу у својој дугој историји, али је рекао да у данашњем свету нема места за насиље у име Бога. Папа је говорио као домаћин око 300 верских лидера – укључујући "хришћане", Јевреје, муслимане, индусе, Зороастријанце, Таоисте, будисте и шинтоисте, на међу-верском скупу молитва за мир у граду светог Фрање.

“Као хришћанин у овом тренутку желим да кажем: Да! То је тачно! Током историје сила је такође коришћена у име хришћанске вере” – рекао је он у обраћању делегацијама у базилици у Асизију. “Ми то признајемо с великом срамотом. Али, сасвим је јасно да је ово злоупотреба хришћанске вере, која је очигледно у супротности са правом природом хришћанске вере”, рекао је он.

То је била једна од ретких прилика да се папа извинио за догађаје као што су крсташки ратови или употребе силе приликом ширења вере у Новом свету (Америци, пр. пр.). Претходни папа Јован Павле извинио се 2000. године за историјске грешке хришћанства.

Папа Бенедикт, који је у свом обраћању осудио тероризам, рекао је да је историја показала да одрицање Бога доводи до “степена насиља које не познаје границе.” Он је рекао да концентрациони логори из Другог светског рата откривају “са крајњом јасноћом последице одсуства Божијег”.

Асишки скуп, одржан на 25. годишњицу историјске иницијативе у корист мира, чији је домаћин 1986. био Јован Павле II.

Овај пут није укључио заједничкe молитве међу делегатима.

http://blogs.reuters.com/faithworld/2011/10/28/pope-benedict-expresses-shame-for-christian-violence-in-history/

Патријарх Илија Други:

Цариградском Патријарху, да се, у том случају, Мајка – Црква томе не противи. Ово је златна средина. Међу Православним Црквама остаје још много нерешених питања. Зато ја мислим да је, без нерешених суштинских питања, веома опасно сазивати Свеправославни сабор." (Васељенски Сабор).

Патријарх Илија Други, недвосмислено је изјавио, да:

"У случају сазивања новог Васељенског Сабора Може доћи до великог раскола"!!!

Он је такође изразио наду, да су сви проблеми са којима се Цркве суочавају решиви, и да ће бити решени, али да је за то ипак потребно време.

Томе је папа учио и своје следбенике: кад одете у Венецију, и на главном тргу Млатачке републике угледаћете тзв. „Коње Светог Марка“; ови коњи су, у доба Четвртог крижарског рата, отети са Цариградског хиподрома. Уопште, пљачка византијског наслеђа један је од кључних извора богатства ренесансног Запада, и о томе је старшина Сретењског манастира у Москви, отац Тихон (Шевкунов) снимио одличан документарни филм, „Пропаст империје“, који је могао и код нас да се види. „Ватиканџије“ (израз владике Данила будимског) су своју моћ стицали отимањем туђег – не само византијског, србског, православног, него и других народа којима су крижари и конквистадори, огњем и мачем, наметали веру – колико је само блага отето из Јужне Америке! Уз све то, свакако треба поменути и банкарске вештине папине дружине – они су, упркос строгим хришћанским канонима који забрањују зеленашење, вековима у светском врху по сумњивом банкарству чији је циљ што више пара. Money makes the world goes round: то је права химна тобожњег „наследника Светог Петра“ и ученика Христовог, најсиромашнијег од сиромашних синова човечијих, који, за разлику од птица и лисица, није имао где да приклони главу.

Ових дана се само необавештени чуде најави Ватикана да ће понудити свој предлог да се спречи дубља светска економска криза – а то је предлог да се створи једно централно тело, на светском нивоу, које би управљало глобалним финансијама. Зар је могуће да нешто што се представља као хришћанство има жељу да подржава глобализам, који је тако КРВАВО супротан свему Христовом? Наравно, папизам је, за оне који знају, први антихришћански глобализам у историји човечанства: од када је решио да узме светску моћ (а то је, господо, било још крајем првог миленијума наше ере), папа је увек био тај који је све чинио да се свету наметне као глобални вођа. Срби су, ако нико други, то стално осећали на својим леђима (и под ГРКЉАНОМ, где је био нож папиних крижара): не желећи да се потчине ватиканском глобализму, стално су били изложени геноцидним прогонима. Папа је, да би очувао своју моћ у вековима који су дошли, увек пратио моду: ако се човечанство бави социјалним питањима, ето њега да понуди своју социјалну доктрину, само да остане у игри; ако је на дневном реду корпоративна држава, он је опет ту (случајно ли је подржавао фашистички одговор бољшевизму?); данас, кад је на реду глобализам, папа је први глобалиста. С тим што је то, наравно, маскирано у „хуманизам и ренесансу“. Још у својој „окружници“ „Љубав у истини“, писаној 2006. године, Бенедикт Шеснаести заложио се за глобалну власт у економији, под условом да се чује „глас сиромашних“ (то јест, пљачкаши треба да владају, али да понекад, маскараде ради, баце са својих крвавих трпеза неку мрвицу гладнима). Дакле, понтифекс прати трендове: није случајно да је Достојевски, у својој бележници, оставио кратак, али прецизан, запис: “Папа-вођа комуниста“.

Јер, Ватикан је пре свега политика маскирана у веру; зато је кнез Мишкин, опет јунак генијалног Руса, тврдио да је римокатолицизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени лик Христов. Читалац би требало да зна да је ватиканско банкарство, скривено у такозвани Институт за питања религије (тако је, читаоче: Ватиканска банка се зове Институт за питања религије) међу најјачим и , истовремено,“ најнетранспарентнијим“ (читај: највештије закрабуљеним) на свету. Ево шта каже угледна руска научница, Олга Четверикова, у свом тексту „Финасијско наличје експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана“: “Крајем септембра 2009. нови шеф ИПР постао је шеф италијанског одељења Сентандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи“ (папина масонерија; о њима више у истоименој књизи др Смиље Аврамов, нап. В. Д.) Његово наименовање на ту функцију умногоме је било скопчано с тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „ООО Ватикан“, у којој је , на основу 4 000 тајних докумената Института за послове религије описано како је та банка 90-их година стварала сложени систем рачуна за прање новца“. Готи Тедески је, дакле, по Четвериковој, овде дошао да опере мрље Ватиканске банке, што је дотични почео да чини причом о тзв. „етичкој глобализацији“, која се уклапа у идеје папе Бенедикта Шенаестог из његове окружнице „Љубав у истини“. Међутим, Готи Тедески није дуго успео да глуми моралисту: у септембру 2010. године против њега је покренут кривични поступак због кршења закона о транспарентности – милиони евра је, преко Института за питања религије, требало да се нађу на рачунима непознатих лица, а у све је била умешана и немачка филијала банке Џеј Пи Морган (знате оно, из теорије завере, којој су се до јуче ругали: главне банкократе су Рокфелери, Ротшилди и Моргани). Органи гоњења су према Ватиканској банци били крајње оштри, сматрајући да се случај може карактерисати као прање новца. (Цео текст Олге Четверикове о овим и другим питањима „хришћанског банкарства“ може се наћи на србском одељку сајта „Фонд стратешке културе“).

Ствари су, дакле, крваво просте: папа је један од играча глобализма; наравно, овог пута је опет маскиран у хришћанску крабуљу. Наиме, Ватикан је, чим су Мусолини и Хитлер почели да губе своје позиције, и кад је постало јасно да ће изгубити рат, склопио савез са Вашингтоном (било је то 1943-1944, о чему пише у сјајној студији Ени Лакроа-Риз о ватиканској политици од краја Првог светског до почетка Хладног рата; књигу је, на србском, објавио Службени гласник.)

Од тада, преко пакта Реган – Војтила, чији је циљ био рушење Источног блока, као и пакта Вашингтон-Берлин-Ватикан, у доба антисрбског рата на простору бивше СФРЈ, све до данас, кад папа Бенедикт слави свој рођендан у друштву председника САД (био је то Џорџ Буш Млађи, године 2008.) потпуно је јасно да је ватиканска екуменска реторика само средство да се прикрије реалан циљ: потчињавање човечанства једној светској, економској и политичкој, власти. За православне, та власт ће, по учењу Светог Писма и Светог Предања, бити власт антихриста. Зато су они вековима папу римског, властољупца и човека спремног на све да би у рукама имао новац и моћ, и звали претечом антихриста.

У својој књизи „Атлантократија као језуитски идеал“, Предраг Р. Драгић Кијук, један од „патријараха“ србског хришћанског антиглобализма, јасно каже: “Док је НАТО наводно штитио Европу од комунистичке диктаторске идеологије, Група Билдерберг и потом Трилатерала ће у свој програм глобалистичке банкократије уградити моделе (Међународни монетарни фонд, Светска банка, и сл.) за остваривање планетарне моћи. Група Билдерберг изнова спроводи Функов план за стварање европске уније а Трилатерална комисија план за усмеревање светске политике“. Ту, и само ту, треба тражити узроке ватиканског предлога да се сагради јединствени центар светске моћи у области финансија.

Истовремено, ту и само ту, треба тражити праве узроке љубави домаћих и иних екумениста према папи: кад љубе руку архијеретику, они љубе руку која финансира њихов лагодни живот, њихова путовања и уживања, њихове студије и докторате.

Један наш богословац, причаху ми, рече свом познанику: „Шта сам ја добио од своје Цркве? А од Ватикана сам имао месечну стипендију за постдипломске студије на страни!“ Човек је, из своје перспективе, у праву. Али, та је перспектива жабља. Јер, новац којим су финасиране његове студије, између осталог, потиче и од покланих Срба, чије су благо усташе пребациле у своју родну кућу – Ватикан.

Све је то просто, просто до бола: рецимо, Фондација „Конрад Аденауер“ (својевремено, нацистички градоначелник Келна, па онда вођа „демократске“ Западне Немачке), коју музу многи домаћи теолози дијалога и толеранције, непосредно је повезана са Хришћанско-демократском унијом, немачком партијом која је у најтешњим односима са папом Бенедиктом, правим германским идеологом Уједињене Европе (и уједињеног света, наравно)... Као што је већ речено у тексту „Екуменисти нису јеретици“, узрок екуменизма треба тражити само у лови. Лова=ALL YOU NEED IS LOVE... То је та „љубав“ која превиђа и теологију и историју , само да би била на извору материјалне добити...

А апостол Петар, иза чијег се славног имена крије срамни папа, већ је рекао Симону гатару: “Новци твоји с тобом у погибао, јер си помислио да се благодат Божја може добити за новце“ ( ). Паметном доста; а похлепном-никад доста. Но, то је већ питање свачије слободе

РАЗБИЈАЊЕ ЦРКВЕ

Радивоје Петровић

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/166533/Razbijanje-Crkve

У суботу 10. септембра/28. автуста 2011 у Манастиру "Свети Сава", Новом Каленићу, после Свете Литургије одслужен је парастос српским жртвама Другог Светског Рата.

После парастоса, на самом гробљу пред Спомен Крстом, који је посвећен овим жртвама, одслужен је и Молебан Светим Новомученицима Јасеновачким. Овде је битно напоменути да је текст Молебна написао Свети Владика Николај Жички.

Амбасадор овде обавештава своје "претпостављене" о делима политичара и још неких епископа СПЦ , учесницима у драматичним догађајима везаним за судбину Косова, највеће српске ране.

Приложена фотографија "епископа" Иринеја и актуелног председника Бориса Тадића, направљена је у дворишту америчке амбасаде 4. јула 2008. године, непосредно после једностраног проглашења независности, и амричког ПРИЗНАЊА Косова.

Ambassador Michael C. Polt

СЛАВА САВЕЗНОГ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА

А најмучнија је борба коју човек води против Бога тиме што пориче да постоји Бог. Ако Га нема, зар је онда потребна борба и пропаганда против вере у Бога и Исуса Назарећанина, односно против нечега што не постоји? Људи нису свесни да оно у чему нема истине, да се то не може одржати, и да то пада само од себе.

Монолог „милосрдног анђела“ демо(но)кратске Америке и Европске Уније

Сатана говори... одломак

„ Ја се зовем Сатана, јеврејски hasatan. Придев моме имену је Велијар (Злоћа) (2 Коринћанима 6, 15). Још се зовем Веелзевул, тј. господар ђубрета, нечистоте и греха. Зато је мој елемент смрад, прљавштина, распадање... итд. Ја сам Дијаволос – опадач, ђаво.
По идеји и назначењу свога бића, ја сам анђео, који се удаљио од идеје и значења ове речи, дакле пали анђео (3 Књига о Царевима 22, 21), припадам духовном свету као личност, али по етичким својствима противан сам добрим анђелима.
Ја сам непријатељ у апсолутном смислу ове речи, и са свих могућих тачака гледишта;непријатељ Бога, Божијих планова и дела, непријатељ људског рода, људи и њиховог спасења...
Био сам ко што рекох анђео, а сада сам пали анђео, а пао сам због зависти, гордости и дрског бунта против Бога и истине, и тако постао зао дух, демон, узрок зла и греха, кушач људи на зло, клеветник и тужилац целог човечанства пред Богом (Откорвење 12, 10).

Но и поред тога, мени се чини велика неправда што се сва кривица за зло код људи баца на мене. Јесте, ја, надземаљска сила непријатељска Богу и људима, ја сам узрочник зла, али нисам извршилац. Извршилац је човек, а не ја!
Дали људи могу указати макар само на један злочин, од најмањег до највећег, које је убиство, да сам га ја починио?
Дали су код икојег злочина нађени отисци мојих прстију?
За сваки злочин ја имам као што видите савршен алиби.
Дали ја имам лабораторије и фабрике у којима се израђују, рецимо нож, револвер, пушка, бомба, ракета, атомска и хидрогенска бомба, уже за дављење, вешала, гиљотина...?
Не, ништа од тога ја не израђујем нити ишта од тога ја поседујем.
То све има ЧОВЕК!
Моја лабораторија је пустиња, без справа и фабрика, без машина и алата, без живота, без травке, без капи воде... само голо камење. Ту ја смишљам у миру, самоћи и тишини. Из пустиње ја сам само суфлер злих мисли, а глумци на позорници човечанства су као што видите, људи..

Ја сам само сива еминенција иза сваког зла и злочина, само суфлер дакле – шаптач и ништа више, а људи су извршиоци зла. Ја нисам уопште крив што људи слушају мој шапат, јер они га могу слушати и неслушати, или примити или одбити. Ако га не приме, ја немам санкције, али као што видите, ја сам ипак „кнез овога света“ (Прва посланица Јованова 12, 31), јер владам светом који је у мојој власти (Прав посланица Јованова 9, 19) и људима, зато што им је примамљива моја pompa diaboli (сатански сјај, срачунат на спољни ефект, на задовољење сујете, на саблазан и грех)
Санкције за свако зло долазе од Исуса Назарећанина. То сви људи врло добро занју.

Моје способности би се најбоље могле применити на пример у дипломатији. Пошто је моја сврха уништење реда, поретка и свега живога, то бих својим разним, тајним махинацијама, а којих је велики број, припремио рецимо крваве државне ударе, обарање режима, и ратове, а за све то ја имам савршени алиби, јер ме том приликом нико није никада видео, пошто су то све извршили људи.
Овде ћу вам открити и једну велику тајну.
Мисао је најглавнија и највећа вредност у животу људи. Она је извор и покретач говора и целокупне акције у њиховом животу. Она може да се рађа како њиховом вољом, тако и без ње. Може да се рађа и у сну. Када се мисао појави, после тога неопходна је и треба да дође и њена оцена, оцена дакле саме мисли. Али, врло мало људи контролишу и оцењују своју мисао, па и ако је оцењују, за правилну оцену потребна је и нормална етичко-правна душевна способност.

Тога код људи има најмање, зато што већина људи, иако мисле, мисле туђом главом. А ако не мисле, живе анималним животом, у бризи за његово одржање.

Зато људи врло нерадо загледају у своју душу, тешко признају и осуђују у себи зло и избегавају аутопсихоанализу, сматрајући је као глас и оптужбу својих непријатеља.

А мисао може бити само добра или зла. Мисао не може бити индиферентна, односно ни добра ни зла, нити релативно добра, нити релативно зла.

Код јављања и обликовања мисли, ја, Сатана сам присутан и својим шапатом усмеравам их на зло, непрестано, и на јави и у сну.
Алу, ту је присутан и Исус Назарећанин који их усмерава на добро, и увек само добро.
Али, избор је слободан, а према избору следе и последице. Од злих мисли, потичу зле речи. Од злих мисли потиче псовка, роптање, хула на све што је свето, каљање и прљање свега чистог и невиног... Све дакле противно од добрих мисли и добрих дела.
Човек нажалост не трпи друкчије и противно мишљење, и непоштедно и немилосрдно се бори за вредност своје мисли. Због различитог мишљења закрве се отац и син, рођена браћа, муж и жена, суседи, читави народи... Нетрпељивост друкчијег и противног мишљења је код људи толика, да иде и до убиства, а код народа доводи и до ратова, а све у циљу да би се другачија и противна мисао уништила. Као што видите вредност и уважавање мисли одржава се оружјем, које треба да уништити свакога ко противно мисли.
Међутим, овде се људи много варају, јер човека можете убити, размрскати му главу, њли његову мисао не можете уништити. Можете је гађати свим могућим оружјима, али је не можете ни погодити, а камо ли је убити. Зашто? Зато што је мисао вечна.
И када ја шапућем зло и лаж, а Исус Назарећанин добро и истину, ја сам при томе у много бољем положају, зато што је зла мисао за човека примамљивија. Она не тражи никакав напор воље и одрицање, док добра мисао и истина траже напор воље и рад, на шта се човек много теже одлучује.
Човек је ипак добио савршене апарате – радаре, да може да разликује добро и истину Исуса Назарећанина, од греха и лажи, што их ја, Сатана, нудим. То што је човек добио од Исуса Назарећанина, јесу савест, разум, воља, свест, чула, интуиција осећања добра и зла... Сву ту апаратуру ја разарам грехом, тако да она не може добро да функционише.
Ја сам челних злих анђела, злих духова, демона... Ја мучим људе и лукаво их заводим да их увалим у грех и кривицу, да их оптужим и изазовем против њих казну (Откровење 12, 10). „Јер се збаци тужитељ браће наше који их оптуживаше пред Богом нашим дан и ноћ“.
Ја сам отац лажи и непријатељ истине, ја грешим од почетка, жедан крви (Прва посланица Јованова 3, 8).
Ја сам човекоубица од почетка и не стојим у истини. Ја сам отац лажи. (Јован 8, 44).
Ја идем као лав и ричем, тражећи кога да прождерем. Грешници су моја деца, а ја њихов отац. Који твори грех од мене је, јер ја грешим од попчетка. Ја наговарам вернике Исуса Назарећанина да се оделе од Бога, од вечне истине као што сам то ја учинио, да се противе мисли и вољи Божијој.
Зато се и јавио Син Божји, да разори моја ђаволска дела (Прва посланица Јованова 3, 8).
Пошто сам ја од почетка убица (Јован 8,44), то је моја највећа радост, као и свих осталих злих духова, када човек убије човека, када пролије крв, ту страшну и драгоцену течност живота, и тако добије на чело Кајинов жиг...

Иза свега тога зла, стојим дакле ја, Сатана.
Али, ко пак итински прими науку Исуса Назарећанина и Његову Љубав, ништа од тога неће чинити. Напротив чиниће само добро...

На званичној презентацији СПЦ у Аустралији, налази се фотографија новокалендарца, архиепископа Стилијаноса, и вест од 18/5 јула, под насловом: Сиднејски расколници тзв. „Старокалендарци“ вратили се у окриље Цркве“. Ова вест већ три недеље изазива пажњу јавности, будући да је пренета са званичне презентације српске патријаршије, где је објављена 6. јула ове године, по новом календару. У тексту саме вести, цитира се да је информација пренета са веб-портала „Амен“.

У међувремену смо у нашој Црквеној Општини, добили велики број електронских прорука и телефонских позива, са питањем; о коме, и о којој се Црквеној Оштини, у овом случају ради. Поред свих настојања, нисмо успели да сазнамо и пронађемо одговор, што више него јасно упућује на закључак, да се ради о лажној вести, која је осмишљена у пропагандне сврхе.

На овај закључак упућују и чињенице, да се не наводи ни назив Црквене Општине, што би било основно, а ни локација, будући да је Сиднеј са великим бројем својих предграђа врло широк појам, а исто тако нема ни приложеног линка од веб-портала Амен, а на коме нисмо успели да пронађемо било какве инфромације, везане за овај случај.

У самом наслову ове „лажне“ вести, доминира неколико детаља на које смо принуђени да се посебно осврнемо. Њени сачинитељи, требали би да нама објасне, како су то Старокалендарци „такозвани", и по ком основу тврде да су они „расколници“?

Одговор би могли да потражимо у следећим питањима: Ако су за њих старокалендарци „такозвани“, дали је и српска православна црква „такозвана“ црква, будући да је и она „старокалендарска“, а са њом заједно и руска, украјинска, белоруска, грузијска, јерусалимска патријаршија...? Не испада ли по овој логици, да су оне „старокалендарске“, исто тако „такозване“ цркве?

Одговор на друго питање, ко је заправо „расколник“ и ко је у расколу и ко је изавао раскол, требао би да буде једноставнији.

Свето Православље није прихватило такозвани нови календар онда када су га прихватили латински јеретици, како их је Свети Сава називао. Кад смо код термина „нови календар“, треба објаснити да је и овај назив подметачина, јер он није „нови“, него папин, или по папи Григорију, за чије време је устројен, григоријански, који је назив општепознат. Свето православље је по питању календара, одолевало папистима пуних триста педесет година, све док цариградски екумениста и осведочени масон, „патријарх“ Мелетије (Метастакис), није успео да грцима прода „веру за вечеру“, и уз помоћ дакле масонерије и репресивних мера грчке владе, уведе папин календар у грчко православље.

Тако нам историја православља недвосмислено даје и одговор на суштинско питање; „ко су изазивачи и творци раскола, односно ко су прави, расколници у овом случају“?
Када је до ове друге „погибије“ Цариграда дошло, савременик збивања, Свети Отац Јустин Ћелијски је писао и свеодчио, искључиво о „новокалендарском расколу“, а не о старокалендарском, што је историјска чињеница, а што је у његовим списима остало да нам светли као звезда водиља, во вјеки вјеков.

И још нешто, што многи незнају: На томе „свеправославном конгресу“, дакле не Сабору, како га је масонски патријарх Мелетије крстио, и ондашња делегација Српске Цркве била је прихватила да пређе на папин календар. Мало је познато, да је од ове погибељи Српску Цркву спасао лично Свети Владика Николај Жички. Још онда је „екуменска краљевина“, гурала Српску Цркву у екуменизам, о чему сведочи и нешто мало касније, и конкордатска борба, и опет њен ослучни предводник Свети Владика Николај.

И тако сада, захваљујући масонима и њиховом „патријарху“ Мелетију, широм васељене слушамо, како једна звона са православних храмова позивају једне православце - „новокаледнарце“, да са папистима славе Рођење Христово, док је свето православље још у Божићном Посту. А тако исто, и за остале светитељске празнике.

И кад смо код овога, било би добро да нам ови који су ову вест објавили, а који су исто као што смо видели, формално старокалендарци, објасне исто, како саслужују са осталим новокалендарцима, и служе Свету Литургију рецимо на Никољдан, када је код њих Свети Никола тринаест дана раније!?

На ово питање, није био у стању да одговори ни „свети“ патријарх Павле, који је годинама давао одговоре на разна питања, која су се тицала наше вере. Наиме, десет година је прошло од када је тај исти, „свети“ патријах Павле, на несрећу служио две Свете Литургије, и то на два „Божића“; једну у Цериграду 25. децембра по папином календару, а другу у Београду 25. децембра по старом – православном календару.
Требало би да нам на питање, како то да у православљу постоје „два Божића“, одговоре и ови канонски мудраци, који шире овако „лажне“ вести и збуњују народ.

Овим поводом, остао је, опет за историјско сведочанство, забележен и интервју самог патријарха Павла за Радио Телевизију Србије, у коме му је било постављено ово питање, са мобом да одговори и објасни како је то могуће, да служи Божићну Свету Литургију два пута у једној години, која се завршава 13. јануара по папином, односно 31. децембра по "старом" календару.

Пошто је у питању колизија, и пошто је ово немогуће оправдати ни са еклесиолошке, а не са канонске тачке гледишта, он је на врло препреден и примитиван начин избегао да директно одговори на постављено питање. Уместо одговора, почео је да објашњава астрономске "заврзламе", и да говори о сунчевим и месечевим годинама...

Наравно да позитивног одговора на ово питање није било, нити га може бити. Био је то још један у низу, од прилично бројних падова патријарха Павла.

И још нешто, од настанка, као што смо видели новокалендарског раскола, није у историји православља забележено, да је неко од оних који су остали старокалендарци прешао на нови календар. Дешавало се само обрнуто, да се они, који сагледају суноврат и погрешан пут, врате изворном православљу и славе онако како су наши свети оци и учитељи православља славили, хајде да кажемо од Првог Васељенског Сабора, када су донесене и прве уредбе о празницима.

Тако и овога пута. Уколико се испостави да је ова вест лажна, и она ће бити још једна у низу, која ће сведочити о њеним сачинитељима.

Мојим парохијанима, које је ова вест забринула и збунила, посебан поздрав и одговор: Никада нећемо ногом својом крочити на пут екуменистички и папистички, а ако би смо прешли на папин календар, била би то издаја светог и слатког православља, вере наших отаца и праотаца, коју су они сведочили, и за коју ни животе своје нису жалили.

Прота Драган Сарачевић
Канбера,
На дан светих мученика Киријака и Јулите 2011

Овако данас изгледају многи нови, новотарски олтари у земљи Србији !?

За певницом у дуету, познати тандем: Неша и Бора

У познатом друштву "Духовне Аристократије"

...а овај на столу? Калуђер, "јеромонах..."?

И, ово је све "канонска црква"!?

Канонски Олтар?

Канонски Дует?

Канонски Оркестар?

Канонски Плес?

Канонски "епископ" и канонски "председник"?

МИНИСТАР СПОЉНИХ ПОСЛОВА АУСТРАЛИЈЕ, Г. КЕВИН РАД
БРИФИНГ У ФЕДЕРАЛНОМ ПАРЛАМЕНТУ
"Спољна политика Аустралије у двадесет првом веку - Нови Изазови, Нове Могућности"
"Forieign Plicy in the Twenty - First Century - New Challenges, New Opportunities"

У организацији чланова Федералног парламента;
Др. Ендрју Ли, Гаји Вротман и сенатора Кејт Ланди,
Министар спољних послова,
претходни председник владе Аустралије
г. Кевин Рад, одржао је БРИФИНГ на тему
"Спољна политка Аустралије у двадесет првом веку –
Нови Изазови, Нове Могућности".

Поред чланова парламента, специјалних гостију и званица,
БРИФИНГУ је присуствовао и прота Драган Сарачевић.

On Monday 23 May, Foreign Minister Kevin Rudd
has a briefing on the topic
"Foreign Pоlicy in the Twenty - First Century –
New Challenges, New Opportunities".

This private briefing was organized
by three federal representatives –
Gai Brodtmann, Kate Lundy and Andrew Leigh,
in the Caucus Room at Parliament House.

У ФЕДЕРАЛНОМ ПАРЛАМЕНТУ АУСТРАЛИЈЕ ОБЈАВЉЕН НОВИ БУЏЕТ
ПРОТА ДРАГАН САРАЧЕВИЋ ПРИСУСТВОВАО СВЕЧАНОСТИ

Прота Драган Сарачевић
и члан федералног парламента Гаји Бротман

ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА "СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ" У КАНБЕРИ
СВЕЧАНО ЈЕ ПРОСЛАВИЛА СВОЈУ ХРАМОВНУ СЛАВУ У НЕДЕЉУ 8 МАЈА 2011(ГАЛЕРИЈА 3)

СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА У АУСТРАЛИЈИ ПРОСЛАВИЛА СВОГА ЗАШТИТНИКА
СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
Више фотографија на страници ГАЛИРИЈА 3

Венчали су се Жарко Пилиповић и Албијана Ћакић
У суботу 13. новембра 2010. у храму Светог Великомученика Георгија у Канбери

Генерални Директор УНЕСКОа госпођа Ирина Бокова,
обратила се аустралијској јавности у Савезном Парламенту, 5. маја 2010 године.
Више фтографија са овог значајног догађаја на страници ГАЛИРИЈА 3

Рецепција Црквене Општине "Свети Ђорђе" - Канбера