f
i
i
![]() |
о. Драган Сарачевић
Телефон: 02 6260
7532
Мобилни: 0417 408 842
e-mail: stnicholaschurch@iprimus.com.au
Адреса Цркве:
28 Hercules Street, Dulwich
Hill Sydney


Саборни
Храм
Св. Врачи Козма и Дамјан
e-mail: saintgeorgechurch@iprimus.com.au
Адреса Цркве:
32 National Circuit, Forrest - Canberra

Храм Св. Великомученика Георгија - Канбера

Манастир Светог Саве
Нови Каленић

Свети
Сава
Први Српски Архиепископ

Свети Николај Жички

Српска Недељна Школа
Канбера

Дечји Камп у Манастиру







Сала
за рецепције
Црквен Општине
„Св. Вел.мученик Георгије“
Канбера

Венчали су се
Раде и Костадина



И њих је прота Даган крстио

И њих; знају да се крсте




Велики Петак


Венчање

Домаћини Храмовне Славе

Hi Father Dragan,
I found this picture lying around. No doubt who the priest is, and guess who that young man is!!!
Small world…
Regards, Stevo Rakic

Стево Ракић крстио сина

Крстио се Мирољуб Ракић






Бадње Вече

Крштење






Са светосавског фестивала










Предавање у Торонту

Генерални Директор UNESCO
Госпођа Ирина Бокова и о. Драган Сарачевић




















Прота
Драган Сарачевић
са Светим Моштима
Светог Јована
Шангајског
Дар
Митрополита
Руске
Заграничне Цркве
Московске
Патријаршије
Господина
ИЛАРИОНА














БЛАГОВЕСНИК
– Пархијски Гласник
THE ANNUNCIATION - Parish Herald
|
ПЛОДОВИ НОВЕ ЦРКВЕНЕ ПОЛИТИКЕ Приложене фотографије само су део документације, која илуструје некадашње активности и рад једне Црквено Школске Општине и парохије која је живела најпунијим парохијским животом. Некада највећа Српска Недељна Школа у Аустралији - данас не постоји. Некада највећи, најбројнији и у историји српске заједнице у Аустралији најквалитетнији Фолклорни Ансамбл "Нови Каленић" - данас не постоји. У некада једном од најпосећенијих светих храмова у Аустралији, данас се на недељним богослужењима присутни могу избројати на прсте... |
![]() |
![]() |
|
ОБАВЕШТЕЊЕ - Измена у РАСПОРЕДУ БОГОСЛУЖЕЊА У четвртак 24. Маја, Вазнесење Господње
СПАСОВДАН и Свети Ћирило и Методије Адреса 28 Hercules Street, Dulwich Hill - Sydney. |
|
„СЕСТРИНСКЕ
ЦРКВЕ“ ИЛИ ПУТ КА УНИЈИ |
|
Екуменски Сусрет православних и римокатолика у Фрибургу - Швајцарска Осмог и деветог маја 2012.године у Фрибургу, Швајцарска, одржан је сусрет са Асамблејом православних епископа, у организацији конференције католичких епископа Швајцарске. У заједничком саопштењу председавајућих – Норберта Брунера и митрополита швајцарског Јеремије (Константинопољски патријархат), главни циљ сусрета било је узајамно упознавање, молитва и размена пастрског и теолошког искуства. Католичка и Православна Црква- каже се даље у документу- признају једна другу „Црвама-сестрама“. Током екуменистичког сусрета, папски нунциј Антонио Менини, био је награђен „Сребрном ружом св. Николаја“ за свој труд у зближавању католика и православних у периоду од 2002. до 2010. Године, када је био нунциј у Русији. Кроз готово цео прошли и на почетку овога века, сведоци смо тежњи Рима и једног дела православне јерархије да се односи међу римокатолицима и православнима приближе. Да ли је у питању само дијалог међу Православљем и јересима, или је то покушај насилног уједињеља светлости са тамом и спајање неспојивог? Историјски претекст: Већ од 1952. г. поједине Православне Помесне Цркве почеле су да се укључују у ССЦ, а 1955.г. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ, у Женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ се састаје на Родосу са представницима свих Православних Цркава. На овоме скупу екуменизам је практично ушао међу зидове Православља. Од 1961. православни екуменисти сазивали су низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. 1964.г. одржана је трећа конференција на Родосу. Папа, кентерберијски англикански архиепископ и генерални секретеар ССЦ послали су своје поздраве. Православни екуменисти су са захвалношћу узвратили. На овом скупу одлучено је да се воде “дијалози” са јеретицима “на равноправној основи”. Поред тога афирмисано је право да свака помесна Православна Црква самостално негује “братске односе” са јеретичким заједницама. Те исте године (1964), патријарх Атинагора се сусрео са римским папом у Јерусалиму, а наредне године Цариград скида анатеме против папске јереси из 1054.г. иако Рим остаје непокајан у свим својим новотаријама. УНИЈА У БАЛАМАНДУ – ПОБЕДА ВАТИКАНСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ Од 17-24. јуна 1993.г. одржана је 7. пленарна седница “Мешовите међународне комисије за богословски дијалог” између Православних и римокатолика на теолошкој школи у Баламанду, близу Триполија у северном Либану. На њој су учествовали 24 представника римокатоличке “цркве” и 13 Православних делегата који су представљали 9 од 15 Православних Цркава. Копредседници су били Архиепископ Стилијан и Кардинал Едвард Касиди. Заједничка комисија се бавила теолошким и практичним питањима која су настала због активности унијатских заједница које су недавно оживеле у Централној и Источној Европи. На крају комисија је разрадила текст који је припремљен од стране координационог комитета у јуну 1991. г. у Аричију код Рима, под насловом “Унија , стари метод сједињења и садашње тражење потпуног општења”. У овом документу остварени су следећи основни циљеви Рима: потпуна реинтерпретација православне патристичке еклисиологије и прихватање папистичког тумачења настанка и улоге тзв. унијатских “цркава”, мада је унија одбачена као модел и начин сједињења који припада прошлости (тзв. “теологија моста”), потпуно признавање римокатоличке “цркве” као “сестринске цркве” од стране Православних као и признање свих њихових “светих тајни”, признање православне стране да унијатске заједнице имају право да и даље егзистирају; православна страна је практично подржала основне принципе декларације Другог ватиканског концила о тзв. источним црквама, уз још веће уступке. Један од важнијих принципа, у Баламандском тексту, који су православни писмено подржали јесте принцип узајамног признавања римокатолика и православних као двају Сестринских Цркава. У тексту се конкретно каже: “Католици и Православни опет откривају једни друге као Сестринске Цркве (чл.12) и “признавају једни друге као Сестринске Цркве”. (чл.14) Назив “Сестринске Цркве” није тек само ствар дипломатске пристојности, већ је фундаментална екуменистичка еклисиолошка категорија.У вези са теологијом “Сестринских Цркава” стоји и теологија о тзв. “два плућна крила” и “двоструком предању” (источном и римском, тј. латинском), на основу које паписти чврсто бране даље постојање унијатских “цркава“. Даље се наводи: “Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио својој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим светим тајнама, и изнад свега, једно свештенство које свештенодејствује једну жртву Христову, апостолско прејемство епископа – не може се сматрати ексклузивним поседом једне од наших Цркава. …Јасно је да се у том смислу искључује свака врста прекрштавања.” (чл.13) Православни екуменисти више не верују у сотириолошку и еклисиолошку ексклузивност Православља, као једне и једине Цркве Христове, посебно када узмемо у обзир чињеницу, да су се у Бечу 1990.г. једнодушно сагласили са римокатолицима у изјави која је у најблажу руку нечувена. “Епископи и свештеници имају обавезу пред Богом да поштују власт, коју је Свети Дух дао епископима и свештеницима других Цркава и зато да не избегавају да се укључују у духовни живот верника те Цркве…поштујући светотајински поредак друге Цркве. Такође је потребно да се католички и православни епископи међусобно саветују како би избегли паралелне мисионарске активности…” (чл. 29) “Вера у светотајинску реалност подразумева поштовање према богослужењима других Цркава.” (чл. 28). |
| Погледајмо на моменат колико се у пракси спроводе закључци унионистичких “саветовања”. |
![]() |
Црква св. Аполинарија, Равена Васељенски патријарх Вартоломеј, 2007. године, служио је свету Литургију у Византијској цркви Светог Аполинарија у Равени, Италија. На литургији су присуствовали не само иноверни и чланови других религија, већ и Паписти (Католици) и Муслимани, који су се молили заједно, а многи Паписти су се чак и причестили. |
|
Причешће католкиња
у Равени |
![]() |
Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне”- Свети Јустин Ћелијски |
| Тако je код екумениста! А код Светих Отаца другачије: |
![]() |
Неустрашиви
исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима
у свима световима: “Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје
ђаволу”. У Евхаристији: “хлеб јеретички и није тело Христово”. “Каква
је разлика између светлости и таме, таква је и између православног
Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује;
једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу,
а друго – убија”. “Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не
прост хлеб”. – Свети Јустин Ћелијски Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.- Свети Јустин Ћелијски. |
|
АСТАНА
– ГРАД НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА |
|
Зашто се у Астани одржавају светски екуменистички скупови? Четвртки Конгрес лидера светских и традиционалних религија биће одржан крајем маја 2012. у престоници Казахстана Астани. Зашто баш у Астани? Смућује ли вас, можда, назив града Астана? Ако заменимо места првог и другог слова у речи, АСТАНА добијамо реч – САТАНА. Но, рећиће неко:
то је само игра словима и ништа више, јер „Астана“, у преводу с
казахског, значи „престоница“. Стога, да ли је овде реч о параноји
и још једној „теорији завере“, или се иза свега крије нешто неупоредиво
озбиљније?
Каква је изнутра нова престоница Казахстана? Ко је господин Нусултан Назарбајев?
Астана је прва престоница
изграђена у 21. веку, и савршено представља лице новог света. Она
је, уистину, визија једног човека: Нурсултана Назарбајева, председника
Казахстана. Подржан милијардама петродолара, град је грађен од нуле
у далекој и пустој области азијских степа. Резултат запрепашћујући:
футуристичка окултна престоница спаја у себи Нови светски поредак
и прослављање древне религије: обожавање Сунца. Град је и даље огромно
градилиште, али завршена здања већ сумирају окултне визије Назарбајева.
Замишљена од најплоднијег британског архитекте, лорда Нормана Фостера, ова гигантска пирамида је чудан призор у сред азијских степа. Здање је посвећено „одрицању од насиља“ и „уједињавању светских религија“. Норман Фостер је рекао да здање нема препознатљиве религијске симболе, што омогућава хармонично уједињавање конфесија. У стварности, пирамида је храм за једину истиниту религију окултиста – обожавање Сунца. Путовање у унутрашњост овог здања је истински симболично. Оно симболише пут сваког човека до „просветљења“. ОБЛИК ПИРАМИДЕ„Иницирани су прихватили пирамидални облик као идеални симбол и саме тајне доктрине и организација створених у циљу њеног ширења“ Менли П. Хол, „Тајна учења свих времена“ Како је навео Менли П. Хол,
пирамида је основни симбол који представља мистерије древних цивилизација.
Величанствена у својој једноставности, божанствена у пропорцијама,
она у себи спаја и духовна знања иницираних и недотупавост маса.
ОПЕРА (ОСНОВА ПИРАМИДЕ - ПОДРУМ)
Подземна опера- позориште
За сунчаним столом Непосредно изнад Опере налази
се централни простор пирамиде. Он служи за одржавање конференција
верских светских вођа. Застанимо на тренутак да погледамо читав
симболизам. Верске вође из читавог света седе око огромне фигуре
Сунца и разматрају путеве за превазилажење разлика које спречавају
наступ Новог доба. Симболика је очигледна: све те теологије – само
су крхотине стародревног објекта култа: Сунца.
Један од циљева Новог светског поретка је замена свих религија обликом неопаганизма. Ради тога се и одржавају светски екуменистички сусрети. Астана је заиста град Новог светског поретка. ВРХ ПИРАМИДЕ
Врх је буквално небески: кружног облика, потпуно застакљен, он се купа у сунчевим зрацима. У стакла су уграђене слике белих голубова, који представљају мир, који ће наступити као резултат уједињавања светских влада и религија под покровитељством Новог светског поретка. Врх представља достизање просветљења на индивидуланом и светском нивоу. Погледајмо плафон врха пирамиде:
Делови пирамиде (доња мрачна опера, конференцијска сала у средини и божански врх) представљају питагорејску визију света. Питагорина учења се данас темељно изучавају у окултним друштвима. Питагора је поделио Универзум на три дела, које је назвао Врховни свет, Виши свет и Нижи свет...
Три нивоа пирамиде Другим речима, ова пирамида је много више симбол филозофије просветљених, него атракција која привлачи туристе. БАЈТЕРЕК
Déjà vu (већ виђено): идентичан симбол је на глави Бафомета.
У УНУТРАШЊОСТИ ЗЛАТНЕ КУГЛЕ СТВАР ИЗ ФИЛМА „СЕЋАТИ СЕ СВЕГА“
У оквиру сферe налазимо ту загонетну „стварчицу“: златни троугао са отиском шаке председника Назарбајева. Непозната нам је њена симболика. Једино се може рећи да подсећа на сцену из филма „Сећати се свега“.
Ово је кугла с потписима представника
седамнаест верских заједница. Да, поново је реч о уједињавању свих
религија у једну и успостављању Новог светског поретка итд.
Импресивна председничка палата налази се на крају церемонијалног пута, који почиње код куле Бајтерек. На крову палате – велика округла купола, која симболише женски принцип, у супротности фалусној кули Бајтрек, која симболише мушки принцип. Овакав распоред је присутан у готово свим већим градовима, укључујући Париз и Вашингтон. ЗАКЉУЧАК Представници светске
„елите“ стварају услове за уједињавање света под управом једне светске
владе, на челу са Антихристом, и у том циљу по целом свету шире
симболе своје власти. Због чињенице да највећи део становништва
не зна ништа о скривеном значењу тих грађевина, њихови планови иду
напред без постављања питања. Но, ти планови постоје већ вековима.
Менли П. Хол је 1918. године писао:
Вавилонска кула - Зграда Европског парламента у Стразбуру у облику недовршене Вавилонске куле А сви остали покушаји,
разних „рајхова“, завршавали су се рекама крви. Јер Христос, Неуједначитељ
и Неуједначиви, рекао је: „Који није са мном, против мене је; и
који не сабира са мном, расипа“ (Мт.12,30). А псалмопојац Давид:
"Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари? Устају
цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника
Његовог... Онај, што живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмева"
(Пс. 2: 1,2 и 4).
Фреска Христос Сведржитељ са мачем у руци, манастир Високи Дечани, XIV век. Учешће официјелног Православља на оваквим и сличним скуповима, не смућује и не саблажњава православне, јер они знају да је питање, да ли ће Син Човечији, када дође изненада и убије 'сина погибли', последњег тиранина људи, Антихриста, - наћи веру на земљи? (види: Лк. 18,8) На ово питање Свети Владика Николај одговара: „Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену, него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја... Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безбројни народи и језици и колена, ликоваће у Њој, као у тихом пристаништу. Књига Живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге, биће светлошћу уписана имена оних последњих хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос, када се јави у сили и слави Својој, са свима Светим Анђелима. И сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан. А Небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словесна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости... Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.“ |
|
Храмовна слава свечано прослављена |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
Овогодишња славска свечаност надмашила је сва очекивања. Управни Одбор се молитвено и најсрдачније захваљује свима који су својом посетом увеличали овогодишње славље, на првом месту Колу Српских Сестара "Царица Јелена", које је припремило славски ручак, као и домаћинима Милану и Сретенки Косановић са њиховом породицом. |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
ВРЕМЕ ДАХИЈА И КАБАДАХИЈА И ВРЕМЕ КАДИЈА Имајући у виду проблем најновијег и великог „раскола“ у СПЦ у Аустралији и ескалацују до сада незабележених судских процеса у историји СПЦ у дијаспори, сматрао сам за потребно да се пред предстојеће судско рочиште везано за „Манастир Светог Саве“ - Нови Келенић, огласим овим малим трактатом и по ко зна који пут подсетим српску јавност на узроке, а посебно и конкретно на узрочнике новонасталог катастрофалног стања, из кога је неопходно потребно тражити најцелисходнији излаз. Посебно је овога
момента значајно сазнање, из добро обавештених извора из Српске
Патријаршије у Београду, да ће питање црквеног раскола у Аустралији
бити као посебна тачка Редовног Заседања овогодишњег Светог Архијерејског
Сабора, а са посебним освртом на сиднејску ЦШО „Свети Великомученик
Георгије“ у Кабрамати, из које потиче највеће зло и несрећа, која
је задесила Српски Национални Корпус у Аустралији. |
|
Прошло је двеста година од страховладе београдских Дахија; Аганлије, Кучук Алије, Муле Јусуфа, и Фочић Мехмед Аге, који су чувеном „сечом кнезова“ изазвали преостале, непосечене са Карађорђем на челу, да подигну Први Српски Устанак. На општу нашу српску националну несрећу, за ових двеста година, ми никако да се ослободиомо нових и све новијих Дахија, које као да нам их „усуд“ додељује у временима ропским и смутним у нашој Отаџбини. Аганлији Брозу је било мало српских глава од Јајинаца, Крагујевца, Краљева, Јадовна, Јасеновца, бомбардовања скоро свих градова Србије на крају рата, од истих ових који су нас недавно бомабардовали, а данас нам перфидно и на наше очи, уз помоћ нових дахија и њихове страховладе чупају Косово - Срце из недара. У правом смислу своју „сечу Кнезова“ , Броз је завршио у Србији тек после крвавог братоубилачког рата, коначно и страшно поделивши српски национални корпус. И та подела је у њему, нажалост још увек и данас присутна и жива. Оно што нисмо могли ни слутити, догодило се да су нам нове Дахије стигли и у Аустралију. Још мање смо могли слутити да ће се нови Аганлија оваплотити у такозваном „епископу“ Иринеју, који је у првим данима своје страховладе показао сву своју наказност, немилосрдном „сечом кнезова“ – прогоном великог броја верног народа, и то оног најзначајнијег и самог језгра, који је одиграо пресудну улогу у организовању црквеног и националног живота Срба у Аустралији, и замећући кавгу за кавгом на сваком кораку. Истовремено и синхронизовано, као по прецизном плану и договору, васкрсавају и она друга тројица; Кучук Алија Радан, Мула Јусуф Ђурђевић, и Мехмед Фочић Ага Перић. Тако у потпуно новом издању, настаје „дахијска управа“ и страховлада над сиротом српском рајом у Аустралији. Она стара, од пре два века, била се кажу одметнула од Стамбола на Босфору. А ова, каже Аганлија Добријевић, ужива „пуну подршку“ од свога „Стамбола београдског“. Али Дахије сами, без својих помоћника не би могли успоставити своју страховладу. Зато су ту и КАБАДАХИЈЕ; њихови верни подрепаши и ударне песнице, аге и бегови; Милутиновић, Петровић, Шиповац, Ђорђевић, Ђурашиновић... И тако Дахије и Кабадахије направише прави „дар мар“, како би се тренутно стање српског националног корпуса у Аустралији, најједноставнијим народним изразом описало. Тако нам Српску Цркву у Аустралији доведоше дотле, ва више не личи на Цркву, већ на обичну и праву „разбојничку пећину“, и један крајње профани полигон, првенствено за личне међусобне обрачуне, борбу за остваривање личних интереса, а за постизање циљева који са црквом, вером и Богом, немају ничега заједничког. Уместо устоличења Христове Љубави, зацарила се небивала и до сада невиђена мржња, сукоби личних и профаних интереса, који свој епилог нажалост налазе на судовима. Да би се поступно
анализирало и описало сво зло које се у последњих неколико година,
а за време ове „дахијске“ и „кабадахијске“ управе накотило у Аустралији,
потребно је несравњено много више и времена и простора, него што
то може стати у један обичан новински текст. Сво ово зло, представља
посебну и велику тему за једну подебљу књигу, и то мало већег формата. Ови модерни Дахије
уз помоћ Кабадахија, обнављају правни систем из времена Кадија.
Они туже, они суде, они пресуђују. У време црквене
поделе у дијаспори, такозваног Амричког Раскола 1963. године, у
Аустралији уопште није било судова. И да поновимо; у Аустралији судова није било... А данас? Да је овај „раскол“, кога су Дахије и Кабадахије у СПЦ у Аустралији изазвали, много тежи, озбиљнији и опаснији од претходног, показује и чињеница да се у Аустралији тренутно води неколико судских процеса, и то на Врховним Судовима појединих федералних држава. 1. На Врховном Суду
државе Квинсланд - ЦШО Свети Никола у Јужном Бризбану Истовремено отпор Дахијама, пружиле су још две ЦШО, о којима нас је и дневна штампа обавестила, а то су „Свети Сава“ у Аделаиди и „Свети Архиђакох Стефан“ у Кизбороу (Мелбурн). И тамо се у оба случаја, да би се проблем решио, од адвоката тражило да кажу своју реч. И не ради се овде више само о „слободњацима“... Маратонски судски процеси Гледајући све ове судске процесе који се одвијају у Цркви, а на световним судовима, без обзира што Свети Канони изричито ЗАБРАЊУЈУ решавање црквених спорова на њима, интересантно је подсетити се на два поменута и карактеристична случаја у САД; а то су судски процеси у случају Манастира Либертивил и Катедрале „Светог Саве“ у Њујорку. Суд везан за Манастир Либертивил, трајао од 1963. до 1979. године. Дакле пуних 16, и словима, шеснаест година. За Катедралу у Њујорку, још дуже; од 1963. до 1989. Дакле пуних 26, и словима, двадесет шест година. За Манастир Либертивил,
било је јасно зашто је патријаршија добила, будући да је он грађен
пре црквене поделе а за седиште епархије Америчко Канадске СПЦ.
Рат је трајао пуних 26 година, да би патријаршија добила своје седиште
назад. Што се тиче Манастира
Новог Каленића, ситуација је слична, али сада комплетно обрнута.
Имање је купљено у времену највеће и најжешће црквене поделе. Имање
су купили искључиво Слободни Срби, односно тадашња Слободна СПЦ
а за времена која су дошла и која долазе када неће више бити комунизма
у Српској земљи! Они су манастир подигли искључиво и само својим
средствима, а са историјски значајним и наменским циљем, да у њему
буде седиште Епархије и епископа, што је и био све до доласка Аганлије
Иринеја. Огрешења „епископа“ Иринеја Велики је и дугачак списак, и тешко избројив број огрешења, овог „модерног“ Дахије. Побројаћемо нека најважнија, са којима ће ући у историју СПЦ. Противзаконито и противуставно је, а са позиције администратора, у манастиру Новом Каленићу, укинуо седиште епархије и епархијског епископа и његову столицу преместио у Сиднеј. Да апсурд буде још већи, седиште једне епархије, преместио је у ЦШО која је припадала сасвим другој епархији, што је једноставно речено, било погибељно и незамисливо, а још горе, потпуно супротно канонском реду и поретку. Са легалним и легитимним власницима манастирског поседа, Имовинским Повереништвом, од првог дана када је крочио на тло Аустралије, није остварио нити један једини дужни „пастирски“ контакт. Напомене је вредно, да су сви претходни епископи учествовали по своме положају у раду овог важног Повереништва и да су истоме сви председавали. У два наврата манастирску цркву је закључао, свештенослужитеља склонио и није дозволио богослужење, што је све противно Светим Канонима Православне Цркве, по којима је сваки епископ дужан да поступа, и да их поштује. Прво он, да би то могао да тражи и од њему подчињених. Власнике манастирског поседа - Имовинско Повереништво, ниједног јединог момента није признавао, његове легалне и легитимне руководиоце, из црквене заједнице је екскомуницирао и из чланства њихових ЦШО избацио, а легалну и легитимну установу регистровану по Федралном закону Аустралије прогласио је за страно тело у СПЦ, односно за неку „протестантску“ творевину. Пуне три године према Повереништву, материјално финансијске обавезе епархије којом је неканонски администрирао, није испуњавао, да би на крају „славно“ завршио каријеру администратора, забраном приступа на манастирко имање. И сада се овај Дахија појављује са својим Кабадахијама на оволико судова, тражећи и „неко своје право“!? Прота Драган
Сарачевић |
|
Члановима
и парохијанима Слободне Српске Православне Црквено Школске Општине "Свети Великомученик Георгије" - Канбера |
|
Драга браћо и сестре, Обраћамо Вам се овим писмом, са којим желимо да
Вас упознамо са Распоредом главних богослужења, У Недељу 6. Маја, на Ђурђевдан, ЦШО "Свети
Великомученик Георгије" у Канбери, Субота 2. Јуни – Духовске Задушнице Недеља 3. Јуни – Силазак Светог Духа на
Апостоле – Духови Недеља 10. Јуни – Петровске покладе У Недељу 1. Јула, после Свете Литургије
служиће се ВИДОВДАНСКИ ПАРАСТОС
После полагања венаца пред спомеником, у сали Српског
Центра биће припремљено подушје БОГОСЛУЖЕЊА И СВЕЧАНОСТИ У МАНАСТИРУ „СВЕТОГ САВЕ“, НОВОМ КАЛЕНИЋУ У Суботу 2. Јуна, Духовске Задушнице. ВИДОВДАН у Манастиру НОВОМ КАЛЕНИЋУ - Субота
30. јуна. У Недељу 26. августа СЛАВА САВЕЗНОГ КОЛА
СРПСКИХ СЕСТАРА Желећи Вам од Господа свако добро, најсрдачније
Вас поздрављамо, У име Урпавног Одбора ЦШО и Манастира Новог Каленића Протојереј Драган Сарачевић У Канбери, 22. Априла 2012. године |
|
ВАСКРСЕЊЕ
ХРИСТОВО СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕНО |
![]() |
Празници Христовог Васкрсења су ове године у храму Светог Великомученика Георгија у Канбери прослављени достојанствено и на опште задовољство са изузетном и изнад очекивања добром посетом. Нажалост, овога пута са фотографијама затајила главна камера, па нисмо у могућности да сликовитије прикажемо сва богослужења. Очекујемо да нам парохијани пошаљу још прилога. Посебна карактеристика овогодишњег васкршњег славља је велика посета омладине и деце, и велики број причасника. |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
|
ГОДИШЊА СКУПШТИНА ИМОВИНСКОГ
ПОВЕРЕНИШТВА |
|
|
На два велика празника; Благовести и Лазареву Суботу, 7. априла ове године у Манастиру Новом Каленићу, одржана је редовна Годишња Скупштина Имовинског Повереништва. Поред ов ескупштине, одржана је и прва седница Епархијског Савета Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, годишња скупштина Савезног Кола Српских Сестара, као и годишња скупштина парохије Манастира Новог Каленића. Имовинско Повереништво је поред устаљеног Дневног Реда и подношења редовних годишњих извештаја, већи део заседања посветило питању актуелног судског процеса, на коме је о њему поднет детаљан извештај. Чланови Повереништва су обавештени да је за предстојеће рочиште, адводкатски тим припремио све што је за сада потребно. Општирније у Васкршњем броју Епархијског Весника |
| У Канбери "Глас
Равне Горе", поново на државном Радио Програму |
![]() |
После вишемесечне паузе, и стрпљивог чекања, Организација Српских Четника "Равна Гора", месни одбор за Канберу, добила је поново свој простор зa емитовање српског радио часа "Глас Ревне Горе", који постоји више од 30 година. Програм ће се емитовати сваког понедељка са почетком у 21.оо час у трајању од 30 минута Водитељ програма је прота Драган Сарачеивић |
![]() |
Дејвид Јигли (David Yeagley), БЕЛА КУЋА СЛАВИ ЗЛОЧИНЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ Др Дејвид Јигли је пијаниста, композитор
(један од 4 образованих америчко индијанских композитора класичне
музике), писац, сликар потрета, политички коментатор, учењак, говорник.
Предаје психологију, књижевност, музику, филозофију на Оклахома
државном универзитету. |
|
Среда, 4 април 2012 Дејвид Јигли (David Yeagley), написао је пост на једном од својих блогова БедИгл.цом (BedEagle.com) о слављењу злочина над Србима од стране Беле Куће, као реакцију на вест да ће подпредседник Џо Бајден у Белој Кући угостити косовског мафијашког ”премијера” Хашима Тачија, који је тренутно под истрагом за трговину људским органима. У бескрајној бујици националних клеветањa, демократска администрација сада је позвала косовско албанског муслиманског мафијаша Хашима Тачија у Белу кућу. Потпредседник Џо Бајден састао се са Тачијем и раније (2010). Ово је наставак највећег злочина Америке 20. века: међународне крађе Косова од Србије, и стварања нове, источноевропске муслиманске државе и раја за сваку врсту међународног криминала познатог човеку. Бил Клинтон је започео, Џорџ Буш је славио, а црни туђин афрички Комунистички муслимански издајник у Белој кући то наставља.
”Хеј имаш одличну косу, Хашим!”,
Каже Бајден косовском мафијашу Хашиму Тачију, шефу новог, Америком
направљеног центара криминала у Источној Европи: Косова. Косово
је буквално отето од Србије помоћу администрације Била Клинтона. Хашим Тачи има дугу историју антагонизма против Србије. Постао је премијер Косова 2007, и обећао тада да ће Косово учинити независним од Србије. Енглески "Гардијан" 2010: “Хашим Тачи је идентификован као шеф мреже која је почела криминално рекетирање на почетку косовског рата 1998’99, и од тада одржава снажну превласт над владом ове земље.” То је човек којег слави Бела кућа.
Ово је херој у очима наше националне владе. “Хашиму Тачију треба честитати.
Он је успео себе да прогласи премијером једне земље која не постоји
(и по међународном праву, никад неће), након што је био вођа једне
од најмонструознијих терористичких организација која се бавила варваризмом
и тероризмом, мучењем и силовањем, отмицама и убиствима. Он је пример
Принца произишлог из монструма, неетички подржаног од стране припадника
међународне заједнице, упркос издатом налогу за његово хапшење због
терористичких активности. BadEagle.com је поновио много пута у прошлости, грешка коју је Србија направила је била што је дозвољавала албанским муслиманима да мигрирају у Србију. Лекција Косова је једноставно довољна: када се усели довољно странаца, онда они захтевају територију. Али, како и зашто су Сједињене Државе су одлучиле да подрже такав међународни криминал, глобалну крађу, тако очигледну, тако нечувену, је мистерија која је још увек нерешена. Хероин, оружје, секс, шта год организовани криминал има да понуди, очигледно је било одобрено од Клинтона, Бушова администрација је то покривала, а Бела кућа отворено слави. Бела кућа одаје почасти Хашиму Тачију. Ово је заиста ван памети. Ова измишљена националност. Нема достојанства, поноса, части, и нема снаге у Сједињеним Америчким Државама. То не може бити. Не сада. Ради се о моћи и новцу, у рукама неколико играча. Нације су само картице или чипови у игри, алатке у трговини. Државност није ништа за њих. Ови трговаци елитистичких снага стављају себе изнад нације, изнад човечанства. То је богохуљење. Изворни текст на енглеском језику можете прочитати на блогу badeagle.com. |
|
WARNING УПОЗОРЕЊЕ |
| Овако нас је у последњем рату убијао „милосрдни
анђео“ |
|
|
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
| ГОДИШЊА
СКУПШТИНА ЧЛАНСТВА У ЦШО СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ и ГОДИШЊА СКУПШТИНА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА "ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА" - КАНБЕРА одржане у Недељу 18/5 и у Недељу 25/12 Марта 2012 |
|
|
Управни Одбор ЦШО са УО Кола Српских Сестара |
|
НОВА КЊИГА Проте Драгана
Саречевића |
|
ИЗВОД ИЗ ПАРЕДГОВОРА АУТОРА Будући да нисам био у могућности да у једном правном – канонском беспоретку, у коме смо се били нашли, да до краја изведем проблем на чистину и покажем и другу страну медаље, како би се он у потпуности сагледао, одлучио сам да објавим овај зборник чији ће документи изнети на светлост дана једну пуну, али од очију јавности сакривену истину, за коју су се сви завереници у томе заверничком ланцу до изнемоглости трудили, да она тако остане покопана и заувек сакривена, и да се на њено мисто устоличи лаж, којом је кљукано и пренакљукано јавно мњење. Тако лаж понољена небројено пута, а да то трагичније буде, од оних који по императиву своје службе треба да сведоче истину, она поприма снагу истине, замењује истину, и тако постаје за то исто јавно мњење, посебна, али сада већ устоличена „истина“. Поред овог разлога, који је и главни, да објавим ова документа руковођен сам био исто тако и личним и породичним разлозима. Наиме, сматрао сам за потребно да објасним својој супрузи и нашој деци, који су у овом периоду у коме се надамном а истовремено и над њима, одвијао један невиђени духовни терор; зашто је њен супруг и њихов отац, после три деценије у свештеничком чину, избачен као обичан и последњи разбојник на улицу, а да његова кривица није била нигде написана, а што је још трагичније, ни доказана. Напротив. |
![]() |
Сматрао сам да и они, који су заједно самном испили ову чашу горчине, и који су самном састрадавли, и који и данас самном састрадавају, имају право да сазнају пуну истину о моме случају, који је мој, исто толико колико и њихов. Такође сам сматрао да и моји искрено верујући и дугогодишњи парохијани, који су били у процепу и на муци да схвате о чему се заправо ради, а који су били убеђени да сви заједно, и они као ја и моја породица страдамо на правди Бога, а који су нас сво време овог немилосрдног прогона подржавали, и који нам и данас пружају подршку, имају неприкосновено право да сазнају шта је у позадини проблема, односно да сазнају исту ту истину, која може бити само једна, неокрњена, дакле целовита. То је још једна моја обавеза, коју њима посебно у знак поштовања и неизмерне захвалности дугујем. |
![]() |
ЕКУМЕНИЗАМ Јеромонах Сава Јањић РАЗБОЈНИЧКИ САБОР ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА ЈЕРУСАЛИМСКОГ ДИОДОРА У ЦАРИГРАДУ - 1993 г. Оштар, али по свему светоотачки и предањски став патријарха Диодора, довео је до озбиљних несугласица између две древне Патријаршије. Цариград још од раније није гледао са симпатијама на чињеницу да Јерусалимска Патријаршија постаје духовни стожер око које се окупљају све антиекуменистичке снаге. Посебан проблем био је све чешће одржавање контаката Јерусалима са извесним старокалендарцима[1] као и отворена подршка коју Јерусалим даје неким парохијама у Аустралији које су у сукобу са својим архиепископом Стилијаносом. Овај сукоб између две Патријаршије кулминирао је сабором одржаним у Цариграду од 30-31 јула 1993.г. коме је председавао Патријарх Вартоломеј, а учестовали су још и Александријски Патријарх Партеније, грчки архиепископ Серафим са још већим бројем епископа Цариградске Патријаршије (међу њима и Јаков амерички и Стилијан аустралијски) и ширег грчког говорног подручја. |
|
Сабор је био уствари окупљен како би се осудио Патријарха Диодора и његове активности које Цариград сматра неканонским. Сам Јерусалимски Патријарх, иако позван, није се одазвао на позив са објашњењем да према светим канонима Патријарху једне помесне Цркве може једино да суди Васељенски Сабор.[2] Патријарх Диодор је оптужен по разним питањима: мешања у послове друге јурисдикције, "фракционашке делатности", за заверу против Цариградске Патријаршије и причешћивање са "расколницима и јеретицима". (што је забрањено на горепоменутом скупу патријарха 1992.г.)[3] Сабор доноси одлуку по којој је због тих активности патријарх Диодор са двојицом својих архиепископа рашчињен[4], мада ипак, руководећи се "крајњом икономијом и човекољубљем" сабор одлаже одлуку односно патријарха Диодора уколико се покаје до Божића те године и исправи своје поступке. До тог времена стављен је под суспензију и сви поглавари Православних Цркава су позвани да до тог времена не опште са њим. Одмах после сабора име патријарха Диодора је избрисано из Свештеног Диптиха Цариградске Цркве, (да би поново било уписано неколико месеци касније када ће доћи до неке врсте компромиса). Двојица јерусалимских владика враћени су у ред монаха. Одлуке овога сабора достављене су свим поглаварима Православних Цркава. Ова одлука изазвала је веома бурене реакције. Ипак остале патријаршије нису званично реаговале сматрајући то интерним "грчким проблемом"[5] који они треба да реше. Било је доста протеста са Свете Горе, мада су већи манастири ћутали. Једни су у овој одлуци видели очигледно пројављивање папистичких тенденција Цариградског Патријарха. Други, опет, покушај екумениста да се обрачунају са антиекуменистом патријархом Диодором који је почео да "кочи" унију са противхалкидонцима и римокатолицима и да се полако приближава коалицији традиционалиста против екуменистичког курса Цариграда. Заиста, овај сабор који, бранитељи патријарха Диодора сматрају "разбојничким" и противканонским окупио је све највеће звезде православног екуменизма које још одавно потпадају под осуду низа канона који забрањују заједничке молитве са јеретицима, признања њихових светих тајни, учествовање у њиховим празницима и службама и др. Поред тога у саборском документу се запажа осуда мешања патријарха Диодора у јурисдикцију Васељенске Патријаршије у Аустралији, чиме се јавно истиче жеља Цариграда да у својим рукама држи целу Дијаспору, најпре грчку, а затим и других православних народа. Оптужбе да патријарх Диодор одржава везе са "шизматичким и јеретичким групама" (старокалендарцима митрополита Кипријана) показују какве произвољне аршине има Цариград. С једне стране док се римокатолици, англиканци и монофизити називају "Сестринским Црквама", "браћом у Христу" дотле се једноверна браћа која су се услед веома компликованих околности нашла одвојена од матице Цркве веома грубо називају јеретицима и шизматицима. Ове две речи до сада патријарх Вартоломеј није употребио ни за једну јеретичку групу која је осуђена Васељенским Саборима. Сетићемо се константног настојања Цариграда да и Руску Заграничну Цркву прогласи за безблагодатну и неканонску, иако је она проширила Еванђеље по свим крајевима света и просијала бројним исповедницима вере православне, великим јерарсима и светитељима чудотворцима[6]. Питамо се, да ли је показатељ да је неко пао у јерес или раскол само чињеница да се не слаже са неопапизмом господина Вартоломеја или је то пак као вековима до сада неправилно исповедање православног учења и извртање апостолске вере и свештених канона. Старокалендарски[7] раскол који је болна рана
на телу Еладске Цркве и целог грчког народа последица је непромишљене
и противканонске имплементације Енциклике из 1920 г. и увођења
папистичког календара, који сам по себи није јерес, и не баца
кривицу на оне који га по послушности својим епископима следе,
али отворено баца проклетство на оне који су га самовољно увели
и тиме узроковали страшне поделе. Да су Цариград и цела Грчка
Црква показали барем онолико ревности у превазилажењу проблема
старокалендараца колико је показала у развијању дијалога са римокатолицима
и монофизитима, сигурно би овај проблем који дубоко погађа сваку
православну душу одавно био решен. Нажалост овај раскол се толико
радикализовао да поједине групе екстремних зилота често испровоциране
отвореним екуменизмом већ прелазе границе богохулства и јереси.
Да ли су само они криви због тога? Питамо се? Но вратимо се нашем
цариградском сабору који је de facto исповедио јерес папистичке
еклисиологије која се полако намеће свим Помесним Православним
Црквама. 1. Ради се о старокалендарцима око митрополита Кипријана и његовог епископског синода, са центром у манастиру Св. Кипријана и Јустине, у Филију, које је патријарх Диодор посетио 2. октобра 1989.г. и одржао раније наведену беседу. Синод митрополита Кипријана не сматра себе засебном Црквом нити ико од његових епископа носи титуле већ упражњених канонских новокалендарских епископија. Они признају благодатност и новокалендарских Цркава, мада се у знак протеста због екуменизма и новаторства уздржавају од општења са њима. (Еклисиолошки став сличан ономе који држи Руска Загранична Црква) Важно је да напоменемо да поред ове групе старокалендараца, која је иначе у канонском општењу и са Руском Заграничном Црквом, постоје још две групе које се не налазе у општењу ни са једном канонском православном Црквом нити међусобно имају икаквих контаката. Реч је о тзв. "Матејевцима", радикалним зилотима око архиеп. Андреја и нешто умеренијој, али и бројнијој групи архиеп. Хризостома II који потпуно негирају постојање благодати Светог Духа у било којој другој Православној Цркви осим њиховој. Занимљиво је да се екуменистички настројени новокалендарци у Грчкој посебно боре против синода митрополита Кипријана (који је рашчињен од званичне Грчке Цркве) и његове умерене "еклисиологије отпора", док на остале старокалендарске заједнице и њихове екстремне ставове гледају више са подсмехом. За разлику од ових екстремних група које су идолатризирале питање календара, митрополит Кипријан и његова заједница тврде да питање календара није основни проблем, већ дух новаторства и екуменски компромис који представља истинску позадину промене календара и који је довео до њега и Цркву Христову води ка потпуној апостасији. 2. Сваки патријарх може по канонима да сазове и велики сабор као овај, али он има компетенцију да решава само проблеме у оквиру те патријаршије, а не питања друге аутокефалне Цркве. 3. "Саставши се ... изразили смо потребу да све Помесне Православне Цркве у потпуној солидарности осуде расколничке групе и да избегавају потпуно општење са њима где год се нашли "док се не покају", како тело Православне Цркве не би било у овом питању подељено, јер ни крв мученика не може да опере грех раскола, јер поделити Цркву није мање зло од пада у јерес по речима св. Јована Златоуста." 4. У саборском документу се дословно каже: "Стога овај Велики Сабор са намером да заштити угрожено јединство и мир Цркве и у намери да васпостави ауторитет Св. Канона који су богохулно погажени једнодушно је одлучио да се глава и иницијатор ових неканонских активности, Патријарх Диодор Јерусалимски као и његови непосредни сарадници, Архиепископи Тимотеј Лидски и Исихије Капитолијски, који будући без покајања, настављају да саблажњавају и деле грчки народ унутар и ван Грчке, буду суспендовани." (Текст је преузет из листа Тијатирске архиепископије, која је под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије ORTHODOX OUTLOOK бр: 49, 1993.г. 5. Нажалост, у данашње време сведоци смо све чешћег уско-националног гледања на веома крупне проблеме које потресају Цркву. У Цркви не би смело да има грчких, српских или руских црквених проблема и интереса. Сваки проблем, а поготово сукоб између две патријаршије, проблем је целе Цркве. Пасивна незаинтересованост и политика немешања веома су озбиљан показатељ кризе црквене свести. 6. 11 јула је извршено свечано прослављење новопројављених нетљених моштију св. Јована Максимовича, великог јерарха Руске Заграничне Цркве. 7. Старокалендарски покрет у почетку (1924-1935 г.) настаје спонтано. Након увођења новог календара број верника који је остао веран јулијанском календару био је веома мали. Додуше међу њима је било и неколико познатих црквених историчара који су уживали подршку тадашњег александријског патријарха Фотија. Првих шест месеци у покрету није било ниједно свештено лице, док прва двојица нису пришла покрету. Чувена појава часног крста на небу 14-15 септембра 1925.г. на сами празник Воздвиженија Часног Крста (по јулијанском календару) изнад мале цркве у предграђу Атине био је повод да још велики број верника приђе старокалендарцима. Крст се појавио на небу око поноћи и читав сат времена су га посматрали верници и полицајци који су били послани да прекину молитвени скуп. Међутим, ипак, највећа заслуга за ширење покрета припада светогорским монасима, зилотима, који су обилазили грчку земљу, утварђивали верне, оснивали катакомбне цркве и манастире. Званична Црква се томе оштро супротставила, протеравши неке свештенике у Свету Гору. Цркве су затваране, литије растуране, верници прогањани, монаси и монахиње сурово истеривани из својих манастира које је преузимала званична Црква. Ипак до 1934.г. било је формирано око 800 заједница, почели су да излазе први листови. Ипак покрет је био без јерархије. Преломни тренутак наступа 1935.г. када су једанаест епископа најавили прелазак у старокалендарце. Ипак после низа притисака од стране званичне Цркве, само су тројица устрајала. Међу њима је био митрополит Хризостом флорински који је постао и вођа покрета. Они су почели да рукополажу друге епископе. Циљ покрета није био за то да у почетку створи паралелну Цркву, већ да својим ставом утиче на званичну Цркву и верни народ да опозову увођење новог календара и са њим низа других новотарија. Старокалендарци у почетку нису негирали валидност светих тајни новокалендарске Цркве, њихови епископи нису носили титуле већ упражњених митрополија. Међутим, већ врло рано почиње да се у покрету јавља једна екстремна струја око епископа Матеја који се 1937.г. одваја од синода митрополита Хризостома, сам почиње да неканонски хиротонише своје епископе и да негира постојање благодати у званичној Цркви. Митрополит Хризостом је последњих неколико година живота проживео у великим прогонима и страдањима заједно са многим члановима покрета (свештеници су затварани и бријани, цркве су скрнављене и демолиране, одузимани су свети сасуди, било је случајева и силовања монахиња, док је један свештеник у Патри умро од задобијених повреда). Прогоне је иницирао тадашњи архиепископ атински Спиридон 1949.г. Сам митрополит Хризостом је био у притвору у манастиру Св. Јована на Лезвосу одакле се убрзо вратио у Атину, на интервенцију премијера државе. После смрти митрополита Хризостома 1955.г. старокалендарска Црква остала је без епископа. Тада је у помоћ притекла Руска Загранична Црква са неколико својих епископа који су, додуше без дозволе синода, хиротонисали нове епископе. Ова рукоположења ће Синод РЗЦ признати тек 1969.г. и објавити пуно литургијско општење са старокалендарцима. Након две године синод РЗЦ ће исправити неканонски статус епископа које је хиротонисао епископ Матеј. У периоду између седамдесетих и деведестих година, грчка старокалендарска заједница пролази кроз велика искушења међусобне неслоге, образовања нових синода, раскола и рашчињења. У том периоду је нажалост преовладао радикални став у коме су предњачили "Матејевци", који потпуно негирају благодатност званичне Цркве и штавише и РЗЦ од које су примили канонско апостолско прејемство. Нешто умеренији, али и даље са негативним ставом према благодатности новокалендарске Цркве био је синод око архиепископа Авксентија, кога је наследио и сада води ту струју архиепископ Хризостом II. Трећу групу су оформили 1985.г. митрополит Кипријан оропоса и филија и Ђовани сардинијски који су остали доследни првобнитном ставу да званична Грчка Црква није остала без благодати, већ да је њено духовно тело дубоко рањено јереси екуменизма и модернизма. Управо због тога они одбијају општење са Црквом матицом, али не претендују на то да су они једина истинита Грчка Црква те стога епископи њиховог синода не носе већ постојеће титуле, за разлику од друге две радикалне групе које себе сматрају јединим истинитим Православним Црквама на свету, те њихови поглавари (Хризостом II и Андреј) носе обојица титуле архиепископа атинског и целе Грчке. Због оваквог "умереног" става кипријановаца ватренији старокалендарци су их прогласили екуменистима и издајницима. У сваком случају еклисиолошки став тзв. "Синода супротстављених" око митрополита Кипријана, веома је близак ставу РЗЦ која званично никада није негирала каноничност Московске Патријаршије и поред свих њених пропуста. Митрополит Кипријан је у међувремену рукоположио још неколико епископа у Африци, Грчкој, Западној Европи и САД. 1992.г. Румунска Старокалендарска Црква (која броји око 2 милиона верника) предвођена митрополитом Власијем, која је у општењу са Кипријаном, ступа у општење са РЗЦ и подстиче синод Заграничне Цркве да прими у општење старокалендарце око митрополита Кипријана. Прво свечано саслуживање одржано је приликом глорификације Св. Јована Максимовича 11. јула 1994.г. Тренутно ситуација је следећа. Против све развијенијих екуменистичких активности Цариграда и неких других помесних Православних Цркава, као и у јеку све већих папистичких апетита патријарха Вартоломеја, с друге стране формиран је један међународни традиционалистички фронт кога чине тренутно: Руска Загранична Црква, Старокалендарска Црква митрополита Кипријана, Румунска старокалендарска Црква и Бугарска старокалендарска Црква око епископа Фотија, које се све међусобно налазе у литургијском општењу и имају јединствен еклисиолошки став. Поред тога, иако не у званичној канонској вези, са њима одржава контакт велики број антиекумениста из свих помесних Православних Цркава, поготово патријарх јерусалимски Диодор. Многи римокатолици и протестанти, поготово њихови клирици, проналазе данас управо преко ове заједнице Цркава једини пут за улазак у Православну Цркву канонским путем, крштењем и евентуалним монашењем и рукоположењем, док с друге стране Цариград отворено забарањује крштавање паписта, поготово ако се ради о њиховим "свештеницима" или "бискупима". Ипак ове Цркве (за разлику од РЗЦ која неформално општи са Српском Црквом), немају литургијског општења са иједном другом канонском Помесном Православном Црквом, што компликује њихов канонски статус. На основу свега овога јасно је зашто ове Цркве представљају кост у грлу православним екуменистима, који их називају јеретицима и шизматицима (изразима које не употребљавају за квалификацију своје "браће у Христу" из папистичких, протестантских и монофизитских заједница.) Будући да се ове заједнице не сматрају канонски зависне од званичне Цркве и њеног преовлађујућег екуменистичког расположења, оне имају много шири маневарски простор и већу слободу за борбу против екуменизма и модернизма с једне стране и неразумног, радикалног зилотизма, с друге стране. Отуда и тако интензивно настојање Цариграда да преузме пуну контролу над православном дијаспором, где ове Цркве најјаче делују, како би онемогућио њихово ширење утицаја. Нажалост због постојања крајње радикалних и богохулних ставова грчких старокалендараца друге две групе, цели покрет је дубоко компромитован као болестан и уображен и као такав не представља велику опасност за екуменисте већ им својом "ревношћу, али не по разуму" даје савршен пример на коме могу да се изругају свим противницима екуменизма. (на основу брошуре: "The Old Calendar Orthodox Church of Greece", епископи Хризостом, Авксентије и Амвросије, Etna, California 1994. г.) |
![]() |
Сукоб
масона и језуита Др Мирољуб Петровић Сваком озбиљном човеку је јасно да су политичари само пиони на политичкој сцени неке државе. Главни играчи – они који вуку конце и управљају политичарима су у позадини –невидљиви за оне који имају слаб „вид“, а таквих је много. Захваљујући великој манипулиацији и испирању мозгова током низа година, људи су постали неосетљиви на превару и слепи да препознају оно што се око њих дешава. |
|
Сваком озбиљном човеку је јасно да су политичари само пиони на политичкој сцени неке државе. Главни играчи – они који вуку конце и управљају политичарима су у позадини – невидљиви за оне који имају слаб „вид“, а таквих је много. Захваљујући великој манипулиацији и испирању мозгова током низа година, људи су постали неосетљиви на превару и слепи да препознају оно што се око њих дешава. Ко су главни играчи у Србији? Ко помера политичаре као пионе на шаховској табли? Сами пиони (политичари) нам то
кажу, иако ни сами нису свесни каква је позадина оних који са
њима управљају (политичари верују да велики играчи њих само „финансијски
помажу“ да се боре за „праве вредности у друштву“). Јелена Триван (ДС) каже: Посланик ДС-а Горица Мојовић признаје: Шеф посланичке групе мањина Балинт Пастор каже да се учланио у „Малтешки ред“ из „радозналости“. Шта је „Малтешки ред“? У питању је моћна и веома утицајна
католичка организација прихваћена као субјект међународног права,
мада од „територије“ поседује свега две виле у Риму. Овај ред
има дипломатске односе са 96 земаља и сталне мисије у УН-у и његовим
специјалним агенцијама, и делегације у интернационалним организацијама.
„Малтешки ред“ активан је, како они то воле да кажу, у областима
„медицинске и друштвене неге и хуманитарне помоћи“ у више од 120
земаља. Мисија „Малтешког реда“ је сумирана у моту „Одбрана вере
и помоћ онима који пате.“ Убрзо је основао „Ред
језуита“ (или „Ред Исусоваца“) са циљем „одбране вере“.
Папа је убрзо језуите назвао „армијом римске цркве“, што
су они заиста и били. Уследиће крваве године инквизиције
и прогона „јеретика“ од стране армије језуита који су се бавили
„одбраном вере“. На чело језуита постављен је „језуитски генерал“
или „црни папа“, како га неки зову. Ако читамо језуитску литературу
видећемо да је као њихов највећи непријатељ означена масонерија.
Са друге стране, ако читамо
масонску литературу, видећемо да масони означавају католичку цркву
својим највећим непријетељем која их је током вековао најстрашније
прогањала називајући их „сатанистима“. Тако имамо да су се у задњих неколико векова профилисала два моћна табора која се боре за превласт у свету: 1) језуитски (римокатолички) табор који контролише углавном Европу (без Велике Британије) и њихове савезнике, са седиштем у Ватикану. Под контролом имају Ватиканску банку, Европску централну банку и многе друге банке. 2) масонски табор који контролише САД, Велику Британију и њихове савезнике, са седиштем у Вашингтону (где је смештен Врховни савет 33. степена масонерије). Масони делују преко својих организација као што су Билдерг група, Трилатерална комисија и др, а под контролом имају америчке Федералне резерве и многе друге банке. Прву велику победу у Европи масони су остварили заузимањем „најстарије католичке ћерке“ – Француске, током чувене „Француске револуције“ крајем 18. века. Сукоб се наставио током Првог светског рата када су језуити преко „апостолске монархије“ (Аустро-угарске) покушале да прошире сферу свог утицаја. Исте стране су се сукобиле и у Другом светском рату када су језуити потписали Конкордант са Хитлером, повукли са политичке сцене своју страну (Странку центра која је била једна од најутицајних у Немачкој) и буквално довели Хитлера на власт (о чему је детаљно писао Џон Корнвел у књизи „Хитлеров папа“). Сукоби у Србији Борба масонерије и језуита у Србији
нарочито је букнула крајем 19. и почетком 20. века. Династија
Обреновић је имала „јако добре односе“ са Аустро-угарском монархијом,
док су Карађорђевићи били миљеници масона Енглеске. Велики број
масонских симбола, кипова и ознака широм Београда и Србије настао
је управо за време владавине Карађорђевића између два светска
рата, укључујући и кип Луцифера (Светлоноше) који и данас стоји
на згради Владе Србије, и који је утиснут на нове личне карте
држављана Србије. Подсетимо да је у то време председник САД био Бил Клинтон (који је завршио филофију на највећем језуитском универзитету у Америци, у Џорџ Тауну). Када је Милошевић „пуштен низ воду“ јер се показао као „слаб пион“, језуитска и масонска страна су започеле борбу око позицинирања нових пиона на простору Србије. Језуити су контролисали Демократску странку у којој су и масони имали велику утицај. Када масонска опција преко Војислава Коштунице није успела да преузме примат у ДС-у дошло је до формирања ДСС-а (Демократске странке Србије). Масонерија је још једном покушала
да направи пуч у ДС-у преко Слободана Вуксановића, али је на изборима
унутар странке победу однео језуитски ђак Зоран Ђинђић. Због великих проблема које је
правио Ђинђићу, Шешељ је убрзо био пребачен у Хаг, а само неколико
месеци након смрти водећег масона Србије – Тапија, убијен је Зоран
Ђинђић, у марту 2003. (упућени кажу да је масонска освета била
жестока.) Масонерија у контра-нападу Неспособног Коштуницу је требао
неко да замени. Процењено је да су најбоља замена за њега Томислав
Николић и Александар Вучић. И заиста, након разбијања
Српске радикалне странке скоро сва масонска елита је почела да
се учлањује у Српску напредну странку – дојучерашњи најближи сарадници
Коштунице, али и неки нови (стари) пиони од великог утицаја, као
што је бивша саветница Мирољуба Лабуса – Зорица Михајловић – Милановић,
сада члан Главног одбора СНС-а. Борба између две сукобљене стране
се наставља, а нису ретки случајеви да једна од страна открива
„инсајдера“ супротне стране у својим редовима. Тако је откривено
да је један од „најуспешнијих бизнисмена Србије“ градоначелник
Зрењанина Горан Кнежевић (члан ДС-а) у ствари члан супротстављеног
табора. Убрзо након што су објављене његове слике из масонске
ложе, био је ухапшен „због финансијских малверзација“. Медији у Србији потпуно потпадају
под контролу две сукобљене стране (језуитске и масонске) са којих
не силазе ДС и СНС, док споредни играчи добијају мање простора.
Наравно да се патриотске странке и организације (као радикали
и Двери) потпуно игноришу, или исмејавају, ако је то икако могуће. Народ у Србији осећа да живи све теже, да глад куца на многа врата, али агресивна медијска кампања уверава многе да ће „стање бити боље“ и да „треба издржати тренутку кризу“. Тако се људи још дубље закопавају у живо блато. У најгорој ситуацији су запослени у државним службама и они који се финансирају из буџета (пензионери, просветари, полицајци, медицинари, правосудни радници…) јер њихове плате директно зависе од страних позајмица (читај: новца без покрића). Спољни фактор може у сваком тренутку да заврне славину зајмова, као у случају Грчке (у Грчкој протествују управо они који су се навукли на нереалан живот завистан од државних позајмица). Поставља се питање: Како избећи грчки или, још горе, афрички сценарио у Србији? Постоји само један реалан одговор: враћање традиционалним вредностима и животу у природи, по угледу на наше славне претке. Оспособљени за живот независно од робовласничког система, постајемо имуни на све облике уцењивања и притисака, нарочито оног „да не можемо ни да купимо, ни да продамо“. Такође, треба радити на повезивању свог здравог ткива у отаџбини и дијаспори, стварати мрежу добрих, вредних и поштених људи, и веровати да библијски сценарио победе Давида над Голијатом може да се понови. Бог је обећао да ће се тај сценарио поновити. Питање је само на којој страни ћемо ми бити. |
![]() |
Свети
Нектарије Егински “ЧАК И АКО СВИ ПРОМЕНЕ, |
|
Налазимо се у Теби 1924. године, у области места Пирија. Све се одвија мирно и спокојно. Домаћице украшавају своје куће делима својих руку, очеви породица себоре за свакодневно преживљавање проводећи највише времена на пољима, док деца безбрижно трчкарају овамо онамо све док не засите своју жељу за игром. Изненада, међутим, у свом том спокојству, два човека, јашући на својим коњима, иначе позната већини народа у Теби – то су били Кимон Стефањотис и Лука Калаxис – враћају се успаничено и преплашено, вичући онако са коњâ: “ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”. Шта се догодило? Нажалост, они су примили вест да је Грчка црква променила календар, а да народ то није знао, и да за то нису били питани ни сви архијереји у Грчкој, осим оне петорице који су га и променили. “Покатоличили су нас! Покатоличили су нас!” – они су непрестано викали и обавештавали села у суседству Тебе. Да, али са каквим су овлашћењем они то чинили? Наиме, они нису били свештена лица, били су обични мирјани. Одакле им та смелост? Шта су они знали? Какву су заповест имали? Ова двојица људи су као духовног
вођу имали неког епископа који се налазио на једном лепом острву
у Саронском заливу, на Егини. Име му је било Нектарије, епископ
Пентапоља. Oбојица су 1918. године отишли на острво да му се исповеде
и да од њега затраже савет у вези са једним проблемом, који је у
то доба био наглашен. Тај проблем тицао се промене календара. Њихово
питање је гласило: - Децо моја, не треба вршити промену календара, јер су на основу њега установљени сви празници Цркве наше, а нарочито вечита Пасхалија. - Тако је, владико; али, шта ће бити ако Црква ипак прихвати реформу календара? Шта нам ваља чинити? - Ви останите при ономе што имате; ви нећете следити реформаторе, јер су Григоријански календар осудила три свеправославна сабора: они за патријарховања Јеремије Траноса из 1592-1593, као и онај за време Антима из 1848. г. Немогуће је за православне хришћане да прихвате ту промену. Ја не признајем и не прихватам ни једну, па макар остао једини у томе. - Да, владико, али, шта ћемо ако останемо без свештеника? - Чеда моја, Господ наш ће се постарати да вам их пошаље. - Али, како ћемо се суочити са тим што ћемо остати без цркава, пошто сви приђу григоријанском календару? - Зар се за то бринете? За то нема никакве тешкоће, ваше куће ће постати цркве! - Али, како, владико? Како је то могуће? - Ја се, чедо моје, молим да не дође до промене; али, ако до ње дође, онда треба да јој се супротставите. Будите сигурни да ће Христос наш бити уз вас онда, када савесно браните храмове и светиње Цркве наше. Ако прочитате историју наше Цркве, видећете и сазнаћете да су, у доба буна и нереда у Цркви, многе куће постале места заједничке молитве”. Ово и много тога другог им је рекао и испричао епископ Пентапоља, Нектарије. После две године, 1920, свети владика се упокојио. Присуствовали су његовој сахрани, узимајући по последњи пут његов благослов и целивајући га. Живот се спокојно одвијао даље, све док, као што смо на почетку напоменули, 1924. године није наступила промена календара. Сходно дужности, дакле, ова два човека, поштујући успомену на свог духовника, као савесни хришћани, покушали су, што је више било могуће, да обавесте народ о великом духовном злу, које је наступило у Грчкој. Подухватили су се, уз благодат Господа нашег, да духовно помогну бројном народу, те је резултат био да је више села у Беотији остало верно предању. Ове историјске чињенице познате су нам захваљујући преживелим следбеницима светих предања, Тебанцима – Евангелу Тутузи, Христу Лаљотију и Стилијану Скуми – који су живели, како као деца, тако и као већ зрели људи, у близини Кимона Стефањотија и Луке Калаxија, касније познатијег као отац Леонтије. Данас постоји сведочанство у виду историјског храма Благовештења пресвете Богородице, који је саграђен молитвом и заповешћу светог Нектарија Егинског, а изнад којег се налази предивни храм Свих Светих, саграђен под надзором почившег Константина Тутузе. Вечан им спомен. |
![]() |
„Шта је Црква? – Црква је тело Символа Вере Нови календар је, желећи да угоди секуларним силама Запада и Грчке, у Православну Цркву увео, двадесетих година прошлога века, цариградски патријарх – авангардиста Мелетије (Метаксакис) и тиме направио дубоку рану на Телу Христовом. Овако је о НОВОКАЛЕНДАРСКОМ РАСКОЛУ „Шта је Црква? – Црква је тело Символа Вере. Шта је Символ Вере? Символ Вере је душа Цркве. |
|
Сви истински православни јерарси душом својом исходе из свете, из саборне, из апостолске душе Цркве, зато су мисли њихове – свете, саборне, апостолске; зато су дела њихова – света, саборна, апостолска; зато су одлуке њихове – свете, саборне, апостолске. Њихов живот није друго до – оваплоћени Символ Вере. Три су главна чула, којима живи душа њихова и тело, то су: светост, саборност и апостолскост. Ако не живе тим свештеним тројством, зар
су православни? Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничену светошћу, саборношћу и апостолскошћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно, апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради, ћутке и с радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски Патријарх, реците – које живо православно срце неће од туге проплакати и проговорити у одбрану свете и апостолске саборности? А Цариградски Патријарх употребљава не апостолска, не саборна средства да наметне грегоријански календар. Нарочито у Грчкој. Још није покушао да делатност своју пренесе и на православне Словене. Све словенске Православне Цркве, а то ће рећи четири петине православних, остале су при старом календару. Васељенски Патријарх замахнуо је српом своје ревности, (да ли свештене?), и хоће да пожање успех. Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И наилази на дисциплину, на саборност у Цркви.“ О великим и страшним последицама календарске реформе, у истом коментару, отац Јустин ће писати и ово: „Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету „Свеправославни конгрес Цариградски“; немир сеје и Патријарх Васељенски по Светој Гори. „Васељенски“ чувар Св. црквеног предања – први је раскинуо молитвено јединство Православне цркве. Ако на данашњи дан ми славимо Св.Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио је Васељенски патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава најезду страшних последица што Васељенски Патријарх онако формалистички и рационалистички суди о јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање „спољашњег поретка“. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, – питање „спољашњег поретка“? Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог, јер „коме је много дано, од њега ће се много искати“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века“. Отац Јустин наводи да су Светогорци, ти „кротки лафови истине Православља“, одбили да се потчине таквој одлуци, и да су од њих многи похапшени и затворени у Солуну, али да се не дају. Тиме је он, по ко зна који пут, показао на чијој је страни било његово срце, пуно ревности за Цркву Христову. Још1923. године („Црквени живот“ бр. 9), отац Јустин је наводио писма православног свештеника из унутрашњости Србије и из Босне. Оба су се односила на народни став у вези са променом календара и скраћивањем постова: Календарско питање. Од једног сеоског свештеника добили смо писмо следеће садржине: „Нека чудна легенда проходи душе многих православних јерараха. Ради се на промени календара. Народ прислушкује, ишчуђава се, не схвата нашто све то. Желео бих да наши јерарси завире у душу нашег простог народа. Тамо се комеша ћутљиво негодовање. Промена календара је не само канонско-астрономско већ и психолошко питање. То питање треба решавати са народом и ради народа. Говори се да ћемо после промене календара празновати празнике са римокатолицима заједно. И десиће се немила и ружна појава: празноваћемо заједно велике празнике са римокатолицима, но не и са православном браћом Русима, којима није до промене календара сада када их ради Христа распињу, убијају, прогоне и муче“. Глас из Босне. Вести о увођењу неких реформи у нашој цркви узбудиле су православни народ нашу Босни, нарочито сељаке који су навикли да учествују у свима важнијим црквеним пословима. Један нам свештеник пише: „Сељаци у Босни, дознавши из новина о укидању свих постова сем ускршњег, врло су изненађени и узбуђени, и изгледа им да од наше вере нема више ништа. Један ми шта више рече: „Ми ћемо се још мало почети турчити, јер и Турци имају само један пост, а и ми ћемо сад имати само један. Осим тога наши црквени великодостојници желе да укину поједине празничне дане, да смање број светитеља и да нам одобре да у празничне дане радимо као што Турци раде на сам Бајрам. Зар не виде да ми Срби, и ако смо много празновали и славили Божје угоднике, и ако нисмо у те дане радили, ипак смо свега имали и Бог нас је увек чувао, а Турци су увек радили, и на сам Бајрам, па никад ништа имали нису, нити ће икада имати“. За оца Јустина, питање промене календара без одлуке Васељенског Сабора било је дубоко и значајно питање, повезано с духом модернизма који је продро у Православну Цркву. У „Хришћанском животу“ (9/1924), отац Јустин пише, и тиме као да закључује све што је о календару рекао и написао: „Слапови модернизма са свих страна
наваљују на Стуб и Тврђаву Истине. Збунили су многе званичне носиоце
црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо
да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким
добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом
веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу
Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање
страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац
мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христо -
откривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји
из себе, а хвастају се мудрошћу. |
![]() |
РАЗБОЈНИК У МАНТИЈИ Ко је био цариградски патријарх Мелетије? Јереј Србољуб Милетић МЕЛЕТИОС
(Метаксакис) По тврђењу историчара Александра Зервудакиса, истражног официра британског Министарства одбране (1944-1950), Мелетије 1909. године посећује Кипар и ту, са још два православна свештена лица, ступа у ред енглеске масонске ложе... |
|
Јула месеца 1935. године у Цириху, Швајцарска, након тешке шестодневне агоније умире најконтраверзнија личност у двомиленијумској историји Православне цркве, и његово тело бива пренето у Каиро, Египат, где је сахрањено уз највише почасти. Један од несумњиво највећих реформатора у Православној цркви уопште, за собом оставља веома ровиту и узбуркану ситуацију, чије последице ће се осећати још много деценија, а највероватније и векова. Иза његовог лика и дела остаје питање колики је његов лични допринос савременим и будућим искушењима, немирима и изазовима у православној Цркви? Његова личност и улога су данас већ прешли довољну историјску дистанцу и чини нам се да просто вапију за објективном проценом подједнако, историчара и теолога. Покушаћемо овде да изложимо и због чега. Изнећемо само основне податке и неке од историјских чињеница које се тичу овог човека без преседана у Православној Цркви, који је у својој, релативно краткој али веома бурној каријери, између осталог, успео да редом буде поглавар три аутокефалне помесне православне цркве, да се избори за доношење великог броја одлука које су пре њега биле неспојиве са Православљем, који је покушао да измени саме основе православне еклесиологије, и тако зачне читав низ питања на која ће још многе генерације православних теолога моћи, а можда и морати, да дају зреле, трезвене и духовно здраве одговоре. Али, почнимо од почетка. Патријарх Мелетије Метаксакис је рођен у селу Парсас на острву Криту, 21. септембра 1871. године, и на крштењу је добио име Емануел. Богословију Светог Крста у Јерусалиму је уписао 1889. године. Замонашен је са именом Мелетије и рукоположен за јерођакона 1892. Након завршетка богословског школовања постављен је 1900. године од стране патријарха Дамјаноса за секретара Светог синода Јерусалимске патријаршије. Осам година касније, Мелетије је од стране истог патријарха, 1908. године, избачен из Свете Земље због "активности противу Светог Гроба".[1] По тврђењу историчара Александра Зервудакиса, истражног официра британског Министарства одбране (1944-1950), Мелетије 1909. године посећује Кипар и ту, са још два православна свештена лица,[2] ступа у ред енглеске масонске ложе.[3] Следеће, 1910. године, Метаксакис постаје митрополит Китиона на Кипру, а већ 1912. покушава да постане Цариградски патријарх. Пошто му то не полази за руком он се посвећује напорима да заузме положај кипарског архиепископа. Међутим, његове нескривене политичке амбиције, ауторитативни карактер, и можда највише од свега, модернизам који је испољавао, изгледа да су одиграли одлучујућу улогу у његовом неуспеху.[4] Разочаран, он напушта своју паству и 1916. год. одлази у Грчку где уз помоћ свог рођака Венизелоса, револуционара који се налазио на челу Грчке владе, постаје Архиепископ атински 1918. године. Када је следеће године Венизелос изгубио изборе у Грчкој, Метаксакис такође бива свргнут са свог трона. Док је још био Архиепископ атински, Мелетије је са групом истомишљеника посетио Енглеску где је водио разговоре о јединству између Англиканске и Православне цркве. Као Архиепископ атински, Мелетије је такође основао "Грчку православну архиепископију у Северној Америци". Пре тога, тамо нису постојале посебне јурисдикције, већ су парохије, које су се састојале од разних етничких група, укључујући и Грке, званично биле под јурисдикцијом Руског епископа. Падом царске Русије и преузимањем власти од стране Бољшевика, Руска црква је изолована а њене епархије ван Совјетског Савеза изгубиле су свој ослонац. Оснивање чисто грчке етничке епархије у Америци од стране Архиепископа Мелетија, представљало је прву у низу даљих подела. Различите групе су потом тражиле и добијале подршку својих матичних Цркава.[5] Након свргавања у Атини, Мелетије фебруара 1921. године, одлази у Америку, где је, на основу одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ од 10. 12. 1920. у то време боравио и св. владика Николај Велимировић са задатком да "испита стање, потребе и жеље Српске православне цркве у Сједињеним Државама". У свом извештају Светом архијерејском сабору од 13/26 јуна 1921. св. вл. Николај спомиње и сусрет са Мелетијем и о томе каже: "Гледиште Грка најбоље су ми објаснили Митрополит атински Мелетије Метаксакис, који се сада налази у Америци као избеглица, и Александар епископ Родостолски, кога је исти Митрополит Мелетије пре три године одвео у Америку и ту делегирао да врши дужност епископа над грчком црквом у Америци." "Митрополит Мелетије вели, да према прописима канонским, врховни надзор над црквом у Америци мора да припадне патријарху цариградском. Позива се на канон 28. IV Васељенског сабора, сходно коме све цркве у земљама "варварским" спадају под јурисдикцију патријарха у Цариграду. Ова јурисдикција, према његовом мишљењу, била би више почасна, а конкретније би се она пројављивала само у случајевима апелата од једне незадовољне стране."[6] Свакако да је ово била интересантна новост за св. вл. Николаја, коју је у свом извештају одлучио да пренесе и Сабору СПЦ, јер нико пре тога није на овај начин тумачио 28. канон IV Васељенског сабора. Ни један Цариградски патријарх пре Мелетија није покушавао да замени првенство части са првенством власти, или саборност Цркве некаквим митом о врховном судији у "случајевима апелата од једне незадовољне стране". Поред настојања да заснује један потпуно нови
поредак међу помесним црквама и њиховим дијаспорама, Мелетије
је у Америци наставио да негује и своје изузетно добре односе
са Англиканцима. Тако је грчки амбасадор у Вашингтону 17. децембра
1921. године известио Перфектуру у Солуну да је Мелетије "у
одежди узео учешћа на англиканском богослужењу, клечао са англиканцима
на молитви, целивао њихов престо, проповедао и касније благословио
присутне!"[7] Када је Свети синод Грчке цркве сазнао за његове
активности, формирана је у новембру 1921. комисија са задатком
да испита Мелетијев случај. Међутим, док је истрага још била у
току, Мелетије је изненада и неочекивано изабран за Цариградског
патријарха. Синодска комисија је ипак наставила свој рад и на
основу њених налаза Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921.
свргао Мелетија Метаксакиса због читавог низа прекршаја Канонског
права, као и због проузроковања шизме.[8] Упркос оваквој одлуци
Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара
1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда
о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године. "Размишљао сам целу ноћ о овим предлозима. Економски хаос је владао у Патријаршији. Влада у Грчкој је престала да шаље помоћ, а није било других извора прихода. Редовне плате нису исплаћиване у последњих девет месеци. Патријаршијске добротворне установе су биле у критичном материјалном стању. Из ових разлога и за добро народа, прихватио сам тај предлог.[9] Након овог договора, 23. новембра 1921. усвојен је предлог Синода цариградске патријаршије да се избор патријарха одложи. Одмах затим, епископи који су гласали за ово одлагање замењени су другима, тако да је два дана касније, 25. новембра 1921. године, изабран Мелетије. У међувремену, замењени епископи састали су се у Солуну и издали саопштење да је "избор Мелетија учињен у супротности са светим канонима", најављујући да ће предузети "ваљани и канонски избор Патријарха Константинопоља".[10] Упркос свему овом и на опште изненађење, Мелетије је, два месеца касније, ипак постао Цариградски патријарх. Ново поглавље у Православној цркви Могло би се рећи да од тада, његовим избором почиње
једно сасвим ново поглавље у Православној цркви. Као ватрени борац
за политичке идеје панјелинизма, енергични модерниста и реформатор
Цркве, Мелетије је започео низ промена и утицао на доношење многобројних
одлука са веома далекосежним последицама. 1922. године Синод његове
Патријаршије, издаје енциклику којом признаје валидност англиканског
рукоположења,[11] а на Мелетијеву иницијативу од 10. маја до 8.
јуна 1923. године у Цариграду се састаје такозвани "Свеправославни
конгрес", који упркос одлукама сабора из 1583.[12] и потом,
1587. и 1593. одлучује да промени календар у Православној цркви.
Врло је карактеристично за овај контраверзни скуп, за који у литератури
постоје разни називи: "Све-православни конгрес", "Православно
сабрање",[13] и т.д., да су на њему били присутни представници
само три помесне Православне цркве: Грчке, Румуније и Србије,
док су представници осталих, па и најближих цркава: Антиохијске,
Јерусалимске и Александријске патријаршије, одлучили да не присуствују.
Као васељенски патријарх, Мелетије је председавао седницама овог
скупа коме је присуствовао и англикански бискуп Чарлс Гор, који
је, на Мелетијев позив, седео са његове десне стране и узимао
учешћа у раду овог конгреса.[14] Шта год и кога год да је представљао овај скуп, историчари ће највероватније морати да констатују да је ово био један од најжалоснијих догађаја у животу Цркве Христове у 20. веку. Диктиран са врха и наметнут у супротности са ранијим саборским одлукама, политичким притисцима спровођен, тзв. нови календар, изазвао је расколе и крваве уличне обрачуне, којима није избегао ни сам Мелетије. Верном народу православном широм света нису биле по вољи Мелетијеве модернистичке реформе у Цркви. У Цариграду је дошло до великих немира у којима је огорчено православно становништво демолирало Патријаршијске просторије и самог Мелетија подвргло телесним повредама.[16] Не дуго за тим он је био присиљен да напусти Цариград и абдицира, у септембру исте, 1923. године. По свој прилици, патријарх Мелетије је имао велике
планове, и овај мали и неславни скуп се није бавио само једном
темом. Поред питања промене календара, такође су се расправљала
и питања одређивања фиксираног дана прославе Васкрса (промена
пасхалије је иначе забрањена 1. Вас. Сабором и Антиохијским Сабором
под претњом рашчињења клирика који то покуша), затим ступање у
брак након рукоположења ђакона и презвитера, други брак свештеника,
питање ублажавања поста, померање већих светитељских празника
у дан недеље, и т.д.[17] У вези овог скупа, архимандрит Др Јустин
Поповић у својој представци Светом архијерејском сабору СПЦ, од
7. 5. 1977. год. каже: Као васељенски патријарх, Мелетије је нарочиту
пажњу посветио покушајима потпуног преуређења односа међу помесним
православним црквама у свету, а посебно према њиховим дијаспорама.
Његове одлуке, писма, томоси и енциклике, биле су не само контраверзне,
већ понекад и у логичкој супротности једне са другима. "Не
признајући аутокефалију Албанској Цркви, под изговором да православно
становништво сачињава мањину, Мелетије, упркос актима Руске Цркве,
признаје отцепљење Пољске Цркве која се исто тако налази у мањини
у Пољској и ту цркву потом потчињава Константинопољу."[18]
"Не питајући Атински Синод, он је искористио своје везе са грчким становништвом у Америци 1922. и подчинио га себи. Године 1922. издаје Томос (решење) о оснивању архиепископије за Северну и Јужну Америку у Њујорку, са три епископије: у Бостону, Чикагу и Сан Франциску. Истовремено, он предузима кораке за потчињење Цариграду и дијаспора других националности. Први корак у том правцу догодио се 1922. год. назначењем егзарха за читаву западну и централну Европу у Лондону са титулом митрополита Тијатирског, после чега ће Константинопољ почети да оспорава права митрополиту Евлогију да управља руским парохијама у Западној Европи. 9. јула 1923. Мелетије је потчинио себи епархије Руске Цркве у Финској, под видом аутономне Финске Цркве. 23. августа 1923. Цариградски синод под његовим председништвом издаје Томос о потчињењу Цариграду руских епархија у Естонији, под видом аутономне Цркве. Под председништвом Мелетијевим Цариградски Синод решава, да је за Православну Дијаспору у Аустралији потребно створити нову епархију, са катедром у Сиднеју, потчињену Цариграду, што ће се и остварити 1924. год."[19] Због Мелетијевих поступака Српска црква је такође, долазила у сукоб са Цариградском патријаршијом. Она је имала своју епархију у Чехословачкој, за коју је 25. септембра 1921. године, патријарх Димитрије хиротонисао епископа чешко-моравског Горазда Павлика (кога су 4. септембра 1942. године, стрељали Немци).[20] Упркос томе, Патријарх Мелетије је 4. марта 1923. године, хиротонисао архимандрита Саватија за "архиепископа Прага и целе Чехословачке", и издао му томос бр. 1132 о успостављању старе Кирило-методијевске архиепископије коју је потом ставио под јурисдикцију Цариградске патријаршије.[21] Осим аутокефалне Албанске цркве, коју Мелетије није признавао, на простору Албаније је било Срба о којима је духовно старање водила Српска црква. Тако је секретар манастира Дечана, Виктор Михаиловић, 18. јуна 1922. хиротонисан за викарног епископа Скадарског. Међутим, Цариградска патријаршија је водила дугогодишњи спор са Српском црквом по питању јурисдикције у Албанији, а за то време је унијатска пропаганда, директно вођена из Ватикана, успешно обављала свој посао. Епископ скадарски Виктор је био на тешким мукама (од којих га је спасила смрт 8. септембра 1939. године). По његовој жељи сахрањен је у порти манастира Дечана.[22] Мелетијево признавање англиканског рукоположења проузроковало је негодовање чак и код Римокатолика. Код Православних верника и свештенства, Мелетијевске иновације у Цркви су изазивале велики немир и огорчење, а по питању новог календара чак и расколе. У Цариграду се 1. јуна 1923. године, окупио велики број свештенства и верних који су револтирани, напали на Фанар са циљем да свргну Мелетија и избаце га из града. Међутим, Метаксакис је издржао још месец дана у веома напетој атмосфери, да би тек 1. јула 1923. године, под изговором болести и потребе за лечењем, напустио Цариград. Потом, уз интензивне притиске од стране грчке владе и интервенције Атинског архиепископа, патријарх Мелетије најзад подноси оставку на свој положај 20. септембра 1923. године. Нови календар, који је на његово инсистирање изгласан на несрећном конгресу у Цариграду 1923. године, убрзо су спровеле само три помесне православне цркве: Цариградска, Грчка и Румунска. У осталима се то није догодило због бојазни од даљих немира и раскола, као и захваљујући снажној реакцији која је била веома негативна. Јерусалимски патријарх је истакао да је нови календар неприхватљив за његову Цркву због опасности од прозелитизма и унијаћења у Светој Земљи. Вероватно највећа опозиција новом календару испољена је од стране Александријске патријаршије, чији је патријарх Фотије, након договора са Антиохијским патријархом Григоријем, Јерусалимским Дамјаносом и Кипарским архиепископом Кирилом, сазвао помесни сабор, на коме је одлучено да апсолутно не постоји потреба за променом календара. Сабор је изразио велики бол и жаљење што се такав предмет уопште нашао на дневном реду, констатујући да промена календара представља опасност за јединство Православља не само у Грчкој већ свуда у свету. Међутим, убрзо је Александријска патријаршија и сама доживела велику промену. Пре тога, на Грчкој војној и политичкој сцени је дошло до великих промена услед пораза које им је 1924. године, Кемал Ататурк нанео у Малој Азији. Дошло је и до велике размене становништва у којој је око 1,400,000 Грка из Мале Азије морало да пређе у Грчку, из које је такође изашло око 300,000 Турака.[23] Након своје оставке на престо Цариграда и ових бурних и судбоносних догађаја, патријарх Мелетије се нашао у Александрији, где је уз политичку подршку наименован за другог кандидата за трон Александријске патријаршије.[24] У то време, Египат је био под британским мандатом, а Египатска влада је имала право да од два наименована кандидата потврди једног за александријског патријарха. Влада у Каиру је годину дана одуговлачила са својом одлуком, да би најзад, под утицајем англиканских веза и под притиском Енглеске владе, 20. маја 1926. потврдила Мелетија за папу и патријарха александријског. Нимало обесхрабрен помесним сабором свога претходника, и под изговором бриге за јединство грчке дијаспоре са матицом (у Грчкој је под притиском револуционарне владе нови календар био већ уведен), Мелетије је убрзо и у Александрији увео нови календар. Тако је наводна брига за грчку етничку дијаспору однела превагу над бригом о јединству Цркве и одлукама ранијих сабора.
НАПОМЕНЕ: |
![]() |
ЗНАЧАЈ
СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА Превела са а руског : Наташа Вулетић Света
Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење),
заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и
животу Православне Цркве. |
|
УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА То се догодило уочи
Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство.
Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају
— собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну
трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у
свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из
Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења,
ослобођења од египатског ропства. НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА Онај који се не
причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа,
ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем
и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа,
по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава,
одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни
сједињавамо са самим Христом. ПОРЕКЛО ЛИТУРГИЈЕ Још је у давна времена
Света Тајна причешћа, Евхаристија, добила назив литургија, што на
грчком значи „заједничко дело“, „заједничко служење“. Данас се у пракси Православне Цркве служе три литургије. То су литургије светог Јована Златоустог, светог Василија Великог и светог Григорија Двојеслова. Литургиjа
Светог Jована Златоустог Литургиjа
Светог Василиjа Великог Литургиjа
Светог Григориjа Двоjеслова, или Пређеосвећених дарова Свете Тајне — Тело
и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и
недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови. О молитвеном правилу Они који се припремају
за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни
Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред
свето причешће, које обухвата Канон и молитве. 1. „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4). „Дела дванаесторице
апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2.
века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница;
стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома
значајна. КОЛИКО СЕ ЧЕСТО ПРИЧЕШЋИВАТИ СВЕТИМ ТАЈНАМА? У првим вековима
хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан.
Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији
и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо
по могућности што чешће. Протојереј П. Гомеров |
|
Јово Р. Дробњак: СРПСКА ДИЈАСПОРА – ДЕО СВЕУКУПНОГ СРПСКОГ БИЋА Српска дијаспора је виртуелна Србија, односно друга Србија расејана широм планете. Како је настајала, нестајала и опстајала српска дијаспора, објаснићемо у наставку текста. Снагу српске нације чини, како Матица са укупним природним и друштвеним ресурсима и историјским наслеђима, тако и свеукупна биолошко-умна енергија и економска моћ српског народа независно на коме се делу планете налази. Управо због тога, српску дијаспору треба и посматрати као интегрални део свеукупног српског корпуса. Степен његове кохезије увек је у сразмери са друштвено-економским приликама и политиком у Матици, односно са снагом њених конститутивних чинилаца... Овај значајан рад можете прочитати на страници КОРЕСПОДЕНЦИЈА Напомена: Текст је преузет у оригиналном облику, без редакцијских скраћивања. Поједини сегменти не одсликавају наше гледиште, и не представљају ставове наше редакције. Уредништво |
Антон
Вујма: Хаос у свету изазивају сатанисти
|
|
|
|
Санкт Петербуршки стручњак у области односа са јавношћу, кандидат културологије Антон Вујма, посматрајући савремена светска догађања, нарочито у Русији, уочио је њихову везу са сатанистичким ритуалима. „У свету постоји сатанистичка секта, која се зове Бохемијски клуб, којој приписују велику власт у САД. Ово је познато из истраживања једног новинара; он је установио да се у Бохемијској шуми сваког јуна окупља читава америчка (и светскa) елита и врши окултне ритуале... Ова секта обожава број 11. Он је за њих свет, и управо у то време сатанисти врше своје ритуале“. Петербуршки културолог је навео неколико светских догађаја, повезаних с тим бројем: 11. јуна 1996. – експлозија у московском метроу, на станици „Тулскаја“, 4 особе погинуле, 12 хоспитализовано; 11. септембра 2001.г. – терористички напад у Њујорку, стотине жртава; 11. марта 2004.г.- седам експлозија у шпанском возу, погинула 191 особа; 11. јуна 2010. г. – ноћни нереди у Ошској области Киргизије, 26 погинулих, око 150 рањених; 11 децембра 2010. г.- митинг на Мањежном тргу у Москви, у сукобима учествовало више од 5000 људи; 11. априла 2011. г. – терористички напад у минском метроу, 12 погинулих, више од 200 повређених; 11.фебруара 2011. г. – нереди у Египту, државни удар, оставка владе, а затим и председника Х. Мубарака. 11. децембра 2011. године - планирани револуционарни митинзи у руским градовима. Притом је А. Вујма прецизирао, да су се догађаји (мисли се на догађаје поводом протеклих парламентарних избора у Русији- нап. "Борба за веру") одвијали 10. на 11. децембар, у ноћи када је било помрачење месеца, што није неважно за окултисте. Извор: "Информ-религија.ру" |
| Корени српске црквене кризе Др. Владимир Димитријевић У оквирима увида Четверикове треба тражити и корене србске црквене кризе. Они су видљиви и голим оком: у врху СПЦ је, бар за сада, победила атлантистичка струја (која се ослања, преко Фанара, на осовину Вашингтон – Ватикан). Потписник ових редова не жели да верује да било ко од вођа СПЦ свесно ради у корист трујумфа воље за моћи америчко-папистичког Новог поретка, према коме ће Хитлеров поредак бити само невина шала дечака у алпским панталоницама. Реч је, вероватно, о мистичкој кратковидости, заснованој на страху од „усамљености“ у свету који се мења, и у коме „јачи тлачи“. Црквена јерархија је морала да се прилагођава и турском ропству као и да избегава замке папистичког Беча у доба K und K. – монархије, као и да испуњава вољу „дебелог мртваца Гроза“ (како је Тита звао блаженопочивши владика будимски Данило): по Титовом налогу, између осталог, рашчињен је владика америчко-канадски Дионисије. Сто пута сам чуо од људи у мантији: „Змију глади, испод ње се вади“. Међутим, садашњи поход змије (сатане!) на свет, је такав да не оставља места компромисима: реч је о покушају (на ивици успеха) ђавола и његових слугу да се, после диригованог хаоса, у свету успостави глобална држава, на чијем челу ће, из Св. Писма и Предања то знамо, бити антихрист, последњи лажни месија у злу уједињених нација. Зато је свако ослањање на вашингтонско–ватиканску моћ пут ка признању власти антихриста над људима и народима. А православни хришћанин у томе не сме да учествује. Напротив! |
![]() |
Ватикан је главно оруђе „разбијања" православља Др. Олга Четверикова На плану верског учења, Ватикан је већ одавно прешао на позиције јудео-хришћанства, признавши да Јудејци остају богоизабрани народ, да Стари завет остаје на снази, да римокатолици заједно са Јудејцима верују у истог Бога, па их чак обједињује и очекивање месије. У том смислу, било какво зближавање са Ватиканом није само опасно. Талмудски јудаизам посматра католичку цркву као главно оруђе „разбијања" православља и зато се екуменски савез са Ватиканом може посматрати као почетак распадања истинске правослане вере. Што се тиче Ватикана као финансијске и политичке институције, ту је он верни присталица и савезник финансијских корпорација, које га користе да би придале „сакрални" карактер својим мондијалистичким плановима и „освештале" власт истог оног „златног телета" које стоји у центру глобалне религије у формирању. |
Што се тиче критике Римокатоличке
цркве, треба рећи да је она усмерена против оних реалних испољавања
хришћанских начела којима остају верни правоверни римокатолици које
њихово врховно руководство често издаје. Најупадљивије се
то испољило у односу Ватикана према хришћанима Истока, који су се
нашли у крајње тешком положају у вези са јачањем власти радикалног
исламизма, фактички подржаног од стране ватиканског руководства |
![]() |
Нова природа демократије. Сједињене Америчке Државе, као "бедем светске демократије", заштитиће содомију у читавом свету, пошто демократизација света подразумева содомизацију света. Таква је природа саме демократије. |
|
То потврђује и недавна изјава државне секретарке САД Хилари Клинтон. По њеним речима, заштита „права“ содомита и других сексуалних изопаченика (бисексуалаца, танссексуалаца) јесте приоритет спољне политике САД. Клинтонова је ово изјавила на заседању Савета ОУН за права човека у Женеви, извештава "Лента.ру". По речима државне секретарке, САД су израдиле програм хитне помоћи пропагандистима сексуалних изопаченика и заштитницима права содомита у целом свету. Председник САД Барак Обама је 6. децембра потписао специјални меморандум који условљава пружање помоћи другим државама поштовањем „права“ „сексуалних мањина“ у њима. Меморандум такође обавезује државне структуре да пруже помоћ онима који су приморани да напусте своју земљу због „сексуалне дискриминације“. САД су и раније иступале с критиком нарушавања „права“ „сексуалних мањина“ у различитим државама. Тако је, рецимо, Стејт Департмент крајем новембра осудио планове да се у Санкт Петербургу кажњава пропаганда содомије међу малолетницима. |
|
|
Немачка наставља нацистичку политику Др. СМИЉА АВРАМОВ Разговарао
Угљеша Мрдић |
|
„Посетом немачке канцеларке Ангеле Меркел Србији се, с једне стране, очекивао почетак нове политике Немачке према Србији. Са друге стране, очекивало се да буде много више осврта на оно што Немачка дугује нашој земљи. Од свега тога ништа није било. Ангела Меркел је наступила сасвим отворено, прилично грубим језиком, без имало дипломатског шлифа и дипломатских поштапалица, али треба јој признати једно – она је говорила отворено и искрено. Поручила је Србији да је Немачка одана Албанцима, да у њима види своје савезнике, које је Немачка помагала и које ће и убудуће помагати“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Смиља Аврамов. Према речима наше саговорнице, Ангела Меркел нам је саопштила да у политици Немачке нема дисконтинуитета. На који дисконтинуитет мислите? Садашња Немачка наставља политику коју је водила
нацистичка Немачка. Не треба заборавити да је у стратегији нацистичке
Немачке исто важило, да је Балкан мост преко којег би немачка
политика продрла на исток. Вратимо се за тренутак у прошлост. Шта је била позадина тога? Они су у ствари планирали да на Балкану створе стратешки мост који би омогућио економски и политички продор на Исток, и да се тај терен очисти од словенског живља, нарочито од Срба, јер су у Србима увек видели неку копчу са Русијом. Отуда су без икаквих скрупула, Албанци отпочели са терором према Србима. Поставља се сада питање какав је био статус Албаније. Албанија није имала Комунистичку партију, па ју је организовала Комунистичка партија Југославије 1941. године. Тада су се у Албанији појавиле такозване „ослободилачке групе“. Међутим, и мимо тога Албанија од стране Запада никада није сматрана савезничком силом, нити је после рата позвана на Конференцију Уједињених нација 1945. године, јер је сматрана непријатељем који је припадао осовинским силама. Албанија је једноставно третирана као непријатељска сила утолико пре што је у оквиру албанске војске створена СС дивизија „Скендербег“, која је починила најтеже злочине на територији Косова и Метохије, и даље. Дакле, Косово и Метохија су укључени у „велику Албанију“ по одлуци Хитлера и Мусолинија. Формалноправно то је учињено одлуком краља Италије, а стварну одлуку донели су Хитлер и Мусолини. Та СС дивизија „Скендербег“ деловала је у саставу немачке СС дивизије. Када је завршен тај део посла, Шиптари су добили пуну слободу да ликвидирају српски народ, и то по двострукој линији. Све оне који су дошли на Косово и Метохију после 1918. године, а пре Другог светског рата, требало је убити, а староседеоце прогнати на остале делове територије Србије и на тај начин очистити Косово и Метохију од Срба. Према попису из 1941. године на Косову и Метохији било је више од 50 одсто Срба, а према попису од 1988. године само десет одсто. Албанци су систематски злоупотребили аутономију коју су имали. Тито је још априла 1945. године, пре него што је рат завршен, примио у Белом двору групу наоружаних балиста. Не само да им је опростио злочине које су чинили, него им је дао уверење да ће остати у својим местима и кућама. Међу тим балистима нашао се и Мехмед Хоџа, који је после постао министар у Влади СФРЈ. Дакле, кривица за стање на Косову у великој мери јесте и наша. Мислим да је албанизација Косова на неки начин
заокружена склапањем савеза између Југославије и Албаније. Савеза
из којег је створена царинска и монетарна унија и унутар којег
је у огромном броју пружена помоћ. Чини се да руководство Србије и Влада Србије не поштују сопствени Устав. Тако је. Ту се ми држимо слогана „Европска унија нема алтернативу“. Па иста та Европска унија је разорила ову земљу. ЕУ је и сама у изузетно тешкој ситуацији, што се види по земљама као што су Португалија, Грчка, Ирска, а сада је и Француска на реду… Ми се везујемо за организацију која клизи наниже и бори се за опстанак. Ако ЕУ не може да санира ситуацију у сопственом дворишту, шта онда ми од ње да очекујемо. Да ли Немачкој одговара јака ЕУ? То је питање. Сматрам да ће Немачка бити прва која ће изаћи из ЕУ. Прво што су највеће инвестиције Немачке у Русији, друго историјски посматрано, а треће Запад је изгубио изворе сировине. Нема више колонија, а тржиште је све мање. Кина је преплавила тржиште. Данас је Исток јачи од Запада. Зашто се онда Србија данас више не држи на страни Истока него Запада? То је велико питање које се до данас не поставља. А требало би. Студентима сам кроз уџбеник који сам написала објаснила и отворила им једну нову перспективу. Много више треба истицати евроазијске од евроатлантских интеграција. Интеграција као филозофско-социолошко-правни појам данас је процес који имате на свим континентима, а не само у Западној Европи. Ви данас имате интеграције и на југу, у Африци, Латинској Америци. Тамо САД не могу да примиришу. Затим, имате азијску варијанту интеграција. Није тачно да ми немамо алтернативу. Ми имамо алтернативу, али нам власт затвара очи. Понашамо се као поражена земља. Да ли се наша држава понаша тако зато што су наши челници у служби Запада? Не само да су у служби, већ су и поданици Запада.
Запрепашћена сам, као и већина јавности у Србији, поступцима нашег
председника државе који није нашао за потребно да каже Ангели
Меркел шта је требало, а везано је, као што сам поменула, за континуитет
нацистичке политике. Требало је да наведе све аргументе од 1939.
године, па до данас, да подсети на мотиве од 1941. године и како
им и данас као и пре 70 година треба мост да би продрли преко
Балкана на Блиски исток. Шта би сада требало да уради држава Србија? Србија треба да буде чвршћа. Наша држава
мора да има јасне националне циљеве, али, нажалост, од Начертанија
до данас Србија нема јасно дефинисане националне циљеве. Морамо
да дефинишемо те националне циљеве мимо свих неспоразума између
странака. Исто као што је учињено у Пољској. И тамо је било сукоба
између странака, али је Јерузелски рекао: „Између нас постоје
велики неспоразуми идеолошке природе, али постоји једна ствар
која нас повезује, а то је будућност Пољске“. Да ли се надате да ће доћи до заокрета политике владајућег режима или се промена државне политике може очекивати само после промене власти? Само после промене власти. Власт у Србији мора да се мења и народу треба да буде јасно да нису једина алтернатива Србије евроатлантске интеграције. Веровали смо када је долазила Ангела Меркел у Србију да ће бити покренуто питање одштете Немачке према Србији за све злочине и за сва рушења ове земље. Нажалост, доживели смо разочарање. А што се тиче односа званичног Београда према Хрватској, све је то по налогу ЕУ. Зато је Тадић у добрим односима са Ивом Јосиповићем и Јадранком Косор. Све је то резултат евроатлантске политике. Хрвати су стотине хиљада Срба поубијали и требало је да покренемо питање одговорности за геноцид од 1941. године до краја деведесетих. Све ово што је започето 1941. године настављено је 1991. године и наставља се и данас – 2011. године. Уместо одговора на тужбу Хрватске, требало је да тужимо Хрватску за геноцид који је започет 1941. године, а настављен 1991. године. Ту је грешка наше владе. Примарна наша грешка је што нисмо поставили питање одговорности за геноцид у Другом светском рату. Зликовци су ослобођени, а српска имовина је остала у њиховим рукама. |
|
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД |
|
После одржаног
Црквено Народног Сабора Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови
Зеланд, епископ аустралијски г. Иринеј је 4. Јануара ове године
објавио један памфлет у виду саопштења за јавност са уобичајеним
нападима и клеветама, који је такође објављен на званичној презентацији
СПЦ, а у скраћеној верзији у дневном листу Вести. Већ одавно навикли
на овакве памфлете, овога пута нисмо придавали значај, тако да нисмо
благовремено ни одговорили. Овај поступак уредништва
Српског Гласа није нимало изненађујући, имајући у виду њихову нескривену
пристрасност, која је посебно сведочанство једне посуновраћене новинарске
етике. Поводом памфлета епископа Иринеја
Добријевића под насловом: Саопштење за јавност поводом новокомпоноване
НВО „Слободне Цркве“ |
|
|
КАКО СЕ
УБИЈА ВЕРА Далеке 1952. године, када сам већ био свештеник, уписао сам се на теолошки факултет Лутеранске цркве у Хамбургу. На предавања сам ишао обучен у мантију. На првом предавању курса тумачења Светог писма сам научио да се Бог није својим гласом јавио приликом крштења Господа Исуса Христа него се то причинило самоме Исусу Христу. |
|
Била је пауза између тог и идућег часа. Сви смо били у дворишту. Пришла ми је једна девојка и питала ме ко сам. Одговорио сам јој да сам српски православни свештеник. Повишеним гласом ми је рекла: “Па шта онда тражите овде? Одмах, молим Вас, бежите одавде док и Вашу веру нису убили!” Послушао сам је и одмах напустио и зграду и школу. Да сам сада у Београду, морао бих отићи на Теолошки факултет и из свег гласа довикнути студентима теологије: Бежите одмах одавде док вам српски епископ није веру убио!” Верујем да ће се наћи неки српски православни епископ, и позванији и ученији и паметнији од мене, да уразуми ако не владику Игњатија, онда његове студенте. А ја ћу овде навести само неколико од многобројних неправославних и јеретичких изјава из његових предавања. Сви цитати су из његових предавања која су записана и на папиру и звучно на дискетама. 1. Права слобода је када извршиш самоубисто као Кирилов. Кирилов је личност из романа Зли дуси од Достојевског. Он је хтео да самоубиством докаже да је слободан, односно да је као Бог. 2. Човек може да уништи свет јер му је свет наметнут. 3. Човек има проблем зато што његово биће није израз његове слободе, јер он жели (како владика зна шта човек и који човек жели, ММ) да сам себи даје биће и не слаже се са чињеницом да му је неко други дао биће. 4. Велика је трагедија што је Црква одавно престала да се бави проблемом смрти као опасности од небића. Црква је тај проблем решила на незнабожачки начин, прогласивши душу бесмртном. 5. Ако би Бог створио душу бесмртну, (значи Бог није створио душу бесмртну (ММ)), онда ми не бисмо више имали проблем спасења и смрти, јер бисмо сви постојали сами у себи и сви бисмо били обожени. (“Кириловска ”философија” много далека од теологије, (ММ) 6. Сви чланови литургијске заједнице, без обзира колико су грешни у етичком смислу, у рају су на основу онтолошких категорија. 7. Хомосексуализам – природно! – није то пало с неба. 8. Учење које су исповедали сви свети оци у свим временима и на сваком месту (consensus patri) страшно је погубан по Цркву... Ово су само неколико цитата узетих из једног тома (а има их три!). Мислим да је и оволико sapiens satis да се види како се теолошки и догматски васпитавају наши будући свештеници и можда и владике. А наши епископи, који свакако знају јеретичка застрањења епископа Игњатија - ћуте! Ћуте и док он у својој епархији освећује новоподигнуте цркве без иконостаса. Колико ми је познато један српски православни епископ, Артемије, не ћути. Али, док Игњатије трује ум и душе својих студената, и руши правослaвље у својој епархији а нико му од епископа ништа не чини, дотле неки епископи прогоне епикопа Артемија указује на јеретичко учење епископа Игњатија само зато што се не хвата у коло новотараца Српска православна Црква има много врло озбиљних проблема које треба да расматра на овогодишњем мајском заседању Архијереског сабора. Али и ово је један проблем који се не сме оставити нерешен. Јер ако Сабор, ако Црква не учини нешто да се спречи ширење јеретичког учења на Теолошком факултету и завођења новотарија у браничевској епархији, онда ћемо ми сви моћи да кажемо оно што је Јован Дучић рекао у песми Коб посвећеној Милану Ракићу: “ЦРКВА ЈЕ ВЕРУ МОЈУ УБИЛА”. |
|
ШКОЛСКА СЛАВА СВЕТИ САВА |
| Школска
слава "Свети Сава", прослављена је традиционално и ове
године у прву недељу после Светосавског Фестивала, 5. фебруара.
Домаћини славе су били Милош и Љубинка Микић, дугогодишњи чланови
ове ЦШО. Домаћини наредне године су Бранко и Јелисавета Јевтовић.
Домаћини су подмирили целокупан трошак, док је Коло Српских Сестара
"Царица Јелена", припремило и послужило изузетно богат
славски ручак. Почасни гости на слави су били задужбинари Манастира
Светог Саве - Новог Каленића.г. Данко и Грета Ћосић, са члановима
своје породице. |
![]() |
![]() |
| Опело почившег Горана Ћосића у Манастиру Новом Каленићу | Опело Бориславке Перишић у храму Светог Ђорђа |
![]() |
![]() |
|
У Суботу 4. фебруара, у Манастиру
Новом Каленићу обављено је опело почившем Горану Ћосићу,
који је страдао у саброаћајној несрећи у 43. години живота.
Горан је син Задижбинара Манастира Новог Каленића г. Данка
и Грете Ћосић, који су поклонили целокупну челичну конструкцију
на којој је манастирска црква сазидана. У име Епархијског Савета
Слободне СПЦ, у име Имовинског Поверништва и Управног Одбора Манастира
"Светог Саве", породици Ћисић упућујемо најискреније саучешће.
Бог да му душу прости и подари рајско насеље у Царству Небеском |
У
Суботу 4. фебруара, у храму Светог Ђорђа у Канбери, обављено је
опело почивше Бориславке - Борке Перишић, дугогодишње парохијанке
канберске парохије. Родбини најискреније саучешће, а њој нека Господ
подари рајско насеље у Царству Небеском. |
| И
З Д А Ј А Мр. Зоран ЧВОРОВИЋ |
Ђе
издајник бољи од витеза? Какву сабљу кажеш и Косово, да л’ на њему заједно не бјесмо, па ја рва и тада и сада; ти издао пријед и послијед, обрљао образ пред свијетом, похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина. (Петар Петровић Његош) |
|
Кривично дело издаје старо колико и држава. Издаја је вишестран друштвени феномен - етички,
правни, политиколошки, војни и социопсихолошки. Она је друго,
негативно лице верности, па се зато као инцидент појављује, како
у друштвеним односима појединаца, тако и у односима појединца
са некoм од надличних друштвених заједница, као што су породица,
сталеж,народ и држава. Извори савременог вредносног редефинисања издаје. Данас, међутим, присуствујемо покушајима вредносног
редефинисања свих аспеката издаје. Ова појава има два извора. Срби као жртве савременог пропагандног редефинисања издаје. Срби су од деведесетих година прошлог века жртве пропагандног редефинисања издаје, јер се преко издајника разних фела, еуфемистички названих борцима за демократију и људска права, цепала њихова национална територија и пљачкало народно богатство. Издаја се најчешће „морално” правда безизгледношћу отпора глобалној Империји и обећањем материјалног „раја” у њеном окриљу. Заправо, као Мустај-Кадија у Горском вијенцу, тако и данашњим Србима нове „потурице” говоре: „Мало људство што си засл’јепило? Не познајеш чистог раја сласти”. Улазница за некадашњи „рај” у Стамболу и данашњи у Бриселу назива се исто– издаја. Да пут до обећаног издајничког „раја” започиње србрењацима, а завршава самоубиством, потврдио је Јуда. Зато је усташки нож под православним грлом, од убијених стварао свете мученике, а од разбраће-кољача духовне самоубице. И док су наши преци, непрестано опомињући себе Јудином судбином,дубоко веровали и живели са истином - ђе издајник бољи од витеза, данашњи Срби у завршни, косовски чин драме издаје Србије и Српства улазе са мутним представама о свим странама феномена издаје. Одбрана и издаја Косова и Метохије у светлу одредаба Устава и Кривичног законика РС. Када је у питању издаја као правни феномен, у
модерном свету верност појединца према држави искључиво се мери
његовим односом према устав и законима државе чији је грађанин.
Прецизније степен лојалности једног грађанина према уставним и
законским обавезама, јесте мера његове оданости заједници, али
и мера обима права која грађанин ужива. |
|
Тридесет
први Светосавски Омладински Фестивал у Новом Каленићу Најсвечаније у последње три године |
|
Светосавски Омладински Фестивал, у манастиру „Светог Саве“ - Новом Каленићу, са традицијом од пуне три деценије, одржан је после две године поново у организацији обновљене делатности Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. План овогодишње организације брижљиво припреман укључио је четири пуна дана. У четвртак 26/13 одржан је фамилијарни пикник са турниром у боћању који је окупио неколико такмичарских група. Централно славље је организовано на сам дан Светог Саве, у петак 27/14 Светом Литургијом коју су служили протојереји о. Драган Сарачевић и о. Звонимр Јовић и архимандрит о. Јован Смелић уз саслужење ђакона о. Небојше Мирковића, и прославом манастирске славе, чији је домаћин био г. Срећко Буквић из Водонге, са својом породицом. По речима самих организатора, имајући у виду да је слава пролсављена ван термина фестивала, изузетно велика и неочекивана посета, пријатно је све изненадила. Овоме величанственом слављу је свакако допринела његова претходница; а то је опет традиционално и дубоко укорењено одржавање Дечијег Кампа, који је ове године по броју деце и по квалитету показаног исто надмашио сва очекивања. Посебно пријатно изненађење овогодишњег фестивала представља гостовање високопреподобног протосинђела о. Наума (Мирковића), настојатеља манастира Светог Јустина Ћелијског у Барајеву код Београда, иначе свештеномонаха у свези клира Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у Егзилу. Њему је као госту припала и част да после Свете Литургије, како је то устаљена пракса, тачно у 12 часова отвори фестивал. И ове године организатори кажу да су били сиромашнији са фолклором будући да у осталим ЦШО и Националним Организацијама влада страх од претњи и пропаганде епископа Иринеја. Група родитеља из фолклорног ансамбла Српске Народне Одбране била је принуђена да се сама организује и независно од организације доведе своју децу. Овогодишњи фестивал је према показаним резултатима надмашио два претходна. Статистика званичног извештаја Организационог Одбора показује да је број посетилаца, посебно првог дана, будући да је други дан увек мање посећен, био далеко већи од два претходна. Без обзира што је ове године улаз био довровољни прилог, укупан профит био је више од дупло већи од профита претходног. Напомена Имајући у виду да је у зачетку судски процес кога је против Имовинског Повереништва Манастира Новог Каленића повео епископ СПЦ г. Иринеј, сав приход од овогодишњег фестивала ће према одлуци Епархијског Савета бити уложен у фонд за одбрану Манастира на суду. Према званичном финансијском извештају благајне митрополије аустралијско-новозалндске, епископ Иринеј је до септембра пошле године потрошио $80.000 долара за адвокатске трошкове. Посебно се у извештају организационог одбора Фестивала наглашава, да бивша епархија СПЦ новограчаничке митрополије није измирила свој дуг Имовинском Поверништву за пуне три године, (2007, 2008 и 2009) у висини од близу $100.000 долара, будући да је целокупан приход од Фестивала већим делом користила ненаменски. |
|
Фотографије
говоре више од писане речи |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
| АКТИВНОСТИ
У ЦШО "СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ" - КАНБЕРА |
|
Почела са радом Српска
Недељна Школа при Црквено Школској Општини "Свети Великомученик
Георгије" у Канбери - Настава сваког петка од 18.3о до 20.3о
часова |
![]() |
![]() |
| НОВО ЛИЦЕ
ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ |
![]() |
![]() |
| Нови ентеријерј светог храма | Библиотека |
![]() |
![]() |
| Свети Храм и Спомен Центар Дража Михаиловић | Пикник
Павиљон |
![]() |
![]() |
| Ново двориште парохијске куће | Боћарско игралиште и нова ограда на порти |
![]() |
![]() |
| Нова кухиња у парохијској кући | Нова кухиња у стану за чувара имања |
![]() |
БОЖИЋНА
ИЗНУДА ИЗ ВИСОКИХ ДЕЧАНА Пише Жељко Цвијановић Шта је Тадић хтео својим интервјуом из Високих Дечана и зашто је сваки његов избор по правилу избор најгорег за Србију |
![]() |
петак, 13 јануар 2012 Још увек нисам сигуран да је политички маркетинг доказ да нема Бога, али јесам да савремени политички маркетинг наступа на претпоставци да је баш тако. Јер, да верује да постоји још нешто изнад њега осим Ангеле Меркел, зар би Борис Тадић на Божић у Високе Дечане отишао икако другачије осим да ћутећи за собом затвори врата манастира и да проведе време обраћајући се само Богу, монасима и себи, утолико пре што би свакоме од то троје имао штошта да исповеди. Овако, задужбину мученика Светог Мрате искористио је као поприште почетка своје изборне кампање, |
|
позорницу
која је својим снажним исијавањима само требало да попуни рупе у
значењима у празној љуштури његове политке и да историјску тежину
његовим маркетиншким напорима да спаси власт. Сви који верују да
је политички маркетинг доказао да Бог више није потребан човечанству
могу да буду задовољни Борисовим наступима у Високим Дечанима, тако
да више никога не би требало да зачуди, рецимо, захтев Јелене Карлеуше
да тамо сними свој нови спот, још мање да неки од Борисових адвертајзера
тамо ради рекламну кампању за нову поруџбину уложака с крилцима.
Јер, ако им је прошло с Борисом, шта фали улошцима. ЧЕМУ ЖУРБА? Ако ћемо поштено, у овом моменту се више и не може добити, по чему ја не бих сада постављао питање да ли би се требало Косова решити, него шта је то што Бориса туче по глави да мора сада да га реши. Ако њега питате нешто о томе, он ће вам рећи да „они који одлучују о Косову не желе никакво залеђивање конфликта“, па још додаје – „нити то нама одговара“. А зашто нам не одговара, Тадић директно не објашњава. Тако се из расположивог да закључити да нам не одговара зато што не одговара великима, одакле још закључујем да међу велике српски председник не убрана ни Русију ни Кину, утолико пре што нисам видео да је њима оглаву да се то мора решити јуче. Други разлог зашто се Тадићу жури је тај што се – каже – „политички процес везан за Косово приводи (се) крају, што смањује маневарске могућности“. А зашто се приводи крају? Да не наступа крај времена? Не, већ из два друга разлога: првог, зато што то хоће Запад и, другог, зато што им је то омогућио сам Тадић кад је пристао да му 9. септембра 2010. године Брисел напише резолуцију у Генералној скупштини УН. Наравно, да је Тадић најбољи председник на свету, он је тог дана у УН на Косову капитулирао, што се – историја нас учи – догађало и бољима од њега. Онај, међутим, ко је капитулирао, мора да оде јер, по дефиницији, такав не може да допринесе решавању проблема, док Тадић, како видимо, све време несмиљено смишља нова и нова решења, све креативније од креативнијег. Зашто то ради, покушаћу да објасним касније, тек његов наступ у Високим Дечанима разјашњава нам још један разлог зашто је за све опасно да се он бави Косовом. Наиме, он каже да Србија на Западу тек треба да се избори за легитимизацију својих националних интереса због – каже – „грешака и злочина којима су актери били наши сународници“. Тадић верује да се „могло наћи рационално решење у расформирању Југославије, могли смо да се сачувамо од свега оног зла“ (из 90-тих; прим Жељка Цвијановића). Шта то значи? Ако Тадић верује да Србија није легитимизовала своје националне интересе због грешака и злочина, тада се поставља питање да ли то значи да остали актери у 90-тим нису чинили грешке и злочине, будући да са својим националним интересима немају проблем, посебно ако се они развијају на рачун српских. Неће бити да је тако, али ће бити нешто друго. Прво, Тадић под међународном заједницом подразумева само оне западне замље које су од 90-тих сврстане против Срба и, друго, он пристаје на аргументе непријатеља Србије и покушава да из те визуре води национално одговорну политику. То, наравно, не бива јер – према Тадићевој једначини – да би Србија стекла легитимитет да се бори за своје националне интересе, она мора да се одрекне својих националних интереса; да би вратила Косово, мора да га се одрекне; да би сачувала Републику Српску, мора да је пусти низ воду; да би спасила Војводину, мора да преда Војводину. Ако ова смешна једначина с моје стране није добро изведена, онда је могуће и овако: једини српски национални интерес је да следи националне интересе моћних западних земаља, чак и када они налажу разбијање Србије. Трећег нема! Пристајући на визуру српских непријатеља, Тадић у својим плитким псудоисторијским синтезама у високодечанском интервјуу пристаје и на стереотипе који у таквом свету важе о Србима. Он говори о „деструктивној енергији“ код Срба, какве, каже, нема код Немаца, да одустају у историјским процесима, што сматра „системском грешком у нашој политици“. То Тадић види као „наш погрешан код“, и верује да је његова историјска мисија да измени тај код у српској политици.
Е, сад, није највећи проблем што Тадић не познаје српску историју, па не зна да је српски пут ка модерној државности у 19. веку текао више од 70 година – из дана у дан од упорних Карађорђевих устаника до стпљивог Јована Ристића – што се баш и не да назвати одустајањем. Одустајање је Србе стигло оног тренутка када су престали да се боре за Србе и Србију и почели да се боре за наднационалне заједнице – прву и другу Југославију. Отуда, Тадић није човек који ће променити тај, како га он назива, код. Он је последња пароксистичка инстанца тог кода, јер се и сам не бори за Србију у Србији, већ за још једну наднационалну Србију у Европској унији. Ако нисам у праву, нека ми неко докаже да ово што данас гледамо у Тадићевом Беогаду није одустајање и нека ми неко докаже да је одустајање од историјских процеса оно што се већ две деценије догађа у Бањалуци или више од деценије у Косовској Митровици. Зато није чудно што Тадић своју
историјску синтезу о Србима читаоцима илуструје једним рђавим вицем
о мишу који се напије српске шљивовице, а онда иде и тражи мачку
да се бије. Стереотип достојан бечких булеварских новина из времена
уочи Првог светског рата или шовинистичких досетки Федералне телевизије
у Сарајеву. Тадић, који се 80-тих формирао на ставовима и лектири српске дисидентске националне левице и на тим ставовима постао председник Србије 2004. године, данас завршава каријеру на ставовима петоколнашке југоносталгичне српске елите, која је своју политичку легитимацију увек исписивала на националној самомржњи. Не знам да ли је то урадио од својих уверења или – чему сам склонији да верујем – из опортунизма и кукавичлука, будући да га је та елита редовно тукла по ушима кад год је показивао неслагање с њом – тек овакав Тадић данас нити може нити има снаге да артикулише било какав национални интерес. Зато су његова данашња посртања, колико год невољна, катастрофална, и зато су његова настојања да се подигне, најчешће маркетиншког карактера као у Високим Дечанима, једна врста тужне комедије, у којој се многи смеју гледајући његове болне покушаје, али им смех остаје залеђен када тај бол пређе на њих. Ако се читаоцу из досадашњег текста Тадић учинио недораслим „типичним сметењаком свог времена“, како је писао Црњански, не би требало да пропусти његов последњи део, који ће бацити сасвим друго светло на Борисове покушаје. А они ће показати једног оштроумнијег Тадића, који не тражи грозничаво решење за Косово да би тамо спасао што се спасти да; који не верује да ће решити српске националне интересе ако најпре удовољи интересима свих других; који, на крају, није пристао на све магистралне тезе српских непријатеља само зато што није био способан да смисли ништа друго. СТО ЗА ЈЕДНОГ Наиме, Тадићеве плитке историјске синтезе нису намењене Србима. Када он Србе види међу народима „који су у једној деценији (90-тих; прим. аут.) учинили такве стратешке грешке“, он Србе види и међу народима који се „у следећој деценији налазе пред судбоносним изборима, јер сваки пут постоји могућност да на изборима направе грешку и врате се у време у које се више никад не смеју вратити“. Ево шта тиме хоће да каже Тадић: „Код нас још није постигнут неповратан процес. Он ће бити непровратан када добијемо датум за преговоре. Тек тада ће бити јасно да ће Србија бити потпуно другачија од оне коју су нам наговештавале деведесете“. Ево поново превод на простачки српски језик: ако не изаберете Тадића, вратићете се у 90-те јер процеси још нису неповратни. Јер, можда сте с Тадићем гладни, можда морате да се са породицом иселите из стана који сте купили на кредит, можда вам судови плене ствари јер нисте платили комуналије, можда сте после дуго времена пронашли посао на коме вам за сада нико не обећава плату, али бар нисте у 90-тим, а тих година се добро сећате, зар не? Борис жури са идејама за Косово у тренутку кад и сам зна да Србија тамо не може добити ништа добро, он трчи дакле пред руду само да би се пред странцима наметнуо као једини међу Србима који ће са Косовом да раскрсти. Али времена је мало, ускоро ће избори, и, ево га, он је дао идеју, нека је прочитају Ангела Меркел и још ко би требало, па нека каже зар то није предавање Косова, уз неколико козметичких уступака који не дирају у суштину и које чак и брутални Немци морају да схвате. Али то је процес за који нашем јунаку и његовој странци треба макар још један мандат. Јасно!? Зашто то говори, зар не би на све што даје Борис пристао и Тома Николић, његов највећи ривал? Зар нису они исти, како мисле многи? Нису јер – сведочи Борис – „ви никад не знате кад ће да експлодира та направа, политичка направа Српска напредна странка“. Он у Високим Дечанима на Божић оптужује Николића да је једном, ваљда тих 90-тих, изговорио следеће речи: „За једног убијеног Србина убићемо сто муслимана“, тврдећи још да „тај ко је то изговорио није способан да влада собом, а камоли земљом“. Истина, Тадић нигде не помиње Николића именом, али његов саветник Небојша Крстић, два дана пошто је интервју у „Недељнику“ објављен, не оставља простор за забуну. „'За једног Србина убићемо 100 муслимана!', обећао је (Николић; прим. ЖЦ), а да није трепнуо“, каже Крстић у блогу на Б92, успут називајући Николића „најгори људски олош“. Поред Крстића, Тадићеву лопту прихватио је и Душан Петровић тврдећи да николићевци „не могу да уведу Србију у ЕУ“. Е сад, да су се Тадић и Петровић обраћали искључиво српским читаоцима, не верујем да би први говорио о својој амбицији да промени српски „погрешан код“, као што ни други не би помињао ЕУ, будући да је број Срба заинтересованих за то, после одустајања Боже Ђелића, пао за још 50 одсто, тако да је књига спала на Милицу Делевић. Наравно, они се обраћају странцима јер неће Србе, навикле да чују свашта, тако лако згранути тиме што су извукли из неког нафталина Томину изјави о сто муслимана за једног Србина. То бедно цинкарење – у коме за Тому можда и неће бити штете, али се она за Србију већ десила кад је ту гадост Тадић изговорио – требало би да згране странце. Исто тако као што би требало да им Тадићев интервју за „Недељник“ каже како је он научио све лекције, како му није требало мало времена за то и да нема никакве шансе да је Николић за тако кратко време успео да исте те лекције савлада. Процес није неповратан, поручује им Тадић и само он – верује – може да им гарантује долазак до тачке кад ће то бити. ПОКВАРЕНО ДО КОСКЕ Наравно, не треба имати илузије ни о Николићу, али Тадићева изборна стратегија, најављена у Високим Дечанима, толико је покварена да нема преседан. Наиме, у ранијим изборима Тадић и његови деловали су заједно са странцима убеђујући Србе и плашећи их како ће их гласање за Тому и касније Коштуницу вратити у 90-те. Таква стратегија, наравно, била је главни мотор злокобне поделе српског друштва. Али њима ништа није скупо за победу, ниједан во није сувише крупан за кило меса које су наменили себи. Сада, међутим, када је Николић прешао на прозападну страну и када би једна корист од тог преласка требало да се огледа у чињеници да странци имају мање разлога да се драстично и вугарно мешају у српске изборе, Тадић враћа причу уназад, овај пут убеђујући странце да су се у Николићу преварили. Чак и када би у Србији било све друго у реду – то је сасвим довољан разлог да жути и Тадић заувек оду са сцене. Наравно, Тадић зна да тешко да може бити те математике у којој он и његова коалиција поново могу да освоје већину. Зато ова поквареност, која би даље требало да урнише Србију, има сасвим специфичан карактер: он покушава да убеди странце да притисну Николића да, ако жели да уђе у власт, то може само ако са собом поведе Тадића. Зато његов интервју из Високих Дечана има карактер изнуде, а упорна понављања жутих да неће са напредњацима само је позив странцима управо на то. Са друге стране, та стратегија користи можда највећу слабост напредњака. Наиме, ако после ових избора не уђу власт, од њих неће остати ништа. Опет, ако уђу у власт са жутима, од њих такође неће остати ништа, али мало касније. Гадан избор! Наравно, да би се то избегло – говорим
од нагорем могућем избору за Србију – потребно је да разлика између
жутих и напредњака не буде мања од десет одсто као и да Коштуница
не буде на мање од 13-14 одсто. Зато ћемо наредних недеља у медијима
гледати покушаје да се скине рејтинг Томи и Коштуници, али и да
се промени карактер следеће владе. Наиме, док ми се чини да ће истински
смисао следећих избора бити у томе да Србија добије што мање марионетску
владу – али свакако марионетску – Тадићев интервју из Високих Дечана
ствар поставља управио супротно. |
![]() |
Српска дипломатија у америчким депешама или "Сага о лажима, издаји и непоштењу" Пише: Јелена Гускова (редакцијски скраћена верзија) Књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“ која на својих 120 страница објављених документа америчке дипломатије, а који се односе на Србију, јесте типична "сага о лажима, издаји и непоштењу“... |
| Иринеј
Добријевић: Теодосије
Шибалић: |
|
Цео свет се узбудио због могућности да преко депеша америчких дипломата, објављених на Викиликсу, сазна шта се дешава са оне стране завесе светске дипломатије. Оне су се односиле на све државе и на многа питања, а количина им је била толика, (четврт милиона страница) да је било ужасно тешко да се нека земља или неки проблем избришу. На срећу, недавно се у Београду појавила књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“, у којој су на 120 страница објављени документи америчке дипломатије из периода 2006. – 2010. год. који се односе на Србију. Закључак аутора је јадан: материјали показују да је руководство земље (мада има и изузетака), као и дипломатија, годинама лагало свој народ, иако су доцније те лажи обелодањене. Врзић је своју књигу назвао „сага о лажима, издаји и непоштењу“. Година 2006. представља време активних преговора у Бечу у вези са питањем статуса Косова, те су зато америчке дипломате озбиљно проучавале позицију српских лидера. Депеше америчких дипломата из Београда показују да су у 2006. години председник владе Војислав Коштуница (ДСС) и председник Борис Тадић (ДС) у вези са Косовом имали истоветно мишљење: независност покрајине је за Србију неприхватљива. Међутим, запаљива антиамеричка реторика Војислава Коштунице је дипломатама показала, да је сваки даљи разговор са њим у четири ока бесмислен. Схватили су да је Коштуница спреман да се за Косово бори до краја, и да више пажње треба да поклоне председнику Борису Тадићу. Из депеша је било очигледно да је план за независност Косова у Вашингтону био одавно припремљен, и да су у свим приватним разговорима Американци говорили да ће Косово свакако бити независно, а да се „од Срба очекује да они то што лакше прогутају, да не ометају и да буду конструктивни“ (стр. 19). Коштуници и Тадићу је чак предлагана и варијанта која је, како се чинило Американцима, била баш згодна: као, Косово је изгубио Милошевић, а не садашње руководство. Предлагано им је да се пронађу начин и форма како да се окриви Милошевић, а њихова кривица спере. Када је та варијанта одбијена, министар иностраних послова Словачке Јан Кубиш је Србима послао упозорење: воз је кренуо, а крај пута ње је – независност Косова. Београд је био зачуђен због таквих алузија, али мишљење није промењено. .... Американци су наставили да раде са осталим лидерима земље, сматрајући да је Борис Тадић еластичнији и да је са њим лакше доћи до компромиса. Аутор књиге претпоставља да је Председник сво време „балансирао између издаје и страха од свог народа“ (стр. 23). Депеше показују како је Тадић постепено, од „не“ независности Косова прешао на спремност да призна ту чињеницу. На том путу су се нашла и његова правдања америчкој амбасади о саветовањима, и придруживање програму НАТО - Партнерство за мир и прихватање мисије ЕУЛЕКС на Косову, и слагање са планом Бан Ки Муна о Косову који се састоји до 6 тачака, и сагласност са новим преговорима. Из депеша се види да је председник био врло узнемирен због своје политичке каријере, јер уколико би дошло до признања независности Косова њему би бирачи окренули леђа. Шта више – он се плашио да не доживи судбину убијеног премијера З. Ђинђића. Када су америчке дипломате
схватиле да у Тадићу имају најбољег могућег саговорника, у августу
2006. године изразиле су потпуно конкретну заинтересованост да подрже
његову политичку каријеру. Амерички план у четири фазе У првој је требало да САД помогну
долазак на власт у Србији „демократском“ руководству (на изборима
у јануару 2007 год.) које признаје независност покрајине. Вашингтон
је препоручио да се у предизборној кампањи ослонац стави на реалистичку
политику у односу на Косово. Нагласак се стављао и на младе: за
њих су прављени концерти, дискусије, семинари, интернет презентације.
Позивали су их да гласају за будућност, за демократију. Новац за
подршку ДС је долазио од невладиних организација, хуманитарних фондова,
западних амбасада, итд. Принципијелна позиција Русије САД-у није оставила другу могућност, осим да иницира једнострано проглашење независности Косова. Данијел Фрид је писао: „Независност Косова је неизбежна и огромну цену ће платити свака нација која нам се нађе на путу“ (стр. 51). Без обзира на тако оштре изјаве, САД су од тог тренутка почеле да наилазе на препреке. А најважније је - низ земаља је одбио да призна Косово без изгласане резолуције СБ. Стицао се утисак да је Председник заиграо дуплу игру: Американцима је обећавао уступке у вези са Косовом, а у земљи и на међународним трибинама се борио за територијалну целовитост своје земље. И више од тога: у Београду је разрађен чак и тајни план деловања српске владе у случају да Косово прогласи независност. Међутим, америчка дипломатија је у Србији радила и са другим руководиоцима. Будући шеф преговарачке групе за Косово, политички директор у Министарству иностраних послова Борко Стефановић, како саопштава депеша од 10. децембра 2007. године Американцима је предао детаље тог плана, са којим је био упознат само узак круг људи. Депеше показују такође како су Американци радили са политичким странкама, покушавајући да утичу на грађење политичког система и са црквеним лицима, јер су међу њима имали јавне симпатизере (Иринеј Добријевић, епископ Теодосије), и да су отворено подржавали муфтију санџачког Зукорлића. Важна тема у депешама је постала и реформа армије и ступање Србије у НАТО. У истом правцу је вршена и реформа армије. У депешама се констатује да су главни реформатори армије према НАТО-стандардима, које би водиле доцнијем ступању у НАТО, начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац. У јуну 2007. године Шутановац је рекао амбасадору САД у Београду да је „његова мисија да припрема српске оружане снаге за ступање у НАТО“ (стр. 96). У депеши од 7.05.2009. године констатује се да „министар одбране Драган Шутановац… приљежно ради на измени друштвеног мишљења о НАТО и САД“ (стр. 96 – 97). За Американце је такође било врло важна чињеница да им је министар одбране обећао да „српска армија нема ни планова, ни интереса да се меша у послове Косова, без обзира како ће се сценарио развијати“ (стр. 98). Американци су сигурни да се однос Србије према НАТО-у неће променити чак ни ако у Министарству одбране дође до промена и премештаја.
У књизи се амерички материјали завршавају са 2010. годином. Они одражавају незадовољство САД због позиције Србије, одлуку да се појача притисак на Београд, претње да ће се европске перспективе за Србију одложити. Београду се препоручује да предузме нове кораке ради нормализације односа са Косовом. Отворено „Србија мора да призна Косово уколико хоће да уђе у ЕУ“ је већ постало главни лајт-мотив свих дипломатских разговора са руководством Србије. Судећи по свему Београд је почео да извршава управо тај налог главних европских држава. Његова позиција у последњим догађајима на Косову је потпуна незаинтересованост да се конфликт реши у корист Срба са Косова и Србије. |
![]() |
НОВА ВАТИКАНСКО - УСТАШКА АГРЕСИЈА НА СРБЕ Пише Бранко Ђаковић После пада Берлинског зида и глобалног комунистичког поретка 1989, Ватикан је наставио у свом прозелитистичком деловању на Балкану тамо где је стао 1945. Очигледно је да "света столица" жели да што пре надокнади време „изгубљено” током |
|
|
трајања комунизма, посебно стога што су се њени интереси данас потпуно поклопили са интересима САД и Велике Британије. На другој страни, највећи Ватиканов противник на Балкану – Србија – данас је посрнула и скрхана: морално, демографски, политички, војнички и економски. Србија 2011. није наиме Србија из 1914. или 1941. То Ватикан добро зна и зато жели да што пре оствари своје верско-политичке циљеве ширења на исток преко српских земаља. Јер, главни циљ Ватикана – нестанак Срба из Хрватске и Војне Крајине – започет са Антом Павелићем и Алојзијем Степинцем 1941–1945, завршен је с Фрањом Туђманом и Фрањом Кухарићем 1991–1995. Католизација Црне Горе, промовисањем дукљанске идеологије на антисрпској основи, већ даје своје прве резултате. Циљ Ватикана је јасан: одвајање Црногорске митрополије од Српске православне цркве и проглашење уније са Светом столицом, над којом би Загребачка надбискупија добила пуну црквено-правну јурисдикцију. На тај начин би се и већинско православно становништво, преко „монтенегринства” постепено претапало у Хрвате, према већ уходаном механизму примењеном у Босни, Херцеговини, Далмацији, Славонији, Жумберку и осталим „земљама под мисијом”. И у северној Србији (конституисаној као аутономна „Војводина”), нарочито после усвајања њеног неохабзбуршког статута, на делу је исти такав етничко-верски инжењеринг, с циљем да она буде предмет пуне католизације и тиме одвојена од матичне државе. У том походу Ватикана једину препреку за сада представља Република Српска. Но, Ватикан се нада да ће и та препрека бити савладана. За то ће послужити Хашки трибунал, као нека врста постмодернистичке шпанске инквизиције. Пресудом за измишљени геноцид у Сребреници, већ намењеној Радовану Караџићу и Ратку Младићу, жели се постићи да Република Српска формално и фактички буде уклоњена са политичке мапе. На тај начин унапред се криминализује било какав облик српске државности западно од Дрине, и у старту сматра злочиначким. На крају, беатификацијом надбискупа Степинца жели се постићи још један циљ – забашуривање и бацање у историјски заборав усташког геноцида над српским народом, као и улога Ватикана и Католичке цркве у њему. Пред нас се поставља питање; има ли "српска држава" адекватан одговор на овакав судбоносни изазов? Наш одговор је: НЕМА! |
|
БАДЊЕ
ВЕЧЕ У КАНБЕРИ
- РЕКОРДНА ПОСЕТА |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
Рекордна посета Током Бадње Вечери
преко 5оо верника, узело је учешће у овогодишњој прослави. Вечерње
богослужење, налагање Бадњака на ветру, освећење и подела Бадњака
са помазивањем освећеним уљем, трајало је пуна два сата. Велики
број присутних остао је и на посној Бадњачкој вечери у Спомен Центру
„Дража Михаиловић“. |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
Крстиле су се
Венчали су
се |
![]() |
![]() |
![]() |
Преподобни Јустин Ћелијски ОДГОВОР СВЕТОМ
СИНОДУ Његовом Преосвештенству Господину
Јовану за Свети
Архијерејски Синод Српске Православне Цркве |
|
заједничких молитава за јединство кршћана
за 1975″ (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића),
или “грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975″
(према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре
свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко
их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају? Писмо бискупа Држечника (прилог 1), очигледно у својству председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије (БКЈ), коме је упућено? Из његовог текста се види да је Држечник као председник Екуменске комисије БКЈ добио ову “грађу” (прилог 1) из свог центра у Риму (тј. папског “Тајништва за јединство кршћана”, и Држечник ништа не говори о учешћу Екуменског Савета Цркава из Женеве, које Кухарић у свом писму спомиње). Међутим, из подскриптума се види да је Држечниково писмо упућено “свим члановима БКЈ”, - дакле римокатоличким бискупима Југославије. Ако је тако, онда су једино тако разумљиви захтеви Држечникови: да треба “користити то градиво” у својим бискупијама и да, после одржавања седмице молитве, треба “послати кратак извештај” (да би тај извештај, очигледно, био достављен центрима у Рим). Иначе, ако би то писмо г. Држечника било упућено свој “браћи у бискупском реду” (које он поздравља “екуменским поздравом у Христу”!), онда би то било не што друго него већ позната у историји дрскост претенциозних и безочно наметљивих римокатолика, који сво време у име и по диктату Рима самозвано патронирају над “одјељеном браћом”. Но ми ипак хоћемо да верујемо да се то Држечниково писмо односи само на римокатоличке бискупе у Југославији. Али, то нас потстиче на питање: зашто је загребачки надбискуп Кухарић и то писмо послао у прилогу Св. Синоду СП Цркве (мада у његовом писму стоји да је прилог само један, тј. ова “грађа” или “програм” о молитви)? Чињеница је: Кухарић пише своје сасвим посебно, самостално пропратно писмо, и то у својству председника БКЈ, и без икаквог спомињања Екуменске комисије БКЈ и њеног председника Држечника. За разлику од Држечника, Кухарић вели да је тај “програм заједничких молитава” припремљен од Екуменског Савета Цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима, и додаје да су сада тај програм “послали свим католичким бискупима у Југославији”. Ваљда он то чини као председник, или цела БКЈ, у име које он поздравља Св. Синод СПЦркве и очекује “предлог или савет” у вези споменутих молитава. Владико Свети, није нам овде циљ да изналазимо противречности и двосмислености у ова два пропратна писма двојице римокатоличких бискупа у Југославији, него се питамо о умесности уопште оваквог писања, и посебно скрећемо пажњу Св. Синоду на неумесност и неприхватљивост упућивања истовремено обадва ова и оваква писма Синоду Православне Цркве Српске. Али да пређемо на главну ствар читавог предмета. Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац “молитве за јединство кршћана 1975″ како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи: 1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему је “јединство Цркве”, како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто “предлог” него управо “програм” (како се вели у заглављу), тј. став о “јединству Цркве”, онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и “заједничку молитву”. Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај “програм” или став (са својом теоријом о “подели Цркве”, о многим “удовима Цркве”, при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем “плану сједињења цијелог човечанства”, који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се “прилагођује” том Божјем “плану” и “краљевству”, како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај “програм” већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској “сурадњи” и екуменској “заједничкој молитви”? 2) У другом делу овога програма наводе се “библијска питања” која се имају читати “кроз дане молитвене осмине” (18-25, сјечањ-новембар 1975). Наравно, у нашој Православној Цркви се тих дана читају сасвим друга Библијска чтенија и славе спасоносни Богочовечански догађаји, Пророци и Светитељи, на којима учествују у заједничким молитвама и богослужењима само правоверни чланови Цркве Христове. 3) Трећи део поменутог текста претставља “програм богослужења”, тј. четири богослужбена елемента који улазе у поредак и састав тих заједничких “екуменских богослужења”. То су, ни више ни мање: а) заједничка адорација (поклоњење Богу, - да ли “у Духу и Истини” (Јн.4,24) не каже се); б) заједничка покора (покајање; ко и зашто не каже се; да ли само због заблуде или и због Истине, такође се не каже); в) јединство у речи (тј. у проповеди, - али чега? Речи Божје онако како је папа тумачи? или Лутер? Или Свети Оци и Свети Сабори?); г) јединство у молитви (тј. једно и једнодушно мољење Богу, о Коме различито мислимо и верујемо; о Богородици и Светима о којима такође различито верујемо или их уопште не признајемо?) Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената - “шутња”, “дијалог”, “исповијест вјере” (које?), “екуменске прошње”, “благослов” (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест. Преосвећени Оци, Свој став према јеретицима, - а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне”.[2] Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: “не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов”. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?! Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ” латинска јерес”. А колико је од тада нових догамата папа измислио и “непогрешиво” одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.[3] Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.[4] Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду “Светског савета цркава” донели одлуку: “да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава” (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168). Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже “органско” учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени “организам”, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само “делови” (”органски” међусобно везани!?). - Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом - Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо “органски део” јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо “уди Христови”. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз “органско” сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство. Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине. Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова - на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина - Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу - Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на “екуменске заједничке молитве”, него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера - ” вера Истине”; суштина је те вере Истина - Свеистина, Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав - “љубав Истине” (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина - Свеистина - Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима. На Св. Јована Златоуста 13/26 новембар 1974. Ман. Св. Ћелије Препоручује се светим апостолским молитвама Вашег Преосвештенства и светих Отаца Светог Архијерејског Синода недостојни Архимандрит Јустин |
|
Све издајник до издајника |
"Нема морала у политици. Нема га ни у цркви, а камоли у политици. Никад га није ни било, а данас га баш нема. (Професор Млађен Ковачевић)
![]() |
РУСКИ МЕДИЈИ: "Тадић је издајник" Пише Миодраг Новаковић Питање за све нас јесте: Када ће српски независни медији, српске јавне личности и политичка интелектуална елита, скинути своје рукавице, издају која је на делу у нашој отаџбини назвати правим именом? |
|
Свакоме од нас ко својом отаџбином зове Србију,
и крсти се са три прста- било је мучно и срамотно гледати пре пар
дана, ударну емисију, на ударном првом каналу, у ударно време- Руске
државне телевизије. Тема емисије је била деловање садашњег српског
режима према властитој нацији, и то у континуитету од целе деценије…
Колико год да је та кратка, али садржајна и добро документована емисија била оптужница против српског издајничког режима- исто толико је била оптужница и против нас као народа. Једноставно, за највећи део добронамерног света, а нарочито наше православне браће и сестара, је несхватљива доза националног мазохизма и недостатка националне свести, које демонстрирамо- не својим чињењем, већ својим не-чињењем. Људима широм света, који „излазе“ на улице када им поскупи млеко, студентима који демонстрирају када им се семестар скрати за један дан, или ђацима који подивљају када им из топлог оброка избаце два кекса, је просто несхватљиво да на овом свету постоји нација којој се негира право на постојање, право на државу, право на традицију, и нација којој се гола егзистенција замењује суровом екстинкцијом- дакле да постоји нација која на све то пристаје погнуте главе и ћутке. Нација која де-факто нестаје са географске карте света „без иједног испаљеног метка“. Та нација смо данас на жалост ми Срби! РУСКОЈ ЈАВНОСТИ ЈЕ НЕСХВАТЉИВА ИЗДАЈА И НЕХУМАН ТРЕТМАН ТЕШКО БОЛЕСНОГ СРПСКОГ ХЕРОЈА МЛАДИЋА ео добронамерни свет, а то су бар четири петине земаљске кугле, ако избацимо „декадентни и милитантни“ запад и пар екстремних блискоисточних нација, је био згранут- колико болесним и изопаченим ритуалом „српског“ председника Тадића, који само што није одиграо „индијански плес“, саопштавајући новинарима „радосну“ вест о „стављању у окове“ тешко болесног, остарелог, и беспомоћног српског хероја генерала Младића - толико и недостатком хуманизма, и поштовања основних људских права, тешко болесног грађанина Ратка Младића, који је по овоземаљским законима невин, све док му се пред судом, не докаже да је крив. Наравно пред судом, у правом смислу те речи, не пред „преким ад-хок“ (НАТО) судом у Хагу. Руском водитељу је просто било несхватљиво, да
један режим може тако да третира човека, кога већински део народа
(у чије име тај режим влада) сматра националним херојем. За Русе
је такође запањујући био потез самог „српског“ председника, који
је пред целим светом почео неартикулисано да маше „Младићевом главом“
као улазницом у ЕУ, не чекајући чак ни да екстрадициони судски процес,
бар формално буде окончан. У свом мизерном ликовању пред светском
ТВ јавношћу, поред непримерене личне еуфорије (какву нису испољили
ни суседни национални (према Србији традиционално непријатељски)
лидери, отишао је толико далеко у својој евро-атлантској сервилности,
да је чак нагласио велико задовољство, што се то „поклопило“ са
доласком велике бриселске инквизиторке „леди“ Ештон. ВОДИТЕЉ ЛЕОНТЊЕВ УПОЗОРАВА ДА СРБИЈИ СТИЖУ НОВЕ УЦЕНЕ Водитељ Михаил Леонтњев током емисије наглашава
да је то све само почетак уцена који стижу територијално осакаћеној
Србији, јер као и сви лешинари када се дочепају жртве која не пружа
отпор, тако и ови евроатлантски, не престају са њеним комадањем,
док од ње не остане само костур. Данашња Србија, управо све више
и личи на раскомадани костур некадашње српске краљевине, не тако
давно, најмоћније балканске силе… Водитељ, који ни сам није могао
да остане равнодушан на овакву трагичну судбину наше нације, у овом
уводном делу констатује резигнирано: У наставку емисије се потом појављује уважена руска Академкиња Јелена Гускова, изузетан познавалац историјско-политичких прилика на Балкану, која наглашава следеће: „Они који добро познају историју балканске кризе,
почев од 90-их година, свесни су да су Србима само постављане уцене,
а да при томе Србе апсолутно нису никада награђивали“ ЗАПАД СЕ НЕЋЕ СМИРИТИ СВЕ ДОК СРБИЈА НЕ ПОСТАНЕ „БЕЖИВОТНО ТЕЛО“ У наставку емисије водитељ наглашава како је досадашња лицемерна политика уцена Запада према Србији, јасно показала да Запад не верује Србији, и да се неће смирити до потпуног уништења српске државе. То су уосталом показали недавни закљуци „братиславске нато“ конференције из 2002, када је према немачком посланику Вимеру, према Србији поново успостављена стара расистичка стратегија, са циљем потпуног онеспособљавања српске државе на Балкану, као највеће сметње Западним неоколонијалним интересима. По водитељу Леонтњеву, на Западу постоји страх да Србија може нагло да промени „ћуд“, без обзира на тренутну безусловну сарадњу, да би то описао следећим речима: „Данас испоручили Хагу, сутра се предомислили? Зато ће Запад Србију разбијати све док не постане беживотно тело- да се она не дај Боже, поново не усправи! И онда не почне да се обрачунава са западним „хуманитарним интервенционистима“ за сва „добра“ која су јој починили“(ова део интервјуа руска телевизија илуструје веома графичким видео записом, масакра недужних српских цивила касетним бомбама, у Нишу, током илегалног НАТО рата 1999). Руска државна телевизија наглашава да је Хашки трибунал, основан 1993 од стране НАТО агресора, да би правно оправдали своју такозвану „хуманитарну интервенцију“ у Југославији. Овде у се, у наставку емисије, истиче један веома важан сегмент злочиначког деловања НАТО снага против српског народа. Господин Леонтњев наводи поверљиве податке из докумената америчкког Пентагона, из којих се види да Пентагон и НАТО приликом планирања такозваних „хуманитарних интернвенција“ и „прецизних“ бомбардовања, такође свесно планирају масовна убиства цивила. Јер по њиховим властитим тактичким проценама приликом таквих операција, на једног убијеног „непријатељског“ војника, долази до „колатералног“ убиства бар четири цивила. Дакле при таквим операцијама, НАТО, и то не само у бившој Југославији, већ и у Ираку, Афганистану, Либији, и ко зна где све не, свесно планира масовна убиства недужних цивила. Овакво НАТО „планирање“ по мени би требало сматрати геноцидном радњом, или у најмању руку тешким ратним и хуманитарним злочинима. НАТО СВЕСНО ПЛАНИРА МАСОВНА УБИСТВА ЦИВИЛА, КАО ДЕО СТРАТЕГИЈЕ „ИНТИМДАЦИЈЕ ЦИВИЛНЕ ПОПУЛАЦИЈЕ“ Уосталом, аутору су одавно познати детаљи Пентагон стратегије „интимидације цивилног становништва“, коју је, гле случајности, разрадио управо НАТО командант у време илегалног НАТО рата против наше отаџбине, генерал Весли Кларк. Генерал Кларк је, како је то објаснио у својим тезама, разрадио ту стратегију у циљу ломљења отпора цивилног становништва, нарочито у и ситуацијама када се становништво „галванизује“ уз свог вођу у одбрани земље од стране окупације. По њему, у таквим ситуацијама намерна масовна убиства цивила су „прихватљива“ у циљу постизања циљева. Уосталом, већина нас се сећа рата 1999, када је генерал Кларк захтевао да се ракетама гађа Бранков мост, у време када су на њему биле хиљаде српских патриота!? Мало разумнији НАТО савезници су га обуздали у то време, плашећи се уласка Русије у рат на страни Србије. У наставку те своје стратегије, генерал Кларк је нагласио потребу стварања организоване пете колоне и извођења спонтаног „државног“ удара, по престанку ратних дејстава. Тај сценарио- „интимидације цивилног“ становништва (читај намерних ратних злочина) и потом организовања пете колоне и „спонтаног државног удара“, смо видели у време агресије 99-те, и потом на петооктобарском државном преврату петоколонашких елемената из редова тзв. „Отпора“ и ДОС-овских велеиздајника, који су на жалост у Србији, и дан данас на власти… „ЕВРОПСКИ ИЗБОР“ СРБИЈЕ- ПРИЧА О ИЗДАЈИ И ПРИЧА О ИЗДАЈНИЦИМА! Господин Леонтњев не штеди „тешке речи“ да би описао садашње „петоколонашко“ стање у Србији, и то следећим речима: „И некако сасвим природно, десило се да је прича о „европском избору“ Србије- управо прича о испуњавању услова тог избора- то је прича о ИЗДАЈИ и прича о ИЗДАЈНИЦИМА!“ Водитељ такође наглашава да је приликом хапшења председника Милошевића 2001, издајник Зоран Ђинђић, прекршио српски устав и српске законе, и незаконито га испоручио Хагу, где је Милошевић умро у притвору 2006 године под сумњивим околностима. Закључује да је Ђинђић ликвидиран у Београду 2003 године (такође под сумњивим околностима). Овде је важно истаћи сегмент емисије о Радовану Караџићу, за кога господин Леонтњев каже да је напустио место председника Републике Српске, после гаранција од стране америчке администрације, да ћи имати имунитет од Хашког трибунала, да би потом и он ИЗДАЈНИЧКИ био ухапшен и испоручен Хагу. Наравно, Американци су погазили то своје обећање, као што и данас газе сва обећања која су давали овом однарођеном српском режиму, заузврат за њихове издајничке услуге…. ТАДИЋ ИЗДАО НАЦИЈУ- НИКОЛИЋ
ИЗДАО СРПСКУ ОПОЗИЦИЈУ Уместо свог закључка ове анализе руског тв дневника, послужићу се завршном реченицом водитеља Леонтњева: „Бити ИЗДАЈНИК у Србији није ни мало пријатно.
Чак је и опасно, тако нас бар учи историја. Тако да ипак треба одати
„признање“ политичарима који на себе преузимају одговорност за ИЗДАЈНИЧКЕ
одлуке… Коначан закључак је на Вама поштовани читаоци, а коначна одлука на Вама поштовани српски опозициони лидери, водећи интелектуалци, свештеници и многи други, у које су данас уперене очи овог ИЗДАНОГ народа. |
|
САОПШТЕЊЕ
ЗА ЈАВНОСТ Са Црквено Народног Сабора Слободне Српске Православне Цркве у Аустралији |
|
|
ЦРКВЕНО
НАРОДНИ САБОР Манастир “Свети Сава”
- Нови Каленић Оправдано сазивање овог Црквено Народног Сабора, проистекло је из неопходне потребе, саобразно Резолуцији представника Црквено Школских Општина и Националних Организација Слободне Српске Православне Цркве, донетој на састанку 12. новембра 2011. године у Црквено Школској Општини „Свети Сава“ у Аделаиди, имајући у виду да епископат и одговорни фактори; Сабор и Синод СПЦ, већ неколико година не придају никакв значај „вапајима“ верника из Аустралије, и не показују заинтересованост за решавање новонасталих проблема. У дводневном заседању Сабора, учешће су узели представници Манастира „Светог Саве“ – Новог Каленића, Савезног Кола Српских Сестара, седам Црквено Школских Општина Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, девет Српских Националних Организација и Клубова, заступљених са укупно 57 (педесет седам) делегата, и неколико посматрача из Митрополије аустралијско-новозаландске СПЦ, којима је било дато право на постављање питања, дискусију и предлоге. Кључна питања Сабора су била, обезбеђивање легитимитета и континуитета Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, које је проузроковано непоштовањем “Предлога о Помирењу” од стране епископа Иринеја (Добријевић) и одговорних фактора у управљању Српском Црквом у Аустралији, и обнављање структуре и функционисања Епархије са Епархијским Саветом на челу и пратећим телима и органима, саобразно Уставу Слободне Српске Православне Цркве, усвојеном на Првом Црквено Народном Сабору 1964. и допуњеном 1976. године. Саборска одлука од посебног значаја јесте, да како је и било од дана њеног оснивања, Слободна Српска Православна Црква Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, неприкосновено задржава чисто Српски и Светосавски карактер и остаје чврсто у јединству и заједници са Светим Православним Предањем и Црквом Никеоцариградског Символа Вере, са Црквом Светих Апостола, Светих Отаца и Светих Васељенских и Помесних Сабора. Да би се ово обезбедило, према закону Аустралије о инкорпорираним асоцијацијама, Епархија је добила статус Правног Лица, и као таква задржала сва легитимна права на продужетак своје чисто црквене делатности. Сабор је према своме уставном праву и овлашћењима, изабрао за администратора Епархије високопреподобног игумана о. Софронија (Никић), привременог пароха при храму Светог Архангела Михаила у Торонту – Канада. Сабор је предложио смернице за будући рад Епархије, као и понашање и опхођење одговорних лица у Црквено Школским Општинама, у новонасталим условима: 1. Настојати да свака појединачна парохија буде попуњена сталним свештеником, који поред свештенорадњи треба да одржава редовну наставу у Српској Недељној Школи, из веронауке и српског језика. 2. Одржавати на највећој могућој висини хришћанске и братске односе, са свима онима у Српској Православној Цркви у Аустралији, који се осећају да их је епископ Иринеј (Добријевић), својим неканонским и противзаконитим одлукама, у било ком смислу оштетио, саветовати се са њима и помагати их у границама својих могућности. 3. Одржавати братски однос и помагати Епископа рашко призренског и косовско-метохијског у егзилу Г. Артемија, његово монаштво и верни народ, који се храбро борe да очувају Колевку Србије и српске православне цркве. Сабор изражава жаљење због игнорисања новонасталих проблема у СПЦ у Аусталији, од стране Сабора и Синода Српске Православне Цркве. Сабор такође жали због крајње нецрквеног и неодговорног односа епископа Иринеја као и администрација двеју епархија, према верницима и суштинским проблемима Српске Цркве у Аустралији, а посебно због тужби које је поднео против Имовинског Повереништва Манастира Новог Каленића, и две Црквено Школске Општине, а које могу да произведу дугогодишње спорове, као и велике материјалне трошкове. Имајући све ово у виду, Сабор се нада у Божију Правду, и одлучан је да свим легитимним средствима истраје у одбрани, како Слободних Црквено Школских Општина, тако и Слободног Манастира „Светог Саве“ - Новог Каленића, кога су будућем српском нараштају, подигли искључиво и само, Слободни Срби Аустралије, односно Слободна Српска Православна Црква Епархија за Аустралију и Нови Зеланд. Сабор се са вером, надом и љубављу узда у Господа, и узноси молитве, да у што скоријој будућности зацеле деобне ране у многострадалном српском роду, како би поново, са озбиљнијим и далековидијим људима, који ће бити свесни степена своје одговорности пред Богом и народом, могло да се разговарамо у братској љубави о црквеном помирењу и уједињењу. Дано у седишту
Епархије 27/14. децембра, 2011. године |
|
ОСМИ, ИЛИ
РАЗБОЈНИЧКИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР ? |
|
Свети Оци нас уче да су истинити само они сабори који доносе одлуке које су у сагласности са одлукама претходних Православних помесних и Васељенских сабора. Ако неки сабор донесе одлуке које нису у сагласности са одлукама претходних сабора, такав сабор је – јеретички. Такав сабор нема никаквог значаја, без обзира колико имао учесника, и без обзира какве титуле имали они који су на њему узели учешћа. У житију Светог преподобномученика Стефана Новог налазимо да га је цар-иконоборац Константин V Копроним (741-775) ставио у окове и затворио под стражом у Филипиков манастир, где је Стефан провео 70 дана не окусивши јела. После тога су цар и Патријарх пред њега извели најчувеније јеретике и највештије говорнике, како би наговорили Светог Стефана да приступи јереси. Између осталог, донели су са собом и књигу одлука јеретичког иконоборачког сабора, ког су они називали „Седми васељенски“. Преподобни Стефан им је рекао да му прочитају одлуке тог сабора. Када је Константин Никомидијски узео књигу и почео да је чита, у наслову је писало: „Предање светог васељенског седмог сабора“. Чим је то прочитано, светитељ је одмахнуо руком, и рекао: „На како несигурном темељу сте саградили своју трошну грађевину... Не може се ваш сабор назвати Васељенским, јер је лажни. Још га називате Седмим. Како он може бити седми када одбацујете првих шест Сабора? Ако сте хтели да буде Седми, били сте дужни да следујете Шестом, Петом и осталим пре њега одржаним Саборима. Јер без Првог, Другог, Трећег, Четвртог, Петог и Шестог, како може бити Седмог? Ваш сабор није Седми него први, пошто сте одбацили предање претходних шест Сабора.“ На овакве светитељеве речи, присутни Епископи запитаише: „Које то предање, предано од шест Сабора, ми одбацујемо? He, ми не одбацујемо претходне Саборе и њихова предања, него примамо све то.“ Светитељ им тада одговори: „Нису ли ранији Сабори држани у светим храмовима? У храмовима који беху украшени иконама. Први Сабор би одржан у Никеји, у великом храму тог града, Други у Цариграду у храму Свете Ирине, Трећи у Ефесу у храму Светог Јована Богослова, Четврти у Халкидону у саборном храму Митрополије, Пети и Шести опет у Цариграду, и то Пети у храму Свете Софије, а Шести у придворском храму званом Трул. Сви ти храмови не беху ли украшени светим иконама? И ни један од тих Сабора не одбаци их, а ваш сабор их одбацује. Одговорите ми на то.“ На такве светитељеве речи, присутни Епископи су посрамљени отишли назад цару. Можемо ли из речи Светог Стефана Новог извући поуку? Можемо ли се запитати - како окарактерисати будући сабор, ако он унесе промене у оно што иначе претходних седам Сабора нису сматрали да треба да се мења? Може ли се уопште назвати „васељенским“ сабор кога припремају заговорници јереси екуменизма? Може ли се тај сабор сматрати „осмим“, ако ће на њему главну реч водити кршиоци светих канона Цркве? Реч је о онима који су приступали заједничким молитвама са јеретицима, што канони Цркве изричито забрањују. Ти канони Свете Цркве су на снази и данас, као што су били на снази и у прошлости. Промотери екуменистичке јереси иду дотле да је, у новембру 2007. године, један од првих архијереја велике помесне цркве, чак изјавио да су "канони о забрани заједничких молитава са јеретицима, делатни у односу према расколницима, а нису делатни у односу на римокатолике и протестанте". Та изјава је у директној супротности са светоотачким предањем, јер отворене и несумњиве јеретике проглашава за „православне“, и то оне јеретике које су Свети Оци осудили и предали анатеми. Други врховни архијереј се јавно, и на саблазан свеколиког Православља, молио са јеретицима, па чак присуствовао и јеретичким мисама заједно са архијеретиком Рима, папом. Такви поступци грубог кршења Црквених канона би требали бити узрок сазивања Осмог Васељенског сабора, али са циљем осуде и анатемисања свејереси екуменизма и њених промотера. Узмимо још један пример. Питање папског календара је решено у XVI веку, тачније на помесном сабору у Цариграду 1583. године, када су нова римска пасхалија и месецослов анатемисани од стране Патријараха Цариграда, Александрије и Јерусалима. Како разумети потез те исте катедре, цариградске Патријаршије, са које 1923. године масон-патријарх Мелетије Метаксакис уводи анатемисани папски календар у праксу (прво цркве у Цариграду, а убрзо после тога и Александрије), него као очигледан пример одбациваања предања претходних сабора, и увођења, не само новачења, него и одлука у потпуној супротности са претходним саборима. Од тог времена, Васељенска Патријаршија непрестано покушава да увуче свеколико Православље у ту исту позицију поштовања анатемисаног календара. Без сумње је да ће се тај покушај поновити и на евентуалном будућем сабору, који ће претендовати да се назове „васељенским“. Да би себи олакшала посао на том сабору, екуменистички и модернистички настројена Васељенска Патријаршија је благовремено произвела велики број викарних Митрополита, који нити имају Епархију, нити паству, са јединим циљем обезбеђења већег броја гласова за своје новотарије на том сабору. Прва иницијатива за сазивање новог великог Сабора Цркве, дошла је 1901. године, од Васељенског Патријарха Јоакима III, првог екуменисте и промотера новачења у низу Патријараха-екумениста који су уследили иза њега. 1961. године је на Родосу одржано саветовање које је имало задатак да припреми подлогу за припрему сабора, као и питања којима би се тај сабор требао бавити. То саветовање је донело листу са десет циљева: 1. Прелазак Православне
дијсапоре под јурисдикцију Васељенске Патријаршије, тј. стварање
источног папоцентричног система, по угледу на латинску јерес. С обзиром на иницијативе, циљеве, услове, намере и архијереје - криштеље канона (који раде на сазивању новог великог Сабора), да ли ће се тај нови Сабор, уколико до њега уопште дође, моћи назвати „васељенским“, или ће то бити још један разбојнички сабор, попут неколико већ познатих у историји Цркве? Подсетимо се да је седам
Васељенских сабора сазивано из потребе да Црква пружи свој одговор
на јереси које су значајно угрозиле учење и веру Цркве: Која јерес је озбиљно угрозила Цркву у ово наше време, сем екуменистичке јереси? Ако управо поборници те јереси организују сабор, може ли се он назвати „васељенским“? Надаље, све Васељенске саборе су сазивали цареви – Божији помазаници. Који је то цар који ће да сазове „осми“? Ко га је помазао, када и где? „Неће више бити Сабора. „Долазе последња времена. Ускоро
ће бити екуменистички сабор под називом 'свети'. Али, биће то осми
сабор, који ће бити сабор безбожних. На њему ће се све вере ујединити
у једну. Потом ће укинути све постове, монаштво ће бити скоро уништено,
Епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској
Цркви.Будите будни. Гледајте да идете у Божије храмове док су још
наши. Ускоро нећете ићи тамо, јер ће се све изменити. Само изабрани
ће то увидети. Људи ће наставити да одлазе у цркве, али ми ни у
ком случају тамо не треба да идемо. Молим вас, стојте у истинској
Православној вери до краја ваших дана и спашавајте се.“ |
|
ЦРКВЕНО НАРОДНИ
САБОР |
|
Једнодушно и једногласно: Слободна СПЦ у Аустралији
Полагање заклетве чланова Епархијског Савета |
У понедељак
26/13. и уторак 27/14 децембра, у Манастиру Светог Саве, Новом Каленићу,
одржано је заседање Светосавског Црквено Народног Сабора Слободне
Српске Православне Цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. Званично Саопштење, и детљније информације у вези
рада Сабора биће објављене наредних дана. |
|
КО СЕ ЈЕДНОМ
САТАНИ ОБЕЋА |
|
|
ДАЛИ
САТАНА ВЕЋ ВЛАДА СВЕТОМ? МОЖДА СЕ ОВДЕ НАЛАЗИ ОДГОВОР!? |
|
Шандор Ла Веј |
“По том се познају деца Божија и
деца Ђавоља: Који год не твори правде није од Бога, и који не љуби
брата својега. Јер је ово заповест коју чусмо из почетка, да љубимо
један другога. Не као што Кајин беше од нечастивога и закла брата
свога. А због чега га закла? Јер дела његова беху зла а брата му
праведна... Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица, а знате
да ниједан човекоубица нема вечни живот... Дечице моја, не љубимо
речју ни језиком, него делом и истином...
(Прва Посланица Светог Апостола Јована Богослова 3, 10-18.) Сатана говори... одломак „ Ја се зовем Сатана,
јеврејски hasatan. Придев моме имену је Велијар
(Злоћа) (2 Коринћанима 6, 15). Још се зовем Веелзевул,
тј. господар ђубрета, нечистоте и греха. Зато је мој елемент смрад,
прљавштина, распадање... итд. Ја сам Дијаволос
– опадач, ђаво. Но и поред тога, мени се чини велика
неправда што се сва кривица за зло код људи баца на мене. Јесте,
ја, надземаљска сила непријатељска Богу и људима, ја сам узрочник
зла, али нисам извршилац. Извршилац је човек, а не ја! Ја сам само сива еминенција иза сваког зла и злочина, само суфлер дакле – шаптач и ништа више, а људи су извршиоци зла. Ја нисам уопште крив што људи слушају мој шапат, јер они га могу слушати и неслушати, или примити или одбити. Ако га не приме, ја немам санкције, али као што видите, ја сам ипак „кнез овога света“ (Прва посланица Јованова 12, 31), јер владам светом који је у мојој власти (Прав посланица Јованова 9, 19) и људима, зато што им је примамљива моја pompa diaboli (сатански сјај, срачунат на спољни ефект, на задовољење сујете, на саблазан и грех) Санкције за свако зло долазе од Исуса Назарећанина. То сви људи врло добро знају. Моје способности би се најбоље могле
применити на пример у дипломатији. Пошто је моја сврха уништење
реда, поретка и свега живога, то бих својим разним, тајним махинацијама,
а којих је велики број, припремио рецимо крваве државне ударе, обарање
режима, и ратове, а за све то ја имам савршени алиби, јер ме том
приликом нико није никада видео, пошто су то све извршили људи. Тога код људи има најмање, зато што већина људи, иако мисле, мисле туђом главом. А ако не мисле, живе анималним животом, у бризи за његово одржање. |
|
Зато људи врло нерадо загледају у своју душу, тешко признају и осуђују у себи зло и избегавају аутопсихоанализу, сматрајући је као глас и оптужбу својих непријатеља. А мисао може бити само добра или зла. Мисао не може бити индиферентна, односно ни добра ни зла, нити релативно добра, нити релативно зла. Код јављања и обликовања мисли,
ја, Сатана сам присутан и својим шапатом усмеравам их на зло, непрестано,
и на јави и у сну. Иза свега тога зла, стојим
дакле ја, Сатана. ... Много ми се допада то, што су верници Исуса Назарећанина раздељени у разне конфесија и многе секте, па не могу да нађу заједнички језик на основу учења Исуса Назарећанина, и односе се једна према другој непријатељски, противно његовом учењу о ЉУБАВИ, не само према његовим вернима, свима ближњима, него и према непријатељима који их гоне. Пошто су они овако раздељени
и завађени, моја је борба са Исусом Назарећанином много лакша.
Ја се много радујем када служитеље Исуса Назарећанина заведем сластима овоземаљског живота; алкохолом, новцем који се котрља и води у раскош, охолошћу, тежњом за влашћу, да служе не само Исусу Назарећанину, јавно, но и мени, Сатани, тајно, да приносе не само тамјан на жртвеник Исуса Назарећенина, него и грешна дела на мој прљави жртвених греха. Волим да их посматрам, како су бедни и малоумни, када мисле да могу два господара служити; зло - Сатану, и добро - Исуса Назарећанина. (1 Посланица Коринћанима 10, 20 - 21) Томе се радујем зато, што нико не може нанети више штете Цркви Исуса Назарећанина и бласфемије (богохуљења) Његовим вернима, као Његови служитељи, када не чине оно што проповедају. Верније су очи које виде што они чине, од ушију које слушају шта они проповедају. (Требник: Света Тајна покајања). Највише се радујем када служитељи Исуса Назарећанина не могу да верују у оно што проповедају, и када погазе своју заклетву верности Исусу Назарећанину, и када тако прекину сваку везу са њим и издају Јудиним пољупцем, и када се придруже мени у заједничкој борби против Исуса Назарећанина, односно када постану моји борци. Раније су они оглашене пре крштења питали "Одричеш ли се Сатане?".... а сада су улоге измењене, јер сада ја Сатана, питам њих: "Одричеш ли се, и јеси ли се одрекао Исуа Назарећанина?, а они морају да одговоре: "Одричем се, одрекао сам се"! Кад би човек читао или слушао овај мој говор, он би се бунио и рекао да сам сатански зао и пакостан, и да у свету и човеку видим само зло. Али јесам ли ја крив када износим само оно што видим и када могу указати на зло у човеку и свету, и доказати га. Јер, човек воли да се заварава и неће да види у себи зло, и неће да га призна, него изналази свакојаке разлоге да га оправда, или да за свако своје зло, кривицу баци на другога. Човек неће и избегава да види зло у свету, ако само није њега лично погодило, превиђа га, и само ако је њему добро, онда су овај живот и овај свет лепи. Иначе зло у свету га не узнемирава, и не тиче га се, само ако је њему добро. Од човека нема већег егоисте, јер га се невоља ближњег не тиче, иако изиграва улогу филантропа (човекољубца) и хуманисте. Одржавају се састанци и симпозијуми о хуманости а без испитивања колико су чланови тога симпозијума пре тога у животу били хумани, и дали су уопште химани, и дали су квалификовани да расправљају о хуманизму. На мировним састанцима, савезима и покретима за мир, учествују људи који су код куће оставили нагомилани и потенцијални убиствени арсенал. Не измишља ли човек свакодневно све савршенија и модернија средства за убијање и проливање крви? Када бих набрајао сва ова средства, списак би био исувише дугачак, и то од најобичнијег тупог предмета па до хидрогенске бомбе. Сами реците, дали претерујем када ово тврдим? Пођите замном у суднице, па ћете видети и чути безбројне злочине у којима се испољило зло у човеку, и такве злочине које је могла само злочиначка машта да измисли, па ћете видети колико је велико зло у човеку. Пођите за мном у тамнице да видите те људе, и нека вам они испричају своја "добра" дела, па ћете видети колико је зло у човеку. Пођите за мном у луднице, да видите последице греха, проституције, алкохола, дроге, и да видите до чега је зло у људима њих саме двело. До лудила их нису довели људи својим "племенитим" поступцима... А најмучнија је борба коју човек води против Бога тиме што пориче да постоји Бог. Ако Га нема, зар је онда потребна борба и пропаганда против вере у Бога и Исуса Назарећанина, односно против нечега што не постоји? Људи нису свесни да оно у чему нема истине, да се то не може одржати, и да то пада само од себе. |
НАЈВЕЋА
СРПСКА РАНА - КОСОВО Шта каже члан одбора за иностране послове Доњег дома, посланик у парламенту Чешке Републике Јарослав Фолдина о Косову? |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
У чешком парламенту је вођена расправа о споразуму о реадмисији између те земље и Косова, а у расправу се у једном тренутку убедљивим говором укључио и посланик Чешке социјалдемократске партије и члан одбора за иностране послове Доњег дома парламента Јарослав Фолдина. Говор преносимо у целости: Госпођо председавајућа, господо министри, моје колегинице, моје колеге, Дозвољавам себи да говорим у вези са материјом о којој се дискутује. Чешка Република треба да дискутује о споразуму са некаквом државом, која се зове Косово. То је такозвана држава, госпођо посланице, можда ће ми поћи за руком да Вам неке ствари објасним. У јануару 2008. године. чешки парламент је изгласао резолуцију, којом обавезује чешку владу да не признаје, нити да чини никакве кораке којима би се признала некаква држава Косово, већ уместо тога да настави у тражењу статуса у складу са Резолуцијом Савета безбедности 1244. У тој резолуцији се каже да су границе Косова интегрални део Србије, државе наследннице Југославије. То су суве информације које су прошле чешким парламентом и посланици чешког парламента су то представили чешкој влади, која није поштовала резолуцију чешког парламента и својом вољом је признала некакву државу Косово, на чијем челу си људи, који су оправдано осумљичени да су учинили најтеже злочине. Савет Европе дискутује о извештају Дика Мартија у ком се говори о одузимању људских органа од затвореника. Значајни посланци косовског парламента су оптужени за кривична дела ратних злочина, скривени сведоци су убијени, Хашки трибунал је се грчи због недостатка доказа иако сви знају каква је истина. И ми требамо да гласамо о споразуму, или да гласамо о споразуму и чинимо кораке који де факто признају некакву државу Косово? Знате, ја не бих имао никакве примедбе са билатералним споразумом, о којем је господин министар унутрашњих послова говорио, међутим принципијелно за чешки парламент који је наследник чехословачког парламента, тог парламента који је био 1938. године постављен пред чињеницу, да му је на основу међународних споразума Немачке, Италије, Француске и Енглеске одузето 15% његове сопствене територије и да није било Другог светског рата , вероватно бисмо и данас путовали у Рајхенберг (немачки назив за чешки град Либерец), уместо у Либерец. Ја само тешко налазим речи којима бих ово назвао. Не желим овде да правим екскурзије у историју и да се враћам на то о чему сам већ говорио, о идејама Масарика, али сасвим једноставно, за мене као посланика чешког парламента никаква квази држава Косово не постоји и не могу за њу да гласам. Дакле, предлажем да ову тачку скинете са дневног реда и да не гласамо о њој. Или, у случају да се о њој буде гласало, да гласамо против, или да извадимо (из посланичких аутомата) своје посланичке легитимације. То је ставр оних, који су Косово признали и они нека преиспитају своју савест. На Косову, где људи умиру и где нису истражене довољно чињенице - око хиљаду Срба је убијено од 1999. године, а за то време је управу над Косовом преузела међународна заједница. Где су резултати? Нема их. Хашим Тачи је званични представник Косова, господин Харадинај седи у парламенту, други такође. Представници ОВК, који су у другој половини деведесетих година били на списку терористичких организација, сада су партнери оних који су признали Косово. Пријатељи, ја своје руке нећу да прљам и захтевам од вас и молим вас да их не прљате ни ви. Хвала вам. |
| У
суботу 17. децембра 2011. године, у своме спомен дому у Сиднеју Удружење Бораца „Дража Михаиловић“, свечано је прославило свога заштитника Светог Оца Николаја, Чичину крсну славу |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
ДРУГИ ПАД
КОНСТАНТИНОПОЉА Рротојереј Драган Сарачевић Интервју дат Ани Вуковић за "Политиколог", лист студената Факултета политичких наука, универзитета у Београду Шта у ствари представља екуменизам? Данас екуменизам не можемо да посматрамо одвојено од глобализма, чији је он један од пратећих фактора. Ако пратимо у историјском контексту генезу односа, да их условно назовемо, разних хришћанцких деноминација, посебно Ватикана и Православља, можемо да закључимо да екуменизам у своме изворном значењу уопште није новина, и да то сатанско семе није посејано у првој половини прошлог века, како се то званично представља. Ова идеја је заправо стара колико и данашњи Ватикан, односно она је у својим разним облицима кроз цео овај хиљаду |
|
годишњи период
одпадништва од васељенског светог православља, еволуирала у овај
данас општеприхваћен назив.
Онда је у Риму „понтифекса максимуса“ заменио „примус интер парис“. Крсташки ратови, Лионска и Флорентинска унија су били својеврсни екуменски покушаји да се Свето Православље потчини Риму, односно Папи. Препрека која је успорила ову идеју, био је „понтифексов“ пород у доба Инквизиције; протестантизам, на кога овај свакако у почетку није рачунао. Окончани су и крвави Верски Ратови које је „понтифекс“ водио у централној Европи, где „екуменско“ подчињавање оружјем није уродило плодом. Онда се у новом односу снага, Рим пресалдумио. Не напуштајући оружје и ратове, које смо и ми Срби осетили на свршетку прошлог века, почео је са унијаћењем, које је данас суштинско у екуменском процесу. Тако је “Рим” после свих ових бродолома, променио Календар, и позвао да то исто учине и православни патријарси. Свето Православље је овој немани одолевало скоро пуна три ипо века. Заправо одолевало је све дотле, док цариградска патријаршија није доживела свој пад са несрећним патријархом Мелетијем. Чињеница да је овај цариградски патријарх био масон, даје нам одговор на многа питања, тако да је овде није потребно тумачити. Од Мелетија па до данас, цариградска патријаршија се није „подигла“, већ је као и римски Папа, наставила са својим новим хипотезама, које немају потпору у канонском устројству Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, да тоне све дубље и дубље, тако да после њега имамо целу плејаду цариградских патријараха, који су све окорели екумениста до екуменисте, и црњи од црњег у спровођењу ове глобалистичке идеје. Преподобни Јустин ћелијски је врло добро познат по његовој теорији о „Три пада“; Пад Адамов, пад Јудин и пад Папин. Овде можемо слободно да додамо и четврти, а то је пад цариградског патријарха Мелетија, и са њиме саме цариградске Велике цркве. Заправо, Мелетијев пад садржи у себи компоненте сва три претходна. Јер, Мелетије је уласком у масонерују сам себе прогнао из Светог Православља, као што је Адам грехом своје гордости сам себе прогнао из Раја. Мелетије је издао Светињу Православне вере, на исти начин на који је Јуда издао Христа. И на крају, он је зачетник „неопапизма“ у Православљу, коју политику доследно спроводе сви његови наследници, а она се огледа у безаконом подчињавању Грчке Православне Дијаспоре, пенетрацијама на подчињавање Православне Дијаспоре свих осталих помесних цркава, као и присвајањем власти папског типа, што се недавно и показало у свргавању и заточеништву јерусалимског патријарха Иринеја Првог. Данас, да га назовемо „модерни екуменизам“ промовише такозвану „теорију грана“, где се Црква може поимати као једно стабло, из кога су временом изникле „гране“, као што су рецимо монофизити, римокатолици, унијати, и остали протестанти. Протестанти, иницијатори и творци такозваног „Светског Савета Цркава“, који се данас састоји од преко 350 опет такозваних „цркава“, а где су, пазите, „учлањени“ поред Грчке, и Руска и Српска Црква, заступају теорију да свака од њих појединачно поседује истину, светост, благодат и спасење. Имајући све ово у виду, православни екуменисти заступају теорију да се Једна Света Сабора и Апостолска Црква може дакле „преправити“, односно некако, а како, то би морали они да нам објасне, поново саставити, кроз глобално уједињење са овим групацијама и сектама, које имају било какву везу, или су у додиру са хришћанском идејом. Творци овог „савета“ су чисти и доказани јеретици, што је преподобном Јустину ћелијском дало за право да целу ову екуменистичку ујдурму обухвати једним и јединим исправним именом; „свејерес“. Али, увек постоји неко али! У овој мешавини, односно у овом чланству се на налази такозвана Папина „црква“, јер је њихов екуменизам, како они тврде, једини и прави екуменизам, од кога ни после хиљаду година не одустају. Папа је недвосмислено јасан и у својој јереси доследан, и он тврди да је “римска црква” једна, света, саборна и апостолска, да је она само и искљуциво „мајка“ црква, да она не може бити ни „сестра“, а о „теорији грана“ да и не говримо. А што се тиче православних, Папа тврди да они имају доста тога заједничког са Римом, али да им само недостаје „пунота општења са папским троном“. Наши, дакле српрски екуменисти су изгледа заборавили да Свети Сава у својој Крмчији, „папину цркву“ назива јендоставно „латинска јерес“. Он дакле остаје доследан у својој јереси, али је спреман да под своју тијару, стави све остале, доследно следеци унијатску политику, по којој нико не мора да прихвати ни његове нове догме, ни његово црквено устројство, ни његов канонски поредак. Довољно је само да призна његову „врховну власт“, да га помиње на Светој Литургији, да се са њиме причешћује, осносно да са њиме саслужује. Тако је по њему екуменизам оправдан и лако остварив. Први и највећи његов успех, јесте почетак општења и заједничког служења са Англиканцима. Остали протестанти апсолутно нису у питању будуци да су сви листом екуменисти. На реду су православни, које мало по мало, миц по миц, кроз такозвани „богословски дијалог“, у коме активно учествује и Српска Црква; свадја, цепа, дели и уситњава. Плодови овог „дијалога“ у СПЦ полако сазревају кроз новотарски раскол и до сада невидјено расуло и беспуће, из кога ће повратак бити тежак, готово немогућ, посебно имајући у виду да се „унија“ спроводи упоредо на два колосека; државном и црквеном. -У којој мери, и на који начин би остварење те идеје утицало на вернике Остварење ове идеје,
имајући у виду данашњу страховито лошу геостратешку позицију српског
народа као целине, имало би катастрофалне последице. Без обзира
на велики проценат декларисаних верника у српском народу, готово
да је занемарив број оних, који су због овога “ветра” и забринути.
Криза државне идеологије, коју су модерни унијати наметнули српском
народу, јесте важан фактор који је довео до његовог општег песимизма.
Србе је вец поодавно захватило свесно изумирање народа, у науци
познато као “ендогена психоза другог и трећег века”, што је довело
до масовне патологије психе, односно губитка смисла даљег постојања.
Који су конкретни потези које је СПЦ предузела када је упитању уједињење? Конкртни потези
СПЦ јесу њено активно учешће у раду свих ових “богословских комисија”,
чији је циљ “уједињење”. После састанка 1993. године у Баламанду
(Либан), за време папе Војтиле, настао је дужи период затишја, да
би реактивирање дијалога са папиним изасланицима настављено 2006
у самом Београду, а онда интезивирано; 2007 у Равени, 2008 на Криту,
2009 на Кипру и 2010. у Бечу. Дали је
по Вашем мишљењу, верујући народ довољо упућен у делатност Цркве
по том питању? На које се све начине противници екуменистичке струје у нашој цркви боре против тог покрета и на који начин икуменисти одговарају на потезе супротстављенего дела сгештенства? Много тога у овом
моменту није видљиво. Велико је питање колики је проценат свештенства
и епископата који је само у принципу против, будући да врх СПЦ неоспорно
користи репресивне мере. Кад ово кажем, имам на уму новокалендарски
раскол у Грчкој у првој половини прошлог века. Цариград није био
проблем за разлику од саме Грчке, где је Црква у спрези са режимом
инаугурацију Папиног календара спроводила силом. У СПЦ у Србији,
постоји побуна у делу верног народа, дакле лаоса. Али лаички фацтор,
који има бројчану превагу у самој Цркви, засада је ограничен само
на појединачне случајеве отпора. Какав је Ваш став када је у питању случај владике Артемија? Случај владике Артемија није само катастрофална грешка ове “незаменљиве” поставке синодалаца, у спрези са актуелном влашћу у Србији, која је неоспорно сва у служби глобализације, већ је то злочин у правом смислу речи. То што је урађено са епископом Артемијем није ништа друго него оваплоћење римске инквизиције и најекстремнијег облика стаљинизма у Српској Цркви. А опет његово дуготрајно стрпљење, трпљење, и на крају његова одлучност, представљају пример доследности у одбрани основних постулата Светог Православља, односно пример пастирске бриге за поверене му душе. Свакако да он лично није узрок чину одвајања од СПЦ, веће је његов поступак последица једног безакоња, односно како он то сасвим исправно и аргументовано каже, насталог “канонског беспоретка” у њој самој. Да ли је по Вашем мишљењу реално очекивати да до уједињења цркви некада ипак дође? Реално је очекивати
једино са гледишта православне еклесиологије и учења о Једној Светој
Саборној и Апостолској Цркви, дакле о Оној која је остала на путу
Светих Отаца и Учитеља Цркве, која није одступила од Светог Предања
ни за јоту, која се у поретку руководи одлукама Светих Васељенских
Сабора и поштује и држи за непроменљиве Каноне, који имају карактер
Светиње. |
![]() |
НОТОРНА НАЦИОНАЛНА ИЗДАЈА Пише Милорад Вучелић - извор ВЕСТИ, понедељак 28. новембар 2011 Крња телефонска Влада на телефонској седници у Београду прихвата комадање земље и Врховни суд Косова проглашава врховном правном инстанцом за грађане Србије Велики писци пишу без директних аутобиографских
намера, не да би говорили о свом животу, него да би читаоцима
расветлили њихове животне ситуације. Јер, док чита, сваки је читалац
читалац самог себе. |
Нема те књиге која би грађанину Србије као читаоцу могла послужити као „својеврсни оптички инструмент“ за расветљавање његове животне ситуације. Где наћи такву највишу научну установу као што је Српска Академија Наука и Уметности која је прогласила питање Косова за пуко политичко питање у које она не жели и не сме, чувајући своје достојанство да се уплиће? Како објаснити било коме нормалном да ће неки православни Србин на литургији слушати епископа Иринеја Добријевића, знајући из Викиликсових депеша, да он много боље „пева“ као достављач америчком амбасадору и да му се уместо Господа често указује нека страна обавештајна служба? Како разумети да избегличка влада
у Лондону за време окупације никада није прихватила разбијање Југославије,
а да ова данашња српска крња телефонска Влада на телефонској седници
у Београду прихвата комадање Србије и у томе активно учествује? Милорад Вучелић |
![]() |
Има ли код нас Срба Бога
и цркве? Професор Др. Слободан Турлаков, 25.11.2011 Много пута сам до сада писао главарима наше свете СПЦ, тражећи, својим мирским, недостојним, гласом, њихову већу и видљивију бригу о свему ономе што наш српски народ доживљава од вековних непријатеља. Али, узалуд. Све би се свршило са тзв. „Саопштењима“, у којима је бивало све одвагано, да се нико не нађе „увређен“, од оних којих су свуда, где год су стигли, сатирали српски православни род. Не једном сам указивао и истицао пример, да не кажем дозивао пок. Патрирха Гаврила Дожића, који је, попут римског папе, Лава XIII, срчано и одлучно бранио српски род и његово право на живот достојан човека! Да вас, драги моји Срби, не замајавам, свуда се и на сваком кораку, ма то било и у СПЦ, ради против нас Срба, наших виталних интереса, са жељом да се изазове раздор међу нама, свеједно по ком питању, тек да се крвимо и свађамо међу собом, до сатирања... |
|
Дошли смо дотле, да је епископ
тврдошки Григорије, по повратку делегације СПЦ из Америке, чији
је он шеф био, позивао српског спасиоца, генерала Младића, да
се преда Хагу, да пође примером нашег спасиоца Господа Исуса Христа,
који је, не питајући се је ли суд праведан или није, стао пред
њега храбро и одлучно! Шта више, тражио је и да „Српска демократска
странка“ у Републици Српској, промени име! На крају је рекао и
једну срамотну лаж, да СПЦ никад није била национална и сршска,
већ увек отворена! Аман, сотоно, у мантији српског епископа, зар
те није страх од Бога, ако те није стид од српског народа! Још
од св. Саве, наша је црква вазда била црква српског народа, и
као таква, непрестано бдијући над његовом судбином! „На западу има цркве, али нема Бога. На истоку има Бога, али нема цркве!“ А ја сам, поводом случаја епископа Дионисија, допунио пок. Кљуковског, нашом истином.. “Код нас Срба, нема ни цркве, ни Бога“!? Примите моје срдачно српско поздравље, |
Састанак
у Аделаиди - САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ |
|
У суботу 12. новембра у Слободној Српској Православној ЦШО "Свети Сава" на Хајндмаршу - Аделаида, одржан је заједнички састанак представника свих слободних ЦШО и Српских Националних Организација Аустралије. Доносимо САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ |
|
| САОПШТЕЊЕ
ЗА ЈАВНОСТ
Његовој
Светости Патријарху Српске Православне Цркве ГГ Иринеју Српска Патријаршија Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Ваша Преосвештенства, Предмет: Резолуција
и закључци Увод Црквено Школска Општина „Свети Сава“, Хајндмарш, Јужна Аустралија Након црквене поделе
1963. године, Срби који су донели одлуку да остану уз владику Дионисија
(Миливојевић) имовину у Хајндмаршу у Јужној Аустралији су регистровали
као инкорпорирану асоцијацију под називом „Слободна Српска Православна
Црквено Школска Општина „Свети Сава“. Председник Управног Одбора ове ЦШО, г. Милимир Тепавчевић, Управни Одбор, чланство као и велики број Срба у Аустралији гајили су велико поштовање према епископу Никанору (Богуновић) и ценили његов пастирски рад и искрени напор у раду на новом уставу, у циљу постизања коначног административног јединства. Председник ове ЦШО г. Милимир Тепавчевић био један од оних, који су поднели одређене амандмане на нацрт заједничког устава у којима су били и они који регулишу питање управљања црквеном имовином. Епископ Иринеј није испунио обећање да ће предложене промене бити унете у Устав. У међувремену је Устав потврђен и примљен на задњем Светом Архијерејском Сабору, после чега су се односи на релацији епископ Иринеј – ЦШО „Свети Сава“ у Хајндмаршу, заоштрили. Следствено легитимној одлуци Управног Одбора, ангажована је адвокатска фирма “Johnston and Withers” да анализира цео овај Устав и да изради званични правни савет. Примљен је детаљан адвокатски извештај који суштински саветује да је неупоредиво боље и корисније држати се досадашњег интерног правилника и устава Слободне Српске Православне Цркве, него допустити да верни народ овим новим уставом у потпуности буде лишен свакога права у своме црквеном животу. Да би се спречило потпуно губљење контроле, а у договору и споразуму са другим незадовољним и забринутим епархиотима и ис других ЦШ, и Управним Одборима српских националних организација г. Милимир Тепавчевић упутио је позив на заједнички састанак у циљу консултација и изналажења одговарајућих решења. После исцрпне дискусије у којој су дотакнуте, више или мање, све горње констатације донесена је РЕЗОЛУЦИЈА После анализе тренутног стања у СПЦ у Аустралији, као и после исцрпне дискусије, потврђено је да је стварање Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве неспојиво са “Предлогом о Помирењу”, који је сачињен између представника Српске Патријаршије и Слободне СПЦ, 24. априла 1991. године, а који је потписан од стране блаженопочившег патријарха СПЦ, Павла (Стојчевић), и блаженопочившег митрополита Слободне СПЦ, Иринеја (Ковачевић), у циљу измирења, и постизања духовног и адмистративног јединства Српске Православне Цркве. У овом легитимном документу, Члан 6 Секција 1, гарантује се да ће Црквено Школске Општине и парохије задржати контролу и власништво над читавом имовином својих поседа. Члан 6 Секција 2, загарантовао је право, да у случају прекршаја ове уредбе, свако спороно питање буде решавано од стране надлежног Цивилног Суда. ЧЛАН
VI ЦРКВЕНА ИМОВИНА Српска православна патријаршија се слаже да ни она нити ма која од њених потчињених или административних јединица ван Југославије, неће полагати право на ма коју непокретну, покретну или личну имовину Новограчаничке митрополије, њених епархија, црквеношколских општина, парохија или подручних институција и манастира. Секција 2: Озакоњење Правну пуноћу и снагу овог споразума, потврдила је и одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ; АС Бр. 20, 49 и 50/ Зап. 155 од 24. маја 1991, коју је потписао лично Његова Светост блаженопочивши Патријарх Српски Павле, у коме у тачки број 2, дословце стоји: '' Држећи се начела Светог Апостола Павла: 'Не тражим ваше него вас' (II Кор. 12, 14), Свети архијерејски сабор изјављује да Српска патријаршија никада није претендовала, нити сада претендује, да преузме или котролише имовину црквених јединица ван Југославије.'' Каснији документ, познат као “Прелазне Уредбе”, који је потписан 14. Фебруара 1992. од стране тадашњег председника Црквено Народног Сабора СПЦ за САД и Канаду блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевић), и тадашњег председника Црквено Народног Сабора Епархије Новограчаничке Митрополије, митрополита Иринеја (Ковачевић), је био ограничен, и у своме називу прецизно ограничен на управне органе СПЦ и Слободне СПЦ, који се односе на САД и Канаду. Тај уговор је потврђен, и потписан такође, од стране блаженопочившег патријарха Павла (Стојчевић),као трећег лица. Ове “Прелазне Уредбе” су својевремено „наметнуте“ епархији западно европској, која је као што је познато незаконито арондирана и на крају ликвидирана. Незаконити покушај наметања овог документа у Аустралији није успео. Тачније речено, ове „Прелазне Уредбе“ су акламацијом одбачене на Црквено-народном сабору Слободне Српске Православне Цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд који је одржан 16. и 17. октобра, 1993. године, и оне немају правни легитимитет на подручју Аустралије. Имајући све ово изнето у виду, после писменог извештаја правних саветника, финансијски чланови и верни народ Слободне Српске Православне ЦШО „Свети Сава“ у Хајндмаршу - Аделаида, заједно са представницима Слободних Српских Православних Црквено Школских Општина и српских националних организација из Аустралије, донели су следеће одлуке: 1) После примања „Предлога о Помирењу“, који је донео крај црквеној подели у дијаспори, а коју су изазвали непријатељи српског народа, непоколебљиво и чврсто остајемо да сведочимо нашу свету веру Православну, канонима прописану, предану и примљену од светих отаца и учитеља Цркве, а преко наших честитих и славних предака. 2) Осуђујемо Епископа Иринеја (Довријевић), због тога што је 2. августа 2011. године, у своје лично име и у име његове имовинске компаније покренуо судски процес против Имовинског Повереништва Слободне Српске Православне Цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд (Property Trust), који је регистрован 28. новембра1969. године, као и друге судове у Црквено Школским Општинама Аустралије, без размишљања о милионским трошковима и то без икакве консултације и одобрења одговорних епархијских тела у Аустралији. 3) Умољавамо Свети Архијерејски Сабор, да својим ауторитетом утиче на свога брата у Христу епископа Иринеја, да сходно Светим Канонима, који у решавању било каквих црквених спорова не предвиђају, већ забрањују судске процесе пред цивилним судовима, исте обустави. Ово подразумева и престанак прогона из Српске Цркве српских родољуба и повратак ранијег достојанства рашчињеним свештеницима и екскомуницираним верницима, као и повратак истих у крило своје мајке цркве, како би смо наставили опет „да живимо сви у слози“, на заједничком Светосавском Путу. 4) Најоштрије осуђујемо епископа Иринеја (Добријевић) што је основао и регистровао компанију “Serbian Orthodox Church in Australia and New Zealand Properties Limited” ACN 129 465 194, т.ј. (“Српска Православна Црква за Аустралију и Нови Зеланд - Имовина“, компаниски број 129 465 194), дана 31. јануара, 2008. без претходног писменог одобрења од Светог Архијерејског Сабора СПЦ, без званичног одобрења од стране Црквено Народног Сабора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Новограчаничке Митрополије, као и без писменог одобрења њеног Епархијског Савета. Циљ оснивања ове компаније јесте преузимање и контрола над свом црквеном имовином СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду, што се може видети из приложеног члана Правила ове имовинске компаније: ''2. Sell any property and to exchange it for other property and to transfer assign or convey property so sold or exchanged to the purchaser or persons taking in exchange freed and discharged from all trusts affecting the same in the hands of the Company.'' 5) Осуђујемо поступак укидања финансиског чланова и стрварање до сада у пракси непознате институције „старатељстава“. Укидањем финансијског чланства у ЦШО, аутоматски престаје постојање самих ЦШО и њихових имовинских корпорација, чиме по новом Уставу сва имовина припада новооснованој компанији чији је епископ Иринеј директор. 6) Захтевамо да Свети Архијерејски Сабор преиспита уставност и законитост целокупног рада епископа Иринеја (Довријевић), као администратора епархије аустралијско – новозеландске НГМ, у вези прекршаја Члана 112 Устава Српске Православне Цркве који гласи: ''Све докле је епархијско седиште упражњено, у епархији се не могу обављати ма какве промене.'' 7) Осуђујемо поступке епископа Иринеја (Добријевић) и његово мешање у рад српских националних организација, који су изазвали буру негодовања, као што је званичан писмени акт Е Бр. 283/11 од 27 јула 2011. године, у коме је издао наређење фолклорним групама широм Аустралије, да не могу имати ма какав контакт са фолклорним групама Српске Народне Одбране и Удружења Бораца „Дража Михаиловић“. Карактеристично је да ово његово писмо почиње са речима; ''Љубљени у Христу'', а завршава „са очинском љубављу'', док је сам акт у суштини диктаторског карактера са правне тачке гледишта, незаконит. 8) Стављамо до знања да сва релевантна акта, као и позитивно законодавство Аустралије сведоче, да административно обједињавање СПЦ у дијаспори, да би било легитимно, захтева искључиво активно учешће у одлучивању финансијског чланства и верног народа у свим подручним Црквено Школским Општинама, што је у процедури „усвајања“ такозваног заједничког устава у Аустралији у потпуности, и незаконито изостало. 9) Безрезервно подржавамо
све оне ЦШО Слободне Српске Православне Цркве у Аустралији који
су донели следеће одлуке: 10) Одобравамо и поджавамо само оне одлуке епископа Иринеја (Добријевић) у вези новог установа, искључиво у случају да је за њих гласало чланство свих црквено-школских општина документованом двотрећинском већином, коју предвиђају црквени Устав и Правила, која су у складу са правним поретком Аустралије. 11) Чврсто стојимо иза одлука Црквено Школских Општина и Српских Националних Организација, које желе да остану у саставу ове обудовљене епархије као и иза одлуке да се задржи регистрација, и сачува Слободна Српска Православна Црква – Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, њена независтност и аутономија, а са епископском катедром у Манастиру „Светог Саве“, Новом Каленићу 453 Wallaroo Rоаd, Wallaroo NSW 2618. Обнављање рада ове Епархије је било неопходно из простог разлога, што је епископ Иринеј својом самовољом поништио и обезважио „Предлог о Помирењу“ и све друге одлуке Светог Архијерејског Сабора у којима је целокупна имовина Слободне СПЦ била правно заштићена. 12) Не слажемо се, не одобравамо и противимо се свакој идеји формирања “Аустралијске Православне Цркве“ , духовног и административног подчињавања цариградској патријаршији, или било каквом решењу, које би ишло на штету административне независности Слободне Српске Православне Цркве – Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. 13) Обраћамо се Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ са молбом, да све ове наведене одлуке и примедбе, озбиљно размотри, и да предузме потребне кораке, како би се ова конфликтна ситуација смирила, и болна питања решила, на благоразумну корист наше Српске Православне Цркве и нашег мученичког и напаћеног српског народа, а у циљу постизања слоге и јединства у узајамној братској и хришћанској љубави и истини. 14) Уколико после овог нашег вапаја и молбе, будемо поново остављени, занемарени и заборављени, стављено нам је у налог да сазовемо један свесрпски, светосавски Црквено Народни Сабор за 26. и 27. децембар ове године, у нашем манастиру Новом Каленићу. Позив ће, поред већ декларисаних Слободних ЦШО и националних организација, бити упућен и свим осталим ЦШО и организацијама у Аустралији, да пошаљу своје делегате, да на томе Црквено Народном Сабору донесемо одговарајуће одлуке, које се тичу наше будућности у Аустралији, и да њима одредимо правац и пут за наше млађе нараштаје. Усвојено на заједничкој
седници представника Слободних ЦШО и националних организација, која
је одржана 12. новембра, 2011. у просторијама Слободне Српске Православне
ЦШО „Св. Сава“ у Хајндмаршу, Јужна Аустралија Одбор за
резолуцију и даљи рад: Адресе за коресподенцију: The Executive Board
– Управни Одбор Telephone/Fax +61 02 6295 1344 E-mail: stnicholaschurch@iprimus.com.au |
|
У
СЛУЖБИ НЕПРИЈАТЕЉА
|
| ЗАВЕРА ДИПЛОМАТА, ПОЛИТИЧАРА И
ЕПИСКОПА ПРОТИВ ЦРКВЕ, ДРЖАВЕ И НАРОДА |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
| Депеша
у којој бивши амерички амбасадор у Београду Полт, тражи да му извор
Иринеј Добријевић остане сакривен
открива заверу дипломата,
политичара и епископа против Цркве, државе и народа.
Тако је захваљујући обелодањеним америчким дипломатским депешама откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама "исповедао" о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова“ у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне“ позиције СПЦ о Косову и „другим питањима од интереса за међународну заједницу“ … Сазнали смо захваљујући Викиликсу још и кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ идентификују своје савезнике, о труду уложеном да се српска црква претвори у проевропску православну цркву, о председнику Србије Борису Тадићу, који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“. (Депеша под бројем 09BELGRADE1512). ВЛАДИКА ИЛИ ДОУШНИК (ШПИЈУН ?) Све у свему, узмемо ли у обзир и оно што је „Печат“ поводом Викиликса писао, откривајући како је актуелна власт у потаји постала саучесник у успостављању косовске државности, амерички рад на припреми Србије за сопствено комадање постаје још јаснији. Отимање Косова, које је било праћено подршком свим оним „умереним“, „конструктивним“, „проевропским“ и „реформаторским“ снагама на српској политичкој сцени – речју, свима који су, том умереношћу својих покушаја да одбране земљу, исказали спремност да зарад власти прихвате отцепљење наше јужне покрајине – било је праћено и „дубинским“ радом, у спрези са придобијеним политичарима, на сличном проевропском умеравању „убедљиво најпоштованије институције, у коју друштво има највеће поверење“, односно српске православне цркве. (Депеша број 09BELGRADE1512) Поверљива депеша број 06BELGRADE879 – она у којој амбасадор Полт тражи да му извор, "епископ" Иринеј Добријевић остане сакривен – понајбоље открива ову паклену заверу дипломата, политичара и црквених великодостојника против Цркве, државе и народа. „Премијер Коштуница наставља да сарађује с конзервативнијим црквеним великодостојницима како би онемогућио напоре умерених елемената на дефинисању балансираног и независног става СПЦ о статусу Косова. Наставићемо да проналазимо начине да ојачамо умерењаке у СПЦ „ стоји у резимеу ове депеше, тек наговештавајући сав ужас открића која ће уследити. А оно што следи је поверљиви разговор са неуспешно заштићеним у том моменту свеже именованим "епископом" аустралијско-новозеландским, тим „умереним гласом у оквиру цркве“. Својим умереним гласом, дакле, "епискооп" „поверава своју дубоку забринутост да премијер користи свој утицај у Цркви да обезбеди пуну подршку СПЦ владином ставу у преговорима о статусу Косова“. (Важно је овде подсетити да је реч о ставу да „нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати“, како је рекао тадашњи премијер Војислав Коштуница америчком изасланику Френку Визнер.) Али овај новоизабрани "епископ", видимо да се жали свом америчком "саговорнику" да га је именовање за епископа аустралијско-новозеландског „удаљило од центра одлучивања СПЦ“, али „нас је уверио да ће настојати да остане ангажован око Косова и у Београду до коначног решења“. Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог „Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености“. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко-призренски уместо прогнаног и рашчињеног епископа Артемија; Артемија, кога је како амбасадор Полт каже; „убеђивао да блиско сарађује са својим умереним и прогресивним колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу „ Међутим истом том амбасадору, тадашњи епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да “нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења „(Депеша број 06BELGRADE1329). Даље амбасадор тврди да се Иринеј Добријевић жалио своме "саговорнику", како су оне умерене гласове у Цркви својом политком наводно, „маргинализовали њихови претпостављени“ – епископи Иринеј бачки, Артемије и митрополит Амфилохије, и како је тада та „тврда струја“ била додатно ојачана избором епископа милешевског Филарета и „босанских епископа“ у Синод . Следи и шири, политички део приче. Говори Иринеј Добријевић: „Иринеј бачки покушао је да пронађе политички продор ка председнику Тадићу како би руководство СПЦ приближио лидерима ДС (као што је случај са ДСС). Према Иринеју (Добријевићу), Тадић се извикао на Иринеја бачког, говорећи да ДС није заинтересована за такву врсту веза". И наравно, елиминисањем овог отпора, уколико је Иринејева информација тачна, коначно решење питања Косова, морало је бити и фатално. Све у свему, коментарише Полт на крају ове своје депеше, „покушај оца Иринеја (Добријевића) да направи реалистичан, практичан и аполитичан став СПЦ о Косову (и осталим питањима од интереса за међународну заједницу) наилази на потешкоће. Његов рад у том смеру учинио је његов однос с премијером напетим и изазвао сумњу у његове мотиве код конзервативнијих вођа СПЦ „. И крајем те 2006. године Мајкл Полт размишља о односу цркве и политике у Србији. Поверљива депеша „Политичка улога Српске православне цркве“ од 26. децембра 2006. наводи да је СПЦ од пада Слободана Милошевића имала „важну политичку улогу све више сарађујући са конзервативним националистима“. Иако се изражава очекивање да ће у блиској будућности, „док статус Косова буде одређиван“, Црква остати „тврдокорна“, Американци виде и трачак (своје) наде. Ево у кога се уздају: „Умерени гласови у цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводилиследећу коалициону владу“. ТАДИЋЕВА НАДА
У том периоду, а управо због Косова, СПЦ и Коштуничин ДСС одржавају блиске везе, при чему је „инсајдер из Цркве“ амбасади појаснио да „ДСС подржава ‘тврду линију’ и противи се јачању умерених снага“. „СПЦ је имала централну улогу у помагању Коштуници у доношењу његовог Устава, док је патријарх Павле привукао велику пажњу медија када је изнет из свог болесничког кревета како би гласао ‘за’ на референдуму о уставу“, наводи се у овој депеши. Насупрот овим ретроградним снагама, како их Американци тумаче, стоје оне здраве у које се ваља поуздати: „Упућени осматрачи кажу да је ДС у последње време почела да поправља односе са умереним црквеним вођама, а неки тврде да се Тадић нада да ће успети да спречи да тврдокорни конзервативац постане следећи патријарх „. Опет, баш као и када су осматрали дешавања на политичкој сцени Србије, однос према Косову је оно што Американце највише занима. Званични став Цркве је, бележе тако, да „Косово мора да остане интегрални део Србије, при чему независност или аутономија не долазе у обзир“. Међутим... „Међутим, има фракција у цркви које се залажу за практичнији одговор на ову ситуацију. Епископ Теодосије је водећа личност међу умерењацима по овом питању" Црквени конзервативци,
све у свему, „забринути су због приближавања Србије Европској
унији“, противе се учлањењу у НАТО, одбијају папин долазак у Србију,
штавише не прихватају ни „остале православне цркве“ – македонску
и црногорску. Ипак, оптимиста са извесним покрићем (вероватно
проистеклим из директног увида у душу својих
српских сарадника, да не кажемо колаборациониста)
амбасадор Полт закључује ведро: "Ипак, ако би реформаторске
демократе, попут ДС, водиле следећу коалициону владу, могло би
да се стекне више подршке умереним гледиштима у Цркви ". Артемије, „тврдокорни противник сарадње са властима (независног) Косова“, приписује се „Коштуничином“ крилу СПЦ, док "умерени епископ Теодосије верује да би приоритет СПЦ требало да буде ‘жива црква’, другим речима добробит њених верника на Косову, што је положај који одражава политику Тадићеве проевропске коалиције ". Пораз који је у овом сукобу доживео Артемије, Американци су схватили као „знак који даје наду да прогресивније снаге у Цркви добијају снагу“. Које су то прогресивније снаге, поред проевропског Теодосија и Иринеја Добријевића, који је своју "прогресивност" демонстрирао када се забринуо што се Црква и држава заједнички боре против независности Косова? Амерички фаворити откривају се у низу депеша у којима се разматра ко би на трону СПЦ могао да наследи патријарха Павла, при чему депеша бропј 09BELGRADE1512, наводећи да ће „избор новог патријарха бити кључан у одређивању улоге СПЦ у модерној Србији“, објашњава оволико америчко интересовање за избор новог патријарха. Елем, депеша број 09BELGRADE1354 открива да у пожељну групу потенцијалних наследника, оних који „нису оптерећени историјом“, спадају епископи захумско-херцеговачки Григорије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије и браничевски Игнатије. Насупрот њима је – процењивано су у америчкој амбасади могући кандидати за српског патријарха – „стара гарда“ у којој су, уз све разлике међу њима, Амфилохије, Иринеј бачки и Хризостом жички, док су као „потенцијални компромисни кандидати“ наведени Иринеј нишки и Јефрем бањалучки. Избор Иринеја нишког за 45. патријарха српског Американци су дочекали опрезним оптимизмом, који избија из депеше број 10BELGRADE248. Опрез: „На свом првом састанку са америчком амбасадорком патријарх Иринеј демонстрирао је многе од особина које су га начиниле компромисним кандидатом за наследника патријарха Павла“. Оптимизам: „Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро“. Како су се ствари даље одвијале, мораћемо да сачекамо неки нови Викиликс. Напомена Недавно је Агенција „Франс Прес“ известила, да је јавни тужилац у Тирани најавио покретање преткривичног поступка против албанских политичара споменутих у Викиликсивом депешама. Значи ли то да су они урадили и нешто горе од редовног подношења извештаја о државним тајнама америчкој амбасади, од вишегодишњег рада на цепању сопствене земље, од лагања сопственог народа, подривања његове цркве и потпомагања оних који у том народу виде геноцидне злочинце? Мора да јесу, чим се београдски колега албанског јавног тужиоца поводом Викиликса није ни огласио… А што се тиче Цркве и суда народног, уколико је све ово ИСТИНА, мислимо да имамо право да се запитамо, дали ће "епископ" Иринеј одговарати посебно пред Црквеним Судом за издају црквених интереса, и пред државним за велеиздају? Оно што сигурно знамо јесте; да ништа од обелодањеног није демантовано!? |
ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕ ЗАПАДНОГ ОБРЕДА!? |
![]() |
НЕВЕРОВАТНО АЛИ ИСТИНИТО!
Western Rite in
the Orthodox Church Шта смо дочекали да видимо? "Западни" обред у Православној Цркви! |
|
Clergy from the RWRV (ROCOR Western Rite Vicariate) and their wives and children were the predominant group this year at the Conference, but three clergyman of the AWRV (Antiochian Western Rite Vicariate) took an active part: Fr. Edward Hughes, Fr. John Connely, and Fr. Nicholas Alford. There was representation from the clergy of the Carpatho-Russian Diocese. Some of the clergy seen as present at the Conference, actually serve Eastern rite parishes but have either interest in or some connection to the Western Rite of the Orthodox Church Предоминантном броју свештеника Руске Православне Заграничне Цркве Западног Обреда, са њиховим супругама и децом на овогодишњој конференцији придружили су се и активно учествовали у раду, свештеници Антиохијске Православне Цркве Западног Обреда; о. Едвард Хјуз, о. Џон Конели и о. Николас Алфорд. Такође су конференцији били присутни и представници Православне Карпато Руске Епархије. Они служе Правослано по Источном обреду, али су показали велико интересовање за сарадњу са Православним Црквама Западног Обреда. |
![]() |
The first full day of the Conference there was a pontifical high Mass in Latin, in the Tridentine Use of the Roman rite, by Bishop Jerome, with all the priests lined near the high altar. The next day there was a Liturgy in the St. Tikhon or Anglican rite, by Fr. John Connely of Denver, (Antiohian Wester Right Vicariat). The next day was the Gallican rite Liturgy. Први дан Конференицје служена је велика понтификална миса по римском обреду на латинском језику у Тридентину, којој је началствовао епископ Јером са свим свештеницима који су на овој фотографији. Следећи дан Литургију је служио о. Џон Конели из Денвера, који је под јурисдикцијом Антиохијског Викаријата Православне Цркве Западног Обреда у Светом Тихону, претпоставља се да је у питању био англикански обред. Следећи дан служена је литургија Галицијског Обреда |
|
"Свештеници" у колони дочекују епископа |
Понтификална "Литургија" или Миса!? |
|
Домнус Јероним благосиља |
Domnus Jerom with the clergy |
Домнус Јероним и "свештеници" на ретроцесији!? |
|
The final pontifical blessing - Задњи понтификални благослов |
Детаљ са "конференције" |
|
ПОНОВО
У АСИЗИЈУ, АЛИ ОВОГА ПУТА БЕЗ ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ!? |
![]() |
ПАПСКИ
МИРО
УБИТАЧАН МОРАЛНО И МАТЕРИЈАЛНО УБИТАЧАН ИСТО КОЛИКО И ПАПСКИ РАТОВИ |
|
С лева на десно: архиепископ кентерберијски Роуан Вилијамс, цариградски патријарх Вартоломеј, папа Бенедикт, рабин Дејвид Розен, Уанде Абимбола из Нигерије – “Молитва за мир”, међу - религијски састанак у италијанском граду Асизију 27. октобра 2011. У присуству цариградског патријарха Вартоломеја, папа као домаћин у име „хришћанске вере“ говорио о срамоти крсташких ратова и католичким покољима америчких домородаца, приписујући све – "хришћанству"...!? Папа Бенедикт, вођа светског међуверског састанка, признао jе “са великом срамотом” да је хришћанство користио силу у својој дугој историји, али је рекао да у данашњем свету нема места за насиље у име Бога. Папа је говорио као домаћин око 300 верских лидера – укључујући "хришћане", Јевреје, муслимане, индусе, Зороастријанце, Таоисте, будисте и шинтоисте, на међу-верском скупу молитва за мир у граду светог Фрање. “Као хришћанин у овом тренутку желим да кажем: Да! То је тачно! Током историје сила је такође коришћена у име хришћанске вере” – рекао је он у обраћању делегацијама у базилици у Асизију. “Ми то признајемо с великом срамотом. Али, сасвим је јасно да је ово злоупотреба хришћанске вере, која је очигледно у супротности са правом природом хришћанске вере”, рекао је он. То је била једна од ретких прилика да се папа извинио за догађаје као што су крсташки ратови или употребе силе приликом ширења вере у Новом свету (Америци, пр. пр.). Претходни папа Јован Павле извинио се 2000. године за историјске грешке хришћанства. Папа Бенедикт, који је у свом обраћању осудио тероризам, рекао је да је историја показала да одрицање Бога доводи до “степена насиља које не познаје границе.” Он је рекао да концентрациони логори из Другог светског рата откривају “са крајњом јасноћом последице одсуства Божијег”. Асишки скуп, одржан на 25. годишњицу историјске иницијативе у корист мира, чији је домаћин 1986. био Јован Павле II. Овај пут није укључио заједничкe молитве међу делегатима. http://blogs.reuters.com/faithworld/2011/10/28/pope-benedict-expresses-shame-for-christian-violence-in-history/ |
|
Патријарх Илија Други: |
У СВЕТОМ ПРАВОСЛАВЉУ НА ПОМОЛУ ВЕЛИКИ РАСКОЛ!? "У овом тренутку је веома опасно сазивати нови Васељенски Сабор"!? Патријарх целе Грузије Илија Други посетио је Константинопољ поводом 20. годишњице устоличења Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог. "... Разговарали смо о могућем сазиву Свеправославног сабора. Цариградски патријарх Вартоломеј, жарко жели да сазове Свеправославни сабор. Одговорили смо му да се овакав један Сабор не може сазвати, све док се не реше сва спорна питања која постоје међу Православним Црквама" - Званично је изјавио Грузијски Патријарх. Грузијски Патријарх је ову своју изјаву и појаснио, коментаришући кључно питање на коме Цариградска Патријаршија већ годинама инсистира: "Цариградски Патријарх инсистира на томе, да сви храмови који не припадају некој од Цркава, морају припасти њему, односно Цариградској Патријаршији. Одговорили смо да такви храмови морају бити под јурисдикцијом Мајке Цркве ако су и Дијаспори, или под јурисдикцијом Цркве конкретне земље у којој се налазе, ако тако одлуче парохијани те цркве. А ако парохијани желе да њихов храм припадне |
|
Цариградском Патријарху, да се, у том случају, Мајка – Црква томе не противи. Ово је златна средина. Међу Православним Црквама остаје још много нерешених питања. Зато ја мислим да је, без нерешених суштинских питања, веома опасно сазивати Свеправославни сабор." (Васељенски Сабор). Патријарх Илија Други, недвосмислено је изјавио, да: "У случају сазивања новог Васељенског Сабора Може доћи до великог раскола"!!! Он је такође изразио наду, да су сви проблеми са којима се Цркве суочавају решиви, и да ће бити решени, али да је за то ипак потребно време. |
Извор: „Антимодернизм.ру“
![]() |
Владимир Димитријевић: Ватикан у служби Антихриста Колико је већ пута у нашој јавности било речи о томе како је Ватикан пун блага опљачканог, између осталог, и од србских жртава Независне Држава Хрватске – ни броја се не зна. У САД има адвоката, попут Џонатана Левија, који воде процесе против Ватикана са захтевом да се отето врати и да се жртве обештете. А то је само врхунац леденог брега једне пљачкашке дружине, вођене „понтифексом максимусом“, која већ столећима пљачка и отима оно што њој не припада. |
|
Томе је папа учио и своје следбенике: кад одете у Венецију, и на главном тргу Млатачке републике угледаћете тзв. „Коње Светог Марка“; ови коњи су, у доба Четвртог крижарског рата, отети са Цариградског хиподрома. Уопште, пљачка византијског наслеђа један је од кључних извора богатства ренесансног Запада, и о томе је старшина Сретењског манастира у Москви, отац Тихон (Шевкунов) снимио одличан документарни филм, „Пропаст империје“, који је могао и код нас да се види. „Ватиканџије“ (израз владике Данила будимског) су своју моћ стицали отимањем туђег – не само византијског, србског, православног, него и других народа којима су крижари и конквистадори, огњем и мачем, наметали веру – колико је само блага отето из Јужне Америке! Уз све то, свакако треба поменути и банкарске вештине папине дружине – они су, упркос строгим хришћанским канонима који забрањују зеленашење, вековима у светском врху по сумњивом банкарству чији је циљ што више пара. Money makes the world goes round: то је права химна тобожњег „наследника Светог Петра“ и ученика Христовог, најсиромашнијег од сиромашних синова човечијих, који, за разлику од птица и лисица, није имао где да приклони главу. Ових дана се само необавештени чуде најави Ватикана да ће понудити свој предлог да се спречи дубља светска економска криза – а то је предлог да се створи једно централно тело, на светском нивоу, које би управљало глобалним финансијама. Зар је могуће да нешто што се представља као хришћанство има жељу да подржава глобализам, који је тако КРВАВО супротан свему Христовом? Наравно, папизам је, за оне који знају, први антихришћански глобализам у историји човечанства: од када је решио да узме светску моћ (а то је, господо, било још крајем првог миленијума наше ере), папа је увек био тај који је све чинио да се свету наметне као глобални вођа. Срби су, ако нико други, то стално осећали на својим леђима (и под ГРКЉАНОМ, где је био нож папиних крижара): не желећи да се потчине ватиканском глобализму, стално су били изложени геноцидним прогонима. Папа је, да би очувао своју моћ у вековима који су дошли, увек пратио моду: ако се човечанство бави социјалним питањима, ето њега да понуди своју социјалну доктрину, само да остане у игри; ако је на дневном реду корпоративна држава, он је опет ту (случајно ли је подржавао фашистички одговор бољшевизму?); данас, кад је на реду глобализам, папа је први глобалиста. С тим што је то, наравно, маскирано у „хуманизам и ренесансу“. Још у својој „окружници“ „Љубав у истини“, писаној 2006. године, Бенедикт Шеснаести заложио се за глобалну власт у економији, под условом да се чује „глас сиромашних“ (то јест, пљачкаши треба да владају, али да понекад, маскараде ради, баце са својих крвавих трпеза неку мрвицу гладнима). Дакле, понтифекс прати трендове: није случајно да је Достојевски, у својој бележници, оставио кратак, али прецизан, запис: “Папа-вођа комуниста“. Јер, Ватикан је пре свега политика маскирана у веру; зато је кнез Мишкин, опет јунак генијалног Руса, тврдио да је римокатолицизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени лик Христов. Читалац би требало да зна да је ватиканско банкарство, скривено у такозвани Институт за питања религије (тако је, читаоче: Ватиканска банка се зове Институт за питања религије) међу најјачим и , истовремено,“ најнетранспарентнијим“ (читај: највештије закрабуљеним) на свету. Ево шта каже угледна руска научница, Олга Четверикова, у свом тексту „Финасијско наличје експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана“: “Крајем септембра 2009. нови шеф ИПР постао је шеф италијанског одељења Сентандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи“ (папина масонерија; о њима више у истоименој књизи др Смиље Аврамов, нап. В. Д.) Његово наименовање на ту функцију умногоме је било скопчано с тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „ООО Ватикан“, у којој је , на основу 4 000 тајних докумената Института за послове религије описано како је та банка 90-их година стварала сложени систем рачуна за прање новца“. Готи Тедески је, дакле, по Четвериковој, овде дошао да опере мрље Ватиканске банке, што је дотични почео да чини причом о тзв. „етичкој глобализацији“, која се уклапа у идеје папе Бенедикта Шенаестог из његове окружнице „Љубав у истини“. Међутим, Готи Тедески није дуго успео да глуми моралисту: у септембру 2010. године против њега је покренут кривични поступак због кршења закона о транспарентности – милиони евра је, преко Института за питања религије, требало да се нађу на рачунима непознатих лица, а у све је била умешана и немачка филијала банке Џеј Пи Морган (знате оно, из теорије завере, којој су се до јуче ругали: главне банкократе су Рокфелери, Ротшилди и Моргани). Органи гоњења су према Ватиканској банци били крајње оштри, сматрајући да се случај може карактерисати као прање новца. (Цео текст Олге Четверикове о овим и другим питањима „хришћанског банкарства“ може се наћи на србском одељку сајта „Фонд стратешке културе“). Ствари су, дакле, крваво просте: папа је један од играча глобализма; наравно, овог пута је опет маскиран у хришћанску крабуљу. Наиме, Ватикан је, чим су Мусолини и Хитлер почели да губе своје позиције, и кад је постало јасно да ће изгубити рат, склопио савез са Вашингтоном (било је то 1943-1944, о чему пише у сјајној студији Ени Лакроа-Риз о ватиканској политици од краја Првог светског до почетка Хладног рата; књигу је, на србском, објавио Службени гласник.) Од тада, преко пакта Реган – Војтила, чији је циљ био рушење Источног блока, као и пакта Вашингтон-Берлин-Ватикан, у доба антисрбског рата на простору бивше СФРЈ, све до данас, кад папа Бенедикт слави свој рођендан у друштву председника САД (био је то Џорџ Буш Млађи, године 2008.) потпуно је јасно да је ватиканска екуменска реторика само средство да се прикрије реалан циљ: потчињавање човечанства једној светској, економској и политичкој, власти. За православне, та власт ће, по учењу Светог Писма и Светог Предања, бити власт антихриста. Зато су они вековима папу римског, властољупца и човека спремног на све да би у рукама имао новац и моћ, и звали претечом антихриста. У својој књизи „Атлантократија као језуитски идеал“, Предраг Р. Драгић Кијук, један од „патријараха“ србског хришћанског антиглобализма, јасно каже: “Док је НАТО наводно штитио Европу од комунистичке диктаторске идеологије, Група Билдерберг и потом Трилатерала ће у свој програм глобалистичке банкократије уградити моделе (Међународни монетарни фонд, Светска банка, и сл.) за остваривање планетарне моћи. Група Билдерберг изнова спроводи Функов план за стварање европске уније а Трилатерална комисија план за усмеревање светске политике“. Ту, и само ту, треба тражити узроке ватиканског предлога да се сагради јединствени центар светске моћи у области финансија. Истовремено, ту и само ту, треба тражити праве узроке љубави домаћих и иних екумениста према папи: кад љубе руку архијеретику, они љубе руку која финансира њихов лагодни живот, њихова путовања и уживања, њихове студије и докторате. Један наш богословац, причаху ми, рече свом познанику: „Шта сам ја добио од своје Цркве? А од Ватикана сам имао месечну стипендију за постдипломске студије на страни!“ Човек је, из своје перспективе, у праву. Али, та је перспектива жабља. Јер, новац којим су финасиране његове студије, између осталог, потиче и од покланих Срба, чије су благо усташе пребациле у своју родну кућу – Ватикан. Све је то просто, просто до бола: рецимо, Фондација „Конрад Аденауер“ (својевремено, нацистички градоначелник Келна, па онда вођа „демократске“ Западне Немачке), коју музу многи домаћи теолози дијалога и толеранције, непосредно је повезана са Хришћанско-демократском унијом, немачком партијом која је у најтешњим односима са папом Бенедиктом, правим германским идеологом Уједињене Европе (и уједињеног света, наравно)... Као што је већ речено у тексту „Екуменисти нису јеретици“, узрок екуменизма треба тражити само у лови. Лова=ALL YOU NEED IS LOVE... То је та „љубав“ која превиђа и теологију и историју , само да би била на извору материјалне добити... А апостол Петар, иза чијег се славног имена крије срамни папа, већ је рекао Симону гатару: “Новци твоји с тобом у погибао, јер си помислио да се благодат Божја може добити за новце“ ( ). Паметном доста; а похлепном-никад доста. Но, то је већ питање свачије слободе |
| Донко Ракочевић: Срби у раљама Ватикана! |
Проблеми у које су Срби упали у последње двије деценије, у већини случајева су осмишљени у Ватикану. Да Римска курија оствари зацртани план за Балкан, највише су јој помогли сами Срби, као овце које саме долазе на клање +++ Поучна подсјећања Покушаји унијаћења Пакт Ватикана и Вашингтона Курија срушила Његошеву
капелу Отпор митрополита Гаврила http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/11425-srbi-u-raljama-vatikana-donko-rakocevic |
![]() |
РАЗБИЈАЊЕ ЦРКВЕ Радивоје Петровић http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/166533/Razbijanje-Crkve |
|
Када је пре неколико година један од службујућих владика СПЦ далеко од родне груде коментарисао "пеглање" црквеног раскола констатацијом "ми смо се помирили, али се нисмо још ујединили", било је јасно да се у крилу мајке цркве, толико важне за духовни опстанак нашег народа, посебно у ово зло време, нису стекли услови за ону врсту јединства и самопоштовања коју прижељкују искрени и национално освешћени људи. Практично је то постајало видљиво сваки пут када су с различитих крајева света стизале онеспокојавајуће вести да су неке од муком и љубављу уздизаних светиња остајале закатанчене и без парохијана, због неслоге, свађа, раскола разних врста. Дрвена црквица у Џексону у Америци, или оних више од 40 светиња који подигоше Срби широм Аустралије, уверљив су симбол времена у коме су некада људи српског порекла и имена од својих једнодоларских дневница одвајали за оно што им је био приоритет. Иако су, захваљујући њима,
за данашње генерације Срба у расејању те цркве и парохијске сале
често једина и ретка српска места за неговање духовног јединства,
сведоци смо како су оне управо данас повод за нове свађе, раздвајања
и катанчења. Ко би рекао да ће имовина везана за цркве бити повод
новим расколима? Иако је у Аустралији ова
врста сукоба између парохијана, градитеља и ктитора, и црквене
власти оличене у владики ескалирала, није то специјалитет верника
СПЦ на петом континенту. Слични разлози били су повод да се дуго
закатанчи Црква св. Ђорђа у Нијагари, позната по незаборавним
српским скуповима у време комунизма, којима је присуствовало и
више од 100.000 људи. Зашто је дуго време била затворена црква
у Цириху, а верници морали да одлазе у друге братске цркве не
би ли одужили дуг Богу и себи? Одговор претпостављате. Зачуђује да на различите поводе раскола и свеопште бруке, Патријаршија СПЦ већ годинама нема адекватан одговор, неко осмишљено решење врхунских правника које би смањило простор за егзибиционизам и властољубивим парохијанима и арогантним владикама. Ако је то решење садржано у Предлогу о помирењу из 1991. године, где се изричито каже да "Српска православна патријаршија... неће полагати право на ма коју непокретну, покретну, или личну имовину новограчаничке митрополије", онда СПЦ мора да уведе ред и међу своје владике и свештенство јер је штета која се чини оваквим разбијањем Цркве, због наметнутих лицитација шта је чије, најгоре што у овим тешким временима она себи сме да дозволи. http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/166533/Razbijanje-Crkve |
|
У
КАНБЕРИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕНА СЛАВА КСС |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
|
У
Новом Каленићу |
![]() |
У суботу 10. септембра/28. автуста 2011 у Манастиру "Свети Сава", Новом Каленићу, после Свете Литургије одслужен је парастос српским жртвама Другог Светског Рата. После парастоса, на самом гробљу пред Спомен Крстом, који је посвећен овим жртвама, одслужен је и Молебан Светим Новомученицима Јасеновачким. Овде је битно напоменути да је текст Молебна написао Свети Владика Николај Жички. |
![]() |
|
НАРОДУ НА СУД Дали је овај службени акт Светог Архијерејског Сабора СПЦ из 1991. године био превара? Подсећа ли нас овај акт на Резолуцију Савета Безбедности Уједињених Нација 1244? |
| После
подушја које је послужено у сали Дечијег Летовалишта, Имовинско Повереништво
Манастира Новог Каленића, одржало је своју уобичајену полугодишњу
скупштину свога финансијског чланства.
У дневном реду скуштине, главно питање је било информисање чланова и српске јавности о судском спору који је од стране епископа Иринеја лично, и његове новоосноване „компаније“, покренут пред Врховним судом Новог Јужног Велса Чланство је у пресеку и генерално упознато са садржајем оптужнице, и после експозеа председника г. Ратомира Нешића, званично је одлучено да се са већ изабраним адвокатским тимом настави са одбраном. Истовремено су предочени сви документи одбране, иза којих стоји најважнији, а то је; „Предлог о помирењу“, који је сачињен 23. и 24. априла 1991, и поптисан од стране блаженоупокојених; патријарха Павла и митрополита Иринеја, а који је као такав био прихваћен од стране Црквено Народног Сабора Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. Напоменуто је да су такозване "Прелазне уредбе" које се често помињу, израђене за САД и Канаду, и да од стране ове епархије, никада званично нису прихваћене и да се не могу употребити као легитиман документ на било којем суду. Из Предлога о помирењу предочен је члан 4, који се тиче питања црквене имовине а кога у целини доносимо. ЧЛАН 4 ЦРКВЕНА ИМОВИНА: Секција 1: Власноштво
и контрола Скупштини је предочен и део финансијског извештаја такозване „митрополије“ којој је епископ Иринеј на челу. Из њега се види да је до сада за адвокатске трошкове из њихове благајне од народног новца, већ потрошена сума од преко 80.000 долара. Истовремено је констатовано да Епархија из периода амдинистрације епископа Иринеја, дугује Имовинском Повереништву суму од близу 100.000 долара, коју у трогодишњем периоду располагања манастиром, није уплаћивала. Одлуке Скупштине За потребе одбране, на скупштини је формиран посебан фонд, где су се сви чланови Имовинског Повереништва обавезали да за почетак уплате суму од по 1000 долара, тако да се манастир по питању спора неће задуживати. Чланство је обавештено да су адвокати одбране званично тражили од суда да епископ Иринеј као тужилац, пре почетка суђења положи суму од 2000.000 долара на рачун Врховног Суда, за иницијалне судске трошкове. Повереништво апелује на све Србе градитеље манастира, и све Србе добре воље да стану у одбрану свога Манастира, и да финансијски помогну, а са циљем да се не троши новац из благајне од редовних прихода. Будући да је епископ Иринеј предвидео својим новим уставом укидање „Слободне Српске Православне Цркве, епархије за Аустралију и Нови Заланд“, која је после примања Предлога о помирењу преименована у Новограчаничку Митрополију, ова епархија је у заједници са Слободним ЦШО благовремено пререгистрована по федералном закону о компанијама, и као таква, под својим старим именом Слободна Српска Православна Црква, наставила је своју легалну егзистенцију. Истовремено је одлучено је да се одштампају уписнице и затражи добровољно пријављивање у чланство Слободне Српске Православне Цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. У међувремену је реорганизовано и Савезно Коло Српских Сестара, које је годинама егзистирало при самој Епархији, а коме је стављено у задатак да и наредне године припреми Дечији Камп Одлучено је да се и ове године
организује Светосавски Фестивал и у том циљу дате су одређене инструкције. |
|
WIKILEAKS:
СТРОГО ПОВЕРЉИВИ ИЗВЕШТАЈ АМЕРИЧКОГ АМБАСАДОРА из 2006 |
![]() |
На
адресу нашег портала стигао је строго поверљивизвештај америчког амбасадора
господина Michael C. Polt,-а кога је у међувремену
објавио WIKILEAKS, а који је вазан за "тајну"
делатност "епископа" Иринеја.
Амбасадор овде обавештава своје "претпостављене" о делима политичара и још неких епископа СПЦ , учесницима у драматичним догађајима везаним за судбину Косова, највеће српске ране. Приложена фотографија "епископа" Иринеја и актуелног председника Бориса Тадића, направљена је у дворишту америчке амбасаде 4. јула 2008. године, непосредно после једностраног проглашења независности, и амричког ПРИЗНАЊА Косова. |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
| Viewing cable
06BELGRADE879, SERBIA: STATE AND CHURCH REMAIN IN LOCKSTEP ON Reference ID Created Released Classification Origin VZCZCXRO5710 C O N F I D E N T I A L SECTION 01 OF 02 BELGRADE 000879 E.O. 12958: DECL: 06/02/2016 SERBIA: STATE AND
CHURCH REMAIN IN LOCKSTEP ON KOSOVO 2.(C) On May 26, soon to be Bishop
Irinej (Dobrijevic) (strictly protect throughout) met with poloff
in the wake of the May 23 Vienna talks on religious issues in Kosovo.
Irinej (Dobrijevic) was elected Bishop during an assembly of SOC
Bishops held in Belgrade from May 15-27 and appointed to preside
over Australia and New Zealand, but he is not likely to depart for
his new assignment until the fall. As reported in reftel, Irinej
(Dobrijevic) is a moderate voice within the Church and has confided
his deep concern that the PM is using his influence in the Church
to ensure full SOC support for the governments position in the Kosovo
status talks. His appointment as Bishop to Australia and New Zealand
has effectively promoted him away from the center of SOC power while
keeping his useful ties to Orthodox Diaspora groups (and their associated
funding sources) in hand. He has assured us that he will seek to
remain engaged on Kosovo and in Belgrade until the final settlement.
3. (C) Irinej (Dobrijevic) downplayed
reports of an improved atmosphere at the May 23 round of talks (senior
GOS negotiator Leon Kojen called it "useful and productive")
and offered signs of a continuing effort by the PM to keep the SOC
delegates in step with his policy on Kosovo. The composition of
the SOC delegation in Vienna, Irinej (Dobrijevic) said, showed how
the SOC had been co-opted. He called Bishop Tedosije the lone voice
of moderation and said he was mostly marginalized by his superiors,
Bishop Irinej of Backa and Bishop Artemije (Embassy note: Irinej
(Dobrijevic) has recounted to us in the past how Irinej of Backa
has worked openly and sometimes impatiently with senior government
officials to silence more moderate voices in the Church. Amfilohije
has also reportedly worked behind the scenes in a similar manner.
End Embassy note). Bishop Artemije was particularly unhelpful in
the aftermath of the May 23 talks by blasting the UNOSEK process
in an interview with Belgrade daily Glas Javnosti on May 25. He
declared he was "fed up with Albanian promises" and said
there was "no progress" at the talks because UNOSEK is
"not paying much attention to the results." 5. (C) According to Irinej (Dobrijevic),
Irinej of Backa has attempted to make political inroads with President
Tadic to bring the SOC leadership close with the DS leadership (as
it is with the DSS). According to Irinej (Dobrijevic), Tadic reportedly
shouted at Irinej of Backa that the DS was not interested in these
kinds of ties. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa had
never been so directly rebuffed by a 6. (C) According to Irinej (Dobrijevic), the Bishop from Backa is often deployed by the Church or by the government as an interlocutor because he is perceived to be a moderate; in reality, says Irinej (Dobrijevic), he often presents different sides to different audiences. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa behaved accordingly in Vienna -- saying "all the right things" during the talks but reverting to a hard-line stance when back in the company of his Bishop colleagues. 7. (C) Comment: Father Irinej (Dobrijevic),s
observations provide some important insights into the complex in-fighting
among the SOC,s hierarchy, a struggle that has only intensified
with Patriarch Pavle,s increasingly frail health and rumors about
succession. Father Irinej (Dobrijevic),s effort to forge a realistic,
practical, and apolitical SOC position on Kosovo (and other issues
of interest to the international community) has had to navigate
difficult currents. His work in that regard has strained his relationship
with the PM and raised suspicions about his motives among more conservative
SOC leaders. We cannot rule out that his frustrations also color
his description of developments within the SOC. The PM sees only
trouble if the SOC position on Kosovo differs from his own, and
he will do his best to ensure people who agree with him stay in
charge of the Church. Ambassador Michael C. Polt |
|
СЛАВА САВЕЗНОГ
КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА |
| У недељу 28/15 августа у Манастиру "Светог Саве" - Новом Каленићу, Савезно Коло Српских Сестара прославило је у молитвеној и свечаној атмосфери, а са изузетно великим бројем присутних гостију, своју Славу, Успеније Пресвете Богородице. Славље је посебно обележило Свето Богослужење са бројним причасницима. На крају је одслужен и кратак помен блаженопочившем Епископу Петру, чији посмртни остаци почивају у манастирском храму. Целокупан чист приход, намењен је организацији Дечијег Летовалишта, о коме се Савезно Коло стара. |
![]() |
![]() |
|
Неоколонијализам Европске
Уније Шведски дневник „Афтонбладет“, открио је један документ који је имао ознаку „тајно“, а кога су лидери Европске Уније усвојили у Бриселу у седници одржаној 28. априла 1999. године Европска Унија је, ово многима није познато, званично и признала да је плански учествовала у бомбардовању Србије и Црне Горе или ондашње Југославије, и то цивилних циљева енергетске и комјуникацијске инфраструктуре. Ово је био и део плана Европске Уније у служби дугорочних интереса, а не због измишљене „хуманитарне катастрофе“, открио је шведски дневник „Афтонбладет“ у броју од 26. фебруара 2000. године. Колонијалистички пројект Европе Шведски дневник „Афтонбладет“,
открио је један документ који је имао ознаку „тајно“, а кога су
лидери Европске Уније усвојили у Бриселу у седници одржаној 28.
априла 1999. године. Реч је о документу о КОЛОНИЗАЦИЈИ ондашње Југославије,
Босне и Херцеговине, Хрватске, Албаније и Македоније, кога је припремио
Центар за политчке европске студије. Према овом дневнику, овај план није ништа друго, него неоколонијализам. Он открива и податак да је у овом пројекту главни финансијер Џорџ Сорош. Он је такође у то време окупио у Бриселу двадесетак америчких и европских политичара, међу којима су били и немачки амбасадор НАТО-а Јоахим Битерлих, онда екс-амбасадор Немачке у бившој Југославији Филфред Грубер, и ондашњи дански амбасадро у УН Пол Кристоферсон. Шведски новинар подвлачи и још неке главне претпоставке овог плана: „Потпуно нова ситуација настаће после рата, који ће политички омогућити многа радикална решења на путу интеграције овог региона у модерну Европу...“ Овом реченицом лидери Европске Уније откривају да су сви ратови у бившој Југославији, укључујући и бруталну агесију НАТО пакта, заправо вођени у циљу „стварања услова за радикалнија решења“, а као што видимо у корист дугорочних итереса Еврпске Уније. План проробљавања Балкана Шведски лист открива да је Европска Унија предвиђала да реконструише све порушене саобраћајнице, мостове, хидроцентрале и индустријске комплексе, итд. а који би у крајњој линјији постали и њено власништво. Према инструкцијама које произилазе из овог „тајног“ бриселског документа, „демократска“ Европа „преузела би контролу над лукама и граничним прелазима и царинарницама. Документ посебно инсистира на значају потпуне контроле над луком Бар, за коју се каже да је „од суштинског значаја за Европску Унију“. Учесници овог „тајног“ већања у Бриселу, посебно су заинтересовани за Југославију, што је значило ондашњу Србију и Црну Гору, због њеног изузетно важног стратешког положаја, као и „комуникацијског пута“. Европска Унија дакле прихвата да реконструише све путеве, железнице и индустријске комплексе, али „само под условом да постане њихов ВЛАСНИК, тврди овај шведски дневник. Она је спремна да инвестира велики новац у ове пројекте, али на типично стари експлоатататорски начин, а што је прецизирано у анексу овог документа који носи наслов „Мрежа европског превоза и коридори.“ Сума новца која би била одвојена за овај пројект износила би 55 милијарди евра. Главне ангажоване институције биле би Европска Банка за улагање и Генерална дирекција Европске Комисије. Према плану, економско потчињавање било би употпуњено заменом пет националних монета са евром. На крају „Афтонбладет“ дословце пише: „Ипак, пет земаља; Албанија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија и Југославија (Србија и Црна Гора), не би имале никакав политички утицај у Европској Унији, јер она не жели да оне постану њени пуноправни члановим. Њен је циљ да их претвори у своје псеудо, или у виртуалне чланице.“ |
|
ДРУГИ МОНОЛОГ „милосрдног анђела“ екуменизма
и римске курије - |
|
... Много ми се допада то, што
су верници Исуса Назарећанина раздељени у разне конфесија и многе
секте, па не могу да нађу заједнички језик на основу учења Исуса
Назарећанина, и односе се једна према другој непријатељски, противно
његовом учењу о ЉУБАВИ, не само према његовим вернима, свима ближњима,
него и према непријатељима који их гоне.
Пошто су они овако раздељени и завађени, моја је борба са Исусом Назарећанином много лакша. Ја се много радујем када служитеље Исуса Назарећанина заведем сластима овоземаљског живота; алкохолом, новцем који се котрља и води у раскош, охолошћу, тежњом за влашћу, да служе не само Исусу Назарећанину, јавно, но и мени, Сатани, тајно, да приносе не само тамјан на жртвеник Исуса Назарећенина, него и грешна дела на мој прљави жртвених греха. Волим да их посматрам, како су бедни и малоумни, када мисле да могу два господара служити; зло - Сатану, и добро - Исуса Назарећанина. (1 Посланица Коринћанима 10, 20 - 21) Томе се радујем зато, што нико не може нанети више штете Цркви Исуса Назарећанина и бласфемије (богохуљења) Његовим вернима, као Његови служитељи, када не чине оно што проповедају. Верније су очи које виде што они чине, од ушију које слушају шта они пропведају. (Требник: Света Тајна покајања). Највише се радујем када служитељи Исуса Назарећанина не могу да верују у оно што проповедају, и када погазе своју заклетву верности Исусу Назарећанину, и када тако прекину сваку са њим и издају Јудиним пољупцем, и када се придруже мени у заједничкој борби против Исуса Назарећанина, односно када постану моји борци. Раније су они оглашене пре крштења питали "Одричеш ли се Сатане?".... а сада су улоге измењене, јер сада ја Сатана, питам њих: "Одричеш ли се и јеси ли се одрекао Исуа Назарећанина?, а они морају да одговоре: "Одричем се, одрекао сам се"! Кад би човек читао или слушао овај мој говор, он би се бунио и рекао да сам сатански зао и пакостан, и да у свету и човеку видим само зло. Али јесам ли ја крив када износим само оно што видим и када могу указати на зло у човеку и свету, и доказати га. Јер, човек воли да се заварава и неће да види у себи зло, и неће да га призна, него изналази свакојаке разлоге да га оправда, или да за свако своје зло, кривицу баци на другога. Човек неће и избегава да види зло у свету, ако само није њега лично погодило, превиђа га, и само ако је њему добро, онда су овај живот и овај свет лепи. Иначе зло у свету га не узнемирава, и не тиче га се, само ако је њему добро. Од човека нема већег егоисте, јер га се невоља ближњег не тиче, иако изиграва улогу филантропа (човекољубца) и хуманисте. Одржавају се састанци и симпзијуми о хуманости а без испитивања колико су чланови тога симпозијума пре тога у животу били хумани, и дали су уопште химани, и дали су квалификовани да расправљају о хуманизму. На мировним састанцима, савезима и покретима за мир, учествују људи који су код куће оставили нагомилани и потенцијални убиствени арсенал. Не измишља ли човек свакодневно све савршенија и модернија средства за убијање и проливање крви? Када бих набрајао сва ова средства, списак би био исувише дугачак, и то од најобичнијег тупог предмета па до хидрогенске бомбе. Сами реците, дали претерујем када ово тврдим? Пођите замном у суднице, па ћете видети и чути безбројне злочине у којима се испољило зло у човеку, и такве злочине које је могла само злочиначка машта да измисли, па ћете видети колико је велико зло у човеку. Пођите за мном у тамнице да видите те људе, и нека вам они испричају своја "добра" дела, па ћете видети колико је зло у човеку. Пиођите за мном у луднице, да видите последице греха, проституције, алкохола, дрога, и да видите до чега је зло у људима њих саме двело. До лудила их нису довели људи својим "племенитим" поступцима... А најмучнија је борба коју
човек води против Бога тиме што пориче да постоји Бог. Ако Га нема,
зар је онда потребна борба и пропаганда против вере у Бога и Исуса
Назарећанина, односно против нечега што не постоји? Људи нису свесни
да оно у чему нема истине, да се то не може одржати, и да то пада
само од себе. |
| ПАРАСТОС
ЂЕНЕРАЛУ ДРАГОЉУБУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ У КАНБЕРИ - СВЕТА ЛИТУРГИЈА
У ХРАМУ "СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА", ПОЛАГАЊЕ ВЕНАЦА
И КОМЕМОРАТИВНА АКАДЕМИЈА У СПОМЕН ЦЕНТРУ "ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ"
- Недеља 17/4. јули 2011 |
| Воштаницу за покој душе Ђенералу, прислужио је један од његових официра - поручник Никола Ћук, један од вођа устанка у Српској Крајини, оснивач Грмечко-петровачког четничког одреда, и командант Свилајске Бригаде у саставу Динарске Четничке Дивизије |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
|
Монолог „милосрдног анђела“
екуменизма и римске курије - WARNING УПОЗОРЕЊЕ |
|
“По
том се познају деца Божија и деца Ђавоља: Који год не твори правде
није од Бога, и који не љуби брата својега. Јер је ово заповест
коју чусмо из почетка, да љубимо један другога. Не као што Кајин
беше од нечастивога и закла брата свога. А због чега га закла? Јер
дела његова беху зла а брата му праведна... Сваки који мрзи брата
свога јесте човекоубица, а знате да неиједан човекоубица нема вечни
живот... Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином...
(Прва Посланица Светог Апостола Јована Богослова 3, 10-18.) Монолог „милосрдног анђела“ демо(но)кратске Америке и Европске Уније Сатана говори... одломак „ Ја се зовем Сатана,
јеврејски hasatan. Придев моме имену је Велијар
(Злоћа) (2 Коринћанима 6, 15). Још се зовем Веелзевул,
тј. господар ђубрета, нечистоте и греха. Зато је мој елемент смрад,
прљавштина, распадање... итд. Ја сам Дијаволос
– опадач, ђаво. Но и поред тога, мени се чини велика
неправда што се сва кривица за зло код људи баца на мене. Јесте,
ја, надземаљска сила непријатељска Богу и људима, ја сам узрочник
зла, али нисам извршилац. Извршилац
је човек, а не ја! Ја сам само сива еминенција иза
сваког зла и злочина, само суфлер дакле – шаптач и ништа више, а
људи су извршиоци зла. Ја нисам уопште крив што људи слушају мој
шапат, јер они га могу слушати и неслушати, или примити или одбити.
Ако га не приме, ја немам санкције, али као што видите, ја сам ипак
„кнез овога света“ (Прва посланица Јованова 12,
31), јер владам светом који је у мојој власти (Прав
посланица Јованова 9, 19) и људима, зато што им је примамљива моја
pompa diaboli (сатански сјај, срачунат на спољни
ефект, на задовољење сујете, на саблазан и грех) Моје способности би се најбоље могле
применити на пример у дипломатији. Пошто је моја сврха уништење
реда, поретка и свега живога, то бих својим разним, тајним махинацијама,
а којих је велики број, припремио рецимо крваве државне ударе, обарање
режима, и ратове, а за све то ја имам савршени алиби, јер ме том
приликом нико није никада видео, пошто су то све извршили људи. Тога код људи има најмање, зато што већина људи, иако мисле, мисле туђом главом. А ако не мисле, живе анималним животом, у бризи за његово одржање. Зато људи врло нерадо загледају у своју душу, тешко признају и осуђују у себи зло и избегавају аутопсихоанализу, сматрајући је као глас и оптужбу својих непријатеља. А мисао може бити само добра или зла. Мисао не може бити индиферентна, односно ни добра ни зла, нити релативно добра, нити релативно зла. Код јављања и обликовања мисли,
ја, Сатана сам присутан и својим шапатом усмеравам их на зло, непрестано,
и на јави и у сну. Иза свега тога зла, стојим
дакле ја, Сатана. |
|
О
једној за сада лажној, непровереној вести
На званичној презентацији СПЦ у Аустралији, налази се фотографија новокалендарца, архиепископа Стилијаноса, и вест од 18/5 јула, под насловом: Сиднејски расколници тзв. „Старокалендарци“ вратили се у окриље Цркве“. Ова вест већ три недеље изазива пажњу јавности, будући да је пренета са званичне презентације српске патријаршије, где је објављена 6. јула ове године, по новом календару. У тексту саме вести, цитира се да је информација пренета са веб-портала „Амен“. У међувремену смо у нашој Црквеној Општини, добили велики број електронских прорука и телефонских позива, са питањем; о коме, и о којој се Црквеној Оштини, у овом случају ради. Поред свих настојања, нисмо успели да сазнамо и пронађемо одговор, што више него јасно упућује на закључак, да се ради о лажној вести, која је осмишљена у пропагандне сврхе. На овај закључак упућују и чињенице, да се не наводи ни назив Црквене Општине, што би било основно, а ни локација, будући да је Сиднеј са великим бројем својих предграђа врло широк појам, а исто тако нема ни приложеног линка од веб-портала Амен, а на коме нисмо успели да пронађемо било какве инфромације, везане за овај случај. У самом наслову ове „лажне“ вести, доминира неколико детаља на које смо принуђени да се посебно осврнемо. Њени сачинитељи, требали би да нама објасне, како су то Старокалендарци „такозвани", и по ком основу тврде да су они „расколници“? Одговор би могли да потражимо у следећим питањима: Ако су за њих старокалендарци „такозвани“, дали је и српска православна црква „такозвана“ црква, будући да је и она „старокалендарска“, а са њом заједно и руска, украјинска, белоруска, грузијска, јерусалимска патријаршија...? Не испада ли по овој логици, да су оне „старокалендарске“, исто тако „такозване“ цркве? Одговор на друго питање, ко је заправо „расколник“ и ко је у расколу и ко је изавао раскол, требао би да буде једноставнији. Свето Православље није прихватило такозвани нови календар онда када су га прихватили латински јеретици, како их је Свети Сава називао. Кад смо код термина „нови календар“, треба објаснити да је и овај назив подметачина, јер он није „нови“, него папин, или по папи Григорију, за чије време је устројен, григоријански, који је назив општепознат. Свето православље је по питању календара, одолевало папистима пуних триста педесет година, све док цариградски екумениста и осведочени масон, „патријарх“ Мелетије (Метастакис), није успео да грцима прода „веру за вечеру“, и уз помоћ дакле масонерије и репресивних мера грчке владе, уведе папин календар у грчко православље. Тако нам историја
православља недвосмислено даје и одговор на суштинско питање; „ко
су изазивачи и творци раскола, односно ко су прави, расколници у
овом случају“? И још нешто, што многи незнају: На томе „свеправославном конгресу“, дакле не Сабору, како га је масонски патријарх Мелетије крстио, и ондашња делегација Српске Цркве била је прихватила да пређе на папин календар. Мало је познато, да је од ове погибељи Српску Цркву спасао лично Свети Владика Николај Жички. Још онда је „екуменска краљевина“, гурала Српску Цркву у екуменизам, о чему сведочи и нешто мало касније, и конкордатска борба, и опет њен ослучни предводник Свети Владика Николај. И тако сада, захваљујући масонима и њиховом „патријарху“ Мелетију, широм васељене слушамо, како једна звона са православних храмова позивају једне православце - „новокаледнарце“, да са папистима славе Рођење Христово, док је свето православље још у Божићном Посту. А тако исто, и за остале светитељске празнике. И кад смо код овога, било би добро да нам ови који су ову вест објавили, а који су исто као што смо видели, формално старокалендарци, објасне исто, како саслужују са осталим новокалендарцима, и служе Свету Литургију рецимо на Никољдан, када је код њих Свети Никола тринаест дана раније!? На ово питање, није
био у стању да одговори ни „свети“ патријарх Павле, који је годинама
давао одговоре на разна питања, која су се тицала наше вере. Наиме,
десет година је прошло од када је тај исти, „свети“ патријах Павле,
на несрећу служио две Свете Литургије, и то на два „Божића“; једну
у Цериграду 25. децембра по папином календару, а другу у Београду
25. децембра по старом – православном календару. Овим поводом, остао је, опет за историјско сведочанство, забележен и интервју самог патријарха Павла за Радио Телевизију Србије, у коме му је било постављено ово питање, са мобом да одговори и објасни како је то могуће, да служи Божићну Свету Литургију два пута у једној години, која се завршава 13. јануара по папином, односно 31. децембра по "старом" календару. Пошто је у питању колизија, и пошто је ово немогуће оправдати ни са еклесиолошке, а не са канонске тачке гледишта, он је на врло препреден и примитиван начин избегао да директно одговори на постављено питање. Уместо одговора, почео је да објашњава астрономске "заврзламе", и да говори о сунчевим и месечевим годинама... Наравно да позитивног одговора на ово питање није било, нити га може бити. Био је то још један у низу, од прилично бројних падова патријарха Павла. И још нешто, од настанка, као што смо видели новокалендарског раскола, није у историји православља забележено, да је неко од оних који су остали старокалендарци прешао на нови календар. Дешавало се само обрнуто, да се они, који сагледају суноврат и погрешан пут, врате изворном православљу и славе онако како су наши свети оци и учитељи православља славили, хајде да кажемо од Првог Васељенског Сабора, када су донесене и прве уредбе о празницима. Тако и овога пута. Уколико се испостави да је ова вест лажна, и она ће бити још једна у низу, која ће сведочити о њеним сачинитељима. Мојим парохијанима, које је ова вест забринула и збунила, посебан поздрав и одговор: Никада нећемо ногом својом крочити на пут екуменистички и папистички, а ако би смо прешли на папин календар, била би то издаја светог и слатког православља, вере наших отаца и праотаца, коју су они сведочили, и за коју ни животе своје нису жалили. Прота Драган
Сарачевић |
Овако данас изгледају многи нови, новотарски олтари у земљи Србији !?
За певницом у дуету, познати тандем: Неша и Бора
У познатом друштву "Духовне Аристократије"
...а овај на столу? Калуђер, "јеромонах..."? И, ово је све "канонска црква"!? Канонски Олтар? Канонски Дует? Канонски Оркестар? Канонски Плес?
Канонски "епископ" и канонски "председник"? |
| МИНИСТАР
СПОЉНИХ ПОСЛОВА АУСТРАЛИЈЕ, Г. КЕВИН РАД |
![]() |
У
организацији чланова Федералног парламента; Поред
чланова парламента, специјалних гостију и званица, On
Monday 23 May, Foreign Minister Kevin Rudd This
private briefing was organized |
|
У ФЕДЕРАЛНОМ
ПАРЛАМЕНТУ АУСТРАЛИЈЕ ОБЈАВЉЕН НОВИ БУЏЕТ |
![]() |
![]() |
| Прота
Драган Сарачевић са члановима федралног парламента: Др. Мајк Кели, Др. Ендрју Ли, и сенатор Кејт Ланди |
Прота Драган Сарачевић |
|
ЦРКВЕНОШКОЛСКА
ОПШТИНА "СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ" У КАНБЕРИ |
![]() |
![]() |
|
СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА
У АУСТРАЛИЈИ ПРОСЛАВИЛА СВОГА ЗАШТИТНИКА |
![]() |
![]() |
| ВАСКРСЕЊЕ
ХРИСТОВО У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА |
| МАНАСТИР
СВЕТОГ САВЕ - НОВИ КАЛЕНИЋ "СВЕТОСАВСКИ ФЕСТИВАЛ 2011 ГАЛЕРИЈА 2 |
![]() |
![]() |
|
Венчали
су се Жарко Пилиповић и Албијана Ћакић |
![]() |
![]() |
| Генерални
Директор УНЕСКОа госпођа Ирина Бокова, |
![]() |
![]() |
| Генерални
Директор УНЕСКОа, госпођа Ирина Бокова Приликом обраћања у Парламенту 5. маја 2010. |
Прота Драган Сарапчевић и госпођа Бокова |
|
МАНАСТИР
СВЕТОГ САВЕ - НОВИ
КАЛЕНИЋ понос Срба Аустралије ГАЛЕРИЈА 2 |
![]() |
![]() |
Рецепција Црквене Општине "Свети Ђорђе" - Канбера
|
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |


































































































































































































